Eдип

(Грч. Oidipus, лат. Oedipus - син тебанског краља Лаја и његове жене Јокасте, један од најтрагичнијих јунака грчких митова и грчке књижевности)

Едипову судбину одредило је страшно проклетство које је на себе навукао његов отац Лај, отевши младог Хрисипа, сина елидског краља Пелопа. То проклетство је требало да прогони Лајев род до трећег колена, а прва његова жртва морао је бити он сам, суђено му је да погине од руке сопственог сина. Када се дуго након тога Лају родио син, наредио је да га изложе у шуми подно Китерона, а да не би умакао дивљим зверима, осакатио му је ноге и спутао их ремењем. Али роб који је дечака одвео у шуму смиловао се над њим и, уместо да га остави на милост и немилост китеронским зверима, поверио га је бризи пастира ког је случајно срео у шуми. Пастир је однео дечака свом господару, коринтском краљу Полибу, који није имао потомке. Полиб га је посинио и због његових отеклих ногу назвао га Едип (у преводу - "отечених стопала") и одгојио уз помоћ своје жене Меропе, како доликује наследнику престола. Едип је, наравно, мислио да су му родитељи Полиб и Меропа. Све је било у најбољем реду док га неки пијани коринтски младић није назвао находом. Едип је то испричао Полибу и Меропи и по њиховој збуњености закључио да нешто од њега крију. Кад на директно питање није од њих сазнао ништа што би га ослободило сумње, запутио се у Делфе да у тамошњем пророчишту дозна истину. Међутим, Питија му о његовој прошлости није рекла ни реч, али му је зато прорекла будућност: убиће свог оца, оженити се сопственом мајком и с њом имати синове који ће погинути због његовог проклетства.
Едипа је то пророчанство дубоко погодило. Кад се мало прибраио, одлучио је да предузме све да га онемогући. Имена његових родитеља Питија му није открила, али шта ако су они стварно Полиб и Меропа? Значи, њима више не сме да се врати, и од наследника престола треба да постане скитница без отаџбине. Али може ли човек одабрати пут друкчији од онога који му је одредила судбина?
Едип се тако није вратио у Коринт, него се упутио у Тебу. На обронцима Парнаса, у уском кланцу, срео је кола у којима је седео достојанствени старац. Едип се склонио с пута, али возач се тиме није задовољио. Осорно му је довикнуо да се склони у јарак, а да би поткрепио своју заповест, ударио је Едипа бичем. Едип му је узвратио ударац и, сматрајући да је ствар тиме решена, хтео је да настави пут. Уто је старац скочио на ноге и ударио га штапом. То је Едипа разљутило и, упркос поштовању према старчевим годинама, узвратио му је двоструко. Ударац је био тако јак да је старац остао на месту мртав. Старчеве пратиоце који су насрнули на њега Едип је надјачао и побио након кратке борбе. Спасио се само роб који је побегао одмах након почетка сукоба. Први део пророчанства се испунио: непознати старац којег је Едип убио био је његов отац Лај.
Пут с којег за Лаја више није било повратка донео је спас његовом краљевству. На гори Сфингију (или Фикиону) крај Тебе била се угнездила чудовишна Сфинга, крилата неман с лављим телом и главом жене, која је убијала људе. Свакоме ко је туда пролазио постављала је загонетку, и кад је не би решио, растргла би га својим канџама. Лај је хтео да пита делфско пророчиште како да од Сфинге ослободи свој град. Уместо одговора, вратио се роб са вешћу о краљевој погибији.
Кад је Едип стигао у Тебу, град је обавијала двострука туга. Немајући шта да изгуби осим свог чемерног живота, Едип се запутио Сфинги и упитао је како гласи загонетка. Она је, зачудо, била лака а гласила је: "Ко изјутра иде четвороношке, у подне на две, а увече на три ноге? При томе је, кад иде на две ноге, спретнији и јачи него кад иде четвороношке, или на три ноге." Едип је, без много размишљања одговорио: "Човек! У зору свог живота неспретно пузи четвороношке, у подне мужевне зрелости хода на две ноге, а у предвечерје свог живота због слабости се подштапа штапом као трећом ногом!"
