Дионис

(Грч. Dionysos, takode i Bakhos, лат. Bacchus - син највишег бога Зевса и Семеле, кћери тебанкског краља Кадма, бог вина и виноградарства)

Родио се у Теби, мада се местом његовог рођења сматрају и Наксос, Крит, Елида, Теос и Елеутера. Питање његовог порекла и у другом смислу је доста замршено. Кад је требало да дође на свет, љубоморна Зевсова жена Хера одлучила је да га убије. Посетила је Семелу у лику старе дадиље и наговорила је да замоли Зевса да јој се барем једном покаже у свој својој моћи и величанствености. Највиши бог је у свом самољубљу испунио Семелину жељу и приказао јој се у сјају својих муња, праћен тутњавом громова. Догодило се управо оно што је Хера желела: једна муња је запалила тебанску краљевску палату, а пламен је ухватио и Семелу, која је у смртном страху родила недоношче. Али, умешао се Зевс. Своју љубавницу је, додуше, препустио њеној судбини, али је око свог сина подигао зид густог бршљана који га је сачувао од пламена. Кад се ватра стишала, извукао је дете из скровишта и зашио га у своју бутину да се до краја развије. Кад се Дионис "по други пут родио", Зевс га је предао богу Хермесу да брине о њему.
Хермес није био ожењен, а како је као гласник богова непрекидно био на путу, није имао времена да одгаја младог Диониса, па га је предао Семелиној сестри Ини, жени орхоменског краља Атаманта. Кад је Хера дознала да су Ина и Атамант прихватили Диониса, послала је на Атаманта лудило, не би ли у наступу беса убио дечака. Краљ је, међутим, поубијао само своју децу и жену, јер се у последњи час умешао Хермес и Диониса спасио од смрти. Однео га је у једну долину планинског венца Ниса и поверио га нимфама, које су га сакриле у дубоку пећину с улазом зараслим у винову лозу, и одгајале га упркос свим Хериним подвалама и замкама. Ту је Дионис први пут пробао вино којим је затим опијао себе, своје старатељке и своје пратиоце силене и сатире. Отуд је Дионис донео људима прве саднице винове лозе. Дао их је, у знак захвалности за гостољубивост, атинском пастиру Икарију и научио га да од грожђа направи напитак, а сам је затим Зевсовом вољом постао бог тог напитка.
Глас о Дионисовом рођењу и његовом опојном напитку људи су примили с подвојеним осећањима. Једни су се одмах с одушевљењем предали његовом култу, а други су му се одлучно супротставили. Трачки краљ Ликург покушао је, на пример, ударцима корбача да истера Диониса из своје земље, као и његове поштоватеље и дружбенике и због тога је био кажњен слепилом и напрасном смрћу. Тебански краљ Пентеј мрзео је Диониса због тога што је својом веселошћу и дружељубивошћу одвраћао мисли људи од тако важних ствари као што су рат, самопрегор, одрицање, жртве за вишу ствар и томе слично. (Наравно, за то је скупо платио). У Аргу су се опет његовом култу супротстављале жене, на челу с краљевим кћерима. Дионис је њихову хладну трезвеност претворио у махнитост па су почеле да се међусобно убијају. На својим путовањима Дионис је сусретао не само своје старе, заклете непријатеље него и оне сасвим случајне, и тешко је рећи који су му задали више неприлика. Једном згодом су га заробили тиренски гусари мислећи да је син неког краља, од којег су се надали богатој откупнини. Али Дионис је раскинуо окове, претворио се у лава и учинио да гусарска лађа у трен ока зарасте у густу лозу, тако да су гусари у паници поскакали у море где су се претворили у делфине (осим кормилара, који их је једини молио да пусте Диониса на слободу). Најзад, људи су признали Диониса као моћног бога, а његовом дару, вину, одају се све до данас.
Грци, међутим, нису сматрали Диониса само богом вина и виноградарства, него и заштитником воћа и грмља, којима је давао свежину и сочност, па тиме и богом плодности. Будући да виноградарство и воћарство изискују марљивост и радиност, поштовали су га као зачетника тих врлина, а истовремено и као дароваоца богатства које оне омогућују. Као бога вина поштовали су га пре свега због тога што је људе ослобађао брига и био извор животних радости. Својим даровима је освежавао дух и тело, подстицао дружење, доносио забаву и љубав, а уметницима омогућавао пун замах стваралачке енергије. Све су то били и остали дарови које није могуће ичим платити, само под условм да се при одавању поштовања Дионису придржавамо старе изреке: "меден аган" - "ничега превише".