Диоскури

(Грч. Dioskuroi, лат. Dioscuri ili Gemini - браћа Кастор и Полидеук, најславнији дорски јунаци након Херкула)

Родили су се као близанци, али су ипак били само полубраћа. Касторов отац је био спартански краљ Тиндареј, Полидеуков Зевс, а мајка им је била Тиндарејева жена Леда. Имали су две сестре: Хелену која је, као и Полидеук, била Зевсова, и Клитемнестру која је била Тиндарејева кћерка. Браћа су се истицала храброшћу, снагом и одважношћу, увек су се борили раме уз раме, а као и својим јуначким делима прославили су се искреном братском љубављу.
Полидеук је као Зевсов син био бесмртан и имао дивовску снагу. Нико од људи му није био раван у борби. Смртни Кастор био је вешт возач бојних кола и полазило му је за руком да укроти и најплаховитије коње. У младости браћа су добила солидно образовање, и њихови очеви и учитељи су с правом могли да буду поносни на њих. С јунаком Јасоном учествовали су у походу Аргонаута у Колхиду, с Мелеагром у лову на опасног калидонског вепра, с Херкулом у рату против Амазонки. Из свих похода вратили су се овенчани славом. Ослободили су и своју сестру Хелену кад ју је као сасвим младу отео атински краљ Тезеј, уз помоћ лапитског краља Пиритоја. Њену другу отмицу (коју је извршио тројански краљевић Парис) браћа више нису могла да спрече. У то време су већ спадали у хероје, за које песник каже да се не хране хлебом и вином овог света. Наиме, за Кастора и Полидеука се не може утврдити да су за време друге Хеленине отмице, која је била узрок тројанског рата, већ били мртви, али нису више били ни међу живима.
Та необична околност имала је, међутим, сасвим обичан увод. Са Линкејем и Идом, синовима месенског краља Афареја, украли су једном приликом у Аркадији стадо бикова. (Крађа стоке била је у херојско доба сасвим уобичајен посао краљева и краљевских синова, слично као касније освајање туђих земаља). При деоби плена заметнула се кавга за коју је био крив Ида јер их је преварио. Близанци су због тога упали у Месенију и одвели цело стадо заједно с делом који је припадао другој двојици, а да би их до краја разљутили, отели су и њихове невесте. Будући да им је било јасно да Ида и Линкеј неће хтети да их пусте да оду, близанци су се сакрили у шупље дебло да би их дочекали и напали из заседе. Али Линкејев оштар поглед проникнуо је кроз дрво, а Идина стрела пробила стабло и зарила се у Касторове груди. Полидеук је скочио из свог скровишта и бацио се на њих да освети смрт свога брата. Прво је достигао Линкеја и убио га једним ударцем шаке. Затим се бацио на снажног Иду. Немилосрдни бој одлучио је Зевс: из облачних висина послао је муњу и њоме спалио Иду. Али Полидеук се уместо захваљивањем, Зевсу обратио клетвом и пребацивањем што му није дао да умре заједно са Кастором. Проклео је и своју бесмртност која га је спречила да подели судбину са својим братом. Зевс је покушао да га умири, али узалуд. Најзад му је дао да бира: или ће вечно млад живети међу олимпским боговима, или ће један дан боравити у тамном Хадовом царству са братом, а један дан на светлом Олимпу. Полидеук је с радошћу одабрао другу могућност. Тако су, како каже Хомер, оба брата "једног дана живи, а другог опет мртви: поштовање што га стекоше тако, боговима су бесмртним налик".
Као и многи други јунаци, и Диоскури су из грчких митова прешли у римске. Римски историчари тврде чак да је битку с Латинима код Регилског језера 496. године п.н.е. одлучила римска коњица на чије су се чело ставили Кастор и Полидеук главом (лат. Цастор и Поллуџ).
Слава Диоскура преживела је хиљаде година: и данас их у ведрим ноћима можемо видети на небеском своду као сазвежђе Близанаца.