Сфинга је на то очајнички залепршала крилима и сурвала се са стене у море: судбина јој је одредила да управо тако и погине кад неко реши њену загонетку.
Захвални Тебанци изабрали су Едипа за краља, а Лајев шурак Креонт добровољно му је предао власт јер је након краљеве смрти објавио да краљ треба постати човек који ће град ослободити Сфинге. Едип је сад био сигуран да је умакао судбини: настанио се у краљевској палати, не слутећи да се у њој родио, и венчао се Јокастом, Лајевом удовицом, не знајући да жени своју мајку.
Све се испунило како је пророчиште прорекло: добио је две кћери, Антигону и Исмену, и два сина, Етеокла и Полиника. Ништа га није спречавало да буде потпуно срећан - и да се испуни његова судбиона.
Тебу је изненада погодила страховита катастрофа: бог Аполон је послао на град кугу. Мушкарци, жене и деца умирали су, стока је скапавала, завладала је глад јер необрађена земља није доносила плодове. Кад је Теби запретила опасност да се претвори у велико гробље, Едип је одлучио да у Делфе пошаље Јокастиног брата Креонта да упита како да се град спаси од несреће. Питија је дала недвосмислен одговор: Теба ће бити спашена кад грађани из своје средине прогнају човека који је убио краља Лаја и својим неделом навукао на град божју казну.
Сада је требало пронаћи Лајевог убицу. Био је то тежак задатак: краљево убиство се десило давно, прошле су многе године, време је избрисало трагове, а сведок убиства био је један роб... Едип је зато сазвао све грађане да му помогну да пронађе и казни убицу ма где био и ма ко био. Из окупљене масе тада се зачуо глас да би можда било најбоље да упитају врача Тирезију који, иако слеп, види и најскривеније ствари. Едип је наредио да га доведу, а кад је врач дошао, затражио је да му каже ко је убио краља Лаја. Тирезија није хтео да одговори: он зна ко је убица, али не може да га именује. Едип га је молио, затим претио, али врач је остао неумољив. На крају је Тирезија попустио наваљивању народа и Едиповим претњама: "Ти си, Едипе, онај који је убио свог оца! Учинио си то не знајући, као што си не знајући постао муж своје мајке!"
Врачеве речи су разбеснеле Едипа. Није могао да их протумачи друкчије осим да га је на то навео Креонт не би ли себи створио погодно тло за освајање власти у Теби. Тирезију, који никада није изрекао ништа осим истине, назвао је поткупљеним лажљивцем. Али Тирезија је мирно одговорио: "И знај, иако си у Тебу дошао као странац, родио си се у овом граду. Слеп си код очију које ћес ускоро изгубити, с њима своје богатство и власт, а од краља ћеш се претворити у изгнаника!"
Тирезијино самопоуздање узнемирило је Едипа. Позвао је своју жену, поновио пред њом оно што је рекао врач и затражио да одговори да ли је Лај имао сина који је можда био одгојен негде другде, одакле је затим могао да се врати у Тебу, како то тврди врач. Јокаста је одговорила по истини: Да, имала је с Лајем сина, али га је он, бојећи се пророчанства, изложио у шуми где је малишан и погинуо. Роб који је испунио Лајеву заповест још увек живи и може посведочити смрт Лајевог сина. Нека Едип нареди да се доведе и он ће разбити све сумње.
Потреба да се нешто докаже доказ је несигурности, али Едип је ипак наредио да доведу роба. Једва што су слуге отишле, појавио се у његовој палати гласник из Коринта и донео му вест о смрти краља Полиба. Туга се у Едиповом срцу помешала с радошћу: није, дакле, убио свог оца! Избегао је судбини! И остале ће се враџбине показати неистинитим!
