Грифон

(Грч. Gryps, лат. Griphus - митско чудовиште, настао од лава и орла)

У Грчку а отуда у Рим, грифони су доспели са Истока, где су настали много пре "класичног старог века", као врста фантастичних бића којима су тамошњи народи настанили свет своје фантазије. Најстарија од тих створења позната су нам из Египта. То су у најчешће комбинације лава и птице и лава и човека, од којих је најпознатија Сфинга. Из Месопотамије долази мешанац лава или бика и човека, и лава и птице грабљивице, шкорпиона и човека, разних змајева и сл. Најпознатији њихови представници били су сируши ("вавилонски змајеви") и керубини, крилати бикови-стражари с људском главом. Како су се од тих бића развили грифони, није поуздано утврђено. Може се рећи да је у Египту превладао тзв. птичји тип, а у Месопотамији и Персији лављи тип. На грчком тлу се сусрећемо с грифонима најпре на уметничким предметима са Крита (из 17-16. века п.н.е.) а затим из Спарте (8-7. век п.н.е.)
Та бића се у књижевности први пут помињу код Хесиода, али тај податак потиче од старовековног коментатора његовог дела. Први их у првој половини 5. века п.н.е. спомиње Херодот. Пише да су то чудовишта с лављим телом, орловским крилима и канџама, која живе негде далеко на северу Азије, чувајући тамо од једнооких Арисмапана богата лежишта злата. Есхил их назива "Зевсовим псима с птичјим кљуном који не лају". Каснији аутори су дознали нешто више о њима. Грифони су, наводно, били јачи од било које друге животиње, са изузетком лава и слона. Човек је могао да их се домогне само непосредно што су се излегли, а живели су у Индији или Бактрији. У Индији су прогонили копаче злата, али не због злата, већ због страха за своју младунчад. У Бактрији су канџама сами гребали и искапали злато и од њега градили своја гнезда, а људи су у својој похлепи за златом скупљали отпатке од њихових гнезда. Грифони нису дошли у непосредан додир са јунацима грчких митова. Од богова је везу с њим, још увек нејасну, имао једино бог Аполон.