Фаетон

(Грч. Phaethon, лат. Phaethon - син бога сунца Хелиоса и његове љубавнице Климене)

Зрачио је лепотом попут сунца и био поносит као бог. То се нимало није свиђало Зевсовом сину Епафу, зато га је у свађи, која се међу њима заметнула, назвао потомком ништавног смртника. Фаетона су те речи дубоко увредиле, али сигурност којом је то Епаф изјавио побудила је у Фаетону сумњу. Његова га је мајка, међутим, уверавала у његово божанско порекло, а ако не верује, нека оде Хелиосу, који сигурно неће порећи да је његов отац.
Фаетон је отишао у Хелиосову палату где га је бог сунца љубазно примио и јавно потврдио да му је отац. Али ни та изјава није умирила Фаетона. Тражио је доказ. Хелиос је на то устао и крај светих вода реке Стикса заклео се најсветијом заклетвом да ће му испунити сваку жељу. Фаетон је на тренутак размишљао, а затим изрекао невероватну жељу: да му Хелиос на један дан позајми сунчана кола у којима се вози небеским сводом. Хелиос се запрепастио, одвраћао га од тога и уверавао сина да неће моћи да влада крилатим коњима ни да савлада страх који ће га обузети кад погледа с небеског свода. Фаетон је, међутим, устрајао у својој жељи, а кад није хтео да прихвати ниједан од понудјених очевих доказа, Хелиос му је жељу испунио. Фаетонова вожња завршила је управо онако како је прорекао Хелиос: кратко се радовао томе што осветљава Земљу. Крилати су коњи осетили да њима не управља чврста рука и скренули са своје уобичајене стазе којом су свакодневно пролазили. Узлетели су високо према сасвежђима Шкорпиона и Бика, а кад су се нашли пред Кентауром, престрашили су се од његовог натегнутог лука и слетели сасвим ниско ка земљи. Од жара сунчаних кола узаврели су Еуфрат и Оронт, Истер и Тибар. Нил је побегао на крај света и сакрио свој извор тако да га нико (све до прошлог века) није успео да нађе. Огањ Хелиосових кола која су се обрушвала спржио је плодне равнице Арабије, Нубије и Сахаре и претворио их у пешчане пустиње. Становницима Африке опржио је кожу тако да су заувек остали црни. Но катастрофа тиме јос није била завршена: од сунчане јаре почело је сахнути море, земља је попуцала и отворило се Хадово подземно царство. Тада се подигла гневна мајка земље Геја и претећи позвала највишег бога Зевса да свему томе учини крај, иначе ће изгорети свет, срушити се небеса и све ће се суновратити у првобитни хаос. Највиши бог послушао је Геју: муњом је оборио Фаетона у бездан. Његове сестре Хелијаде, ожалошћене његовом смрћу, претвориле су се у тополе. Од њихових суза које су падале у хладне воде реке Еридана, поред које је Фаетон нашао свој гроб, настао је, кажу, ћилибар.
Фаетон је умро да на земљи не би изумро живот. С обзиром на судбину човецанства, то је, нема сумње, било спасоносно. Међутим, Фаетоновој храбрости дивили су се многи. Нимфе, које су нашле његово спржено тело покрај реке Еридана, поставиле су натпис над његовом гробном хумком, стихове какве налазимо на споменицима јунака: "Пао је, али на великом, храбром делу".