То је био последњи срећни тренутак Едиповог живота. Јер гласник је наставио: доноси му такође позив у Коринт где треба да постане наследник краља Полиба, а да би разбио његов страх од пророчанства, према којем ће се наводно оженити својом мајком, обавештава га да није Полибов и Мериопин син већ наход којег је он сам прихватио у китеронској шуми од роба краља Лаја и предао га Полибу. Јокаста је у том тренутку схватила све. Очајнички крикнувши, отрчала је у своје одаје и одузела себи живот. Едип још није успео да дође себи од изненадног ударца, а већ га је погодио следећи. Роб ког су довели признао је након дужег оклевања да није испунио наредбу краља Лаја и да је новорођенче заиста предао пастиру краља Полиба. Сам је такође био сведок несрећног случаја када је Едип убио краља Лаја и једини се од свих краљевих пратилаца спасио. Едип је тад у очајању јурнуо у Јокастине одаје и тамо затекао своју жену и мајку већ мртву. Ишчупао је копчу из њене хаљине и иглом себи избо очи. Није више могао да гледа сјај Сунца које му је осветљавало тамну дубину његовог пада, није више хтео да види своју децу ни родну Тебу. У борби са судбином изгубио је све, а на крају је одбацио и наду.
Тебански народ је дубоко саосећао с Едиповом трагедијом, али не задуго. Људи, који су још донедавно ценили Едипа због његове мудрости, праведности и заслуга за родни град, почели су да захтевају да напусти Тебу. Бранио га је једино Креонт и пружио му уточиште у својој палати. Али на крају је и он попустио под притиском кад су се против Едипа окренули и његови синови, Етеокло и Полиник, како би се домогли престола. Зато је Креонт поделио с њима власт, а Едипа као "оскврнитеља отаџбине" послао у прогонство.
Слеп и беспомоћан, сломљен ударцима судбине и људске незахвалности, Едип се суновратио у понор понижења - остао му је само његов проклети живот. Дуго је лутао са својом кћерком Антигоном, која га је добровољно следила у прогонство, по горама и шумама. Људи су га избегавали, а градови му отказивали гостопримство. На крају је дошао на Колон у близини Атине и склонио се, према свом обичају, с Антигоном у шуму изван насеља. Од сељака је дознао да се налази у светом гају Еуменида, благонаклоних богиња освете. Ту вест је примио с олакшањем јер је знао да му је на то место суђено да оде с овог света, како му је некад предвидао Аполон у Делфима. А сетио се и других Аполонових речи: онај ко му пружи уточиште и последњу утеху биће богато награђен. Замолио је зато сељаке да оду у Атину и доведу му њиховог краља Тезеја.
Али пре Тезеја стигла је на Колон Едипова млађа кћи Исмена с вешћу да је међу њеном браћом плануо сукоб и борба на живот и смрт: Етеокло се удружио с Креонтом и прогнао Полиника који се на то придружио Аргејцима и под зидине Тебе довео велику војску. Креонт и Полиник трудили су се да Едипа придобију сваки на своју страну, јер је према пророчанству из Делфа битку за Тебу требало да добије онај на чијој страни буде Едип. Али узалуд су синови дошли њему на Колон, узалуд га молили, узалуд претили. Краљ Тезеј узео га је у заштиту и спасио од њихових грубости, а Едип је на крају проклео оба своја сина страшном клетвом - да погину у међусобној борби.
Кад је Едип изрекао своју клетву, зачуо се тутањ грома. Био је то знак највишег посленика судбине, Зевса Олимпског, да Едип може да сиђе у царство сена. Опростио се зато од Антигоне и Исмене и позвао к себи Тезеја. Измолио је од њега обећање да ће се бринути за његове кћери, а у замену за то открио му је место свог последњег почивалишта, које ће Атину бранити боље од штитова и чврстих бедема. На то се Едип без уздаха растао од света и сишао у суморно Хадово царство, иза чијих врата завршава живот смртника и тиме се његова судбина испунила.