Aргонаути

(Грч. Argonautai, лат. Argonautae, дословно значење - "морнари с (лађе) Арго" - учесници похода за златним руном у Колхиду)

Организатор и вођа тог похода био је јунак Јасон из Јолка у Тесалији, на подстицај јолског краља Пелије. Јасон је био син краља Есона и унук Кретеја, оснивача Јолка, а Пелија је био Кретејев пасторак. Иако је по наследном праву јолски престо требало да наследи Есон, Пелија га је протерао и приграбио власт у Јолку. Кад је Јасон одрастао, затражио је од Пелије да му, као законитом наследнику, врати власт. Бојећи се Јасона, Пелија је наоко пристао, али је поставио услов да Јасон великим јуначким делом докаже своје способности будућег владара. Кад је Јасон пристао, Пелија му је наредио да из Колхиде донесе златно руно које је припадало моћном краљу Ејету. То је било руно златног овна који је у Колхиду однео Кретејевог синовца Фрикса да би га спасио жртвовања. Краљ Ејет је обесио руно о високо дрво у светом гају бога Ареса, где га је чувао џиновски змај који никада није спавао.
Домоћи се златног руна било је - према општем уверењу - готово немогуће. Већ само путовање у Колхиду (на данашњој црноморској обали Кавказа) било је везано за такве опасности да је било мало вероватно да би неко уопште могао да крене у такав подухват. А кад би некоме и пошло за руком да оствари тај подвиг, наишао би на јаку Ејетову војску, а ако би и њу савладао, без сумње би подлегао страшном змају. Пелија се надао да ће се Јасон уплашити од таквог задатка, а не уплаши ли се, да ће при покушају да га испуни сигурно погинути.
Јасон је прихватио Пелијин услов, али је убрзо схватио да му за испуњење задатка недостаје снаге. Ипак, оно што не може да учини један човек, ма како храбар, може постићи удружен напор многих. Због тога се Јасон упутио по грчким крајевима и посетио многе познате јунаке замоливши их за помоћ. За свој подухват придобио их је чак педесет. Међу њима су били: Зевсов син Херкул, Тезеј, понос Атине, славна браћа Кастор и Полидеук из Спарте, лапитски краљ Пиритој, фтијски краљ Пелеј, крилати јунаци Калаис и Зето, јунаци Ида и Линкеј, саламински краљ Теламон, калидонски Мелегар, затим Анкеј, јунаци Адмет, Тидеј, Еуфем, Ојлеј, Клитије, Тифије, Херкулов пријатељ Полифем и многи други. Као музича пратио их је славни Орфеј, врач има је био Мопс, а лекар Асклепије, касније бог лечништва. Кад је Аресторов син Арг саградио брзу лађу с педесет весала, која је по њему добила име Арго ("брза"), сакупили су се јунаци у Јолку, принели одговарајуће жртве боговима и испловили на море.
Заповедник лађе био је Јасон, њен кибернет (како се тада називао кормилар) снажни Тифије, а дужност "радариста" преузео је јунак Линкеј, који је имао тако бистар вид оштар поглед да је видео не само кроз воду него и кроз дрво и камен. Остали јунаци су веслали, а ритам им је давао Орфеј својом песмом и свирањем на лири.
Аргонаути су испловили из тесалског залива на модро море које се тада још није звало Егејско. Усмерили су лађу према острву Лемносу, где је владала краљица Хипсипила. Тамо су били топло примљени јер су Лемњанке пре кратког времена биле поубијале све своје мужеве (због невере), а искуство их је научило да је живот с мужевима додуше тежак, али без њих још тежи. Аргонаути су ту постали предмет посебне пажње и јунацима се уопште није одлазило са острва. Да није било Херкула, који их је енергично подсетио на циљ похода, можда би и заувек остали на Лемносу. После две године (према другој верзији већ након једне ноћи) Аргонаути су успели да се освесте и упркос сузама и молбама гостопримљивих Лемњанки, које су усрећили многим потомцима, укрцали су се на лађу и наставили пловидбу.
Кад су стигли у Пропонтиду, данашње Мраморно море, пристали су на полуострву Кизику, где су живели Посејдонови потомци Долиони, којима је владао краљ Кизик. Краљ их је примио пријатељски, приредио велику гозбу у њихову част, а пре одласка упозорио их на страшне шесторуке дивове који су живели на супротној обали. Другог дана Аргонаути су заиста наишли на њих, али Херкул их је на челу мале скупине све до једног побио, па су Аргонаути могли мирно да наставе пловидбу. Ноћни ветар бацио их је, међутим, натраг и Арго је пристала на кизичкој обали. Кизићани их у ноћној тами нису препознали помисливши да их нападају гусари. Распламсала се жестока борба, у којој је Јасон убио вођу бранилаца, не слутећи да је то сам краљ Кизик. Борце је раставила тек светлост праскозорја. Три дана и три ноћи заједнички су славили свечаности у почаст мртвом краљу и осталима који су погинули.
Настављајући пловидбу, Аргонаути су приспели до обале Мизије (која је лежала на источној обали Пропонтиде и није, дакле, била подударна с историјском Мизијом). Ту их је снашао тежак губитак. Тамошње нимфе отеле су им Херкуловог младог пријатеља Хилу. Херкул и Полифем пошли су у потрагу за њим, одлучивши да се неће вратити на лађу док га не нађу. Како га нису нашли, нису се ни вратили. Због тога је Јасон морао да настави поход без њих. (Херкул је отишао у Лидију, а Полифем се трајно настанио у недалекој земљи Халибљана, где је утемељио град Киос). До вечери су Аргонаути допловили надомак обала Битиније, земље на крајњем северу Пропонтиде, иза које се већ простирало Негостољубиво (данашње Црно) море. Становници су их тамо дочекали непријатељски. Били су то дивљи Бебрици, којима је владао краљ Амик, ратоборни насилник и хвалисавац. Тврдио је да је најбољи борац на свету па би сваког странца терао на борбу како би му то и доказао и у борби га убио. По свом обичају изазвао је Аргонауте да између себе изаберу најјачег који би с њим одмерио снагу. Јавио се Полидеук, славни борац, који му је након немилосрдне борбе страшним ударцем разбио лобању. Бебрици су се на то бацили на Аргонауте да освете краљеву смрт, али борба није дуго трајала. Након великих губитака Бебрици су се повукли у планине.
Пре наредног дела пута, који је био посебно опасан, Јасон је одлучио да се неко време одморе. Наредио је Тифију да брод скрене на запад, у Тракију. Кад су се искрцали, на обали су срели слепог старца који се од слабости једва држао на ногама. Изненађени су схватили да је пред њима трачки краљ Финеј, славни врач и видовњак. Богови су га казнили глађу јер је, по наговору своје друге жене, своје синове из првог брака бацио у мрачну тамницу. Кад год би Финеј сео за сто, долетале су насртљиве Херпије, крилате жене неподношљивог задаха, и појеле му јело, а оно што нису могле да поједу, загадиле би. Финеј се пожалио Аргонаутима па су одлучили да му помогну. Из њихових редова су иступили крилати јунаци Зето и Калаис, ослободили утамничене Финејеве синове (заправо своје нећаке, Плексипа и Пандиона, јер је прва Финејева жена била њихова сестра Клеопатра), и винули се у висине да дочекају Харпије. Кад су се Харпије појавиле, бацили су се на њих и прогонили их чак до Плотских острва у Јонском мору. Све би их убили, али их је Ирида, гласница богова, уверила да богови убудуће неће дозволити Харпијама да муче Финеја. Захвални Финеј саветовао је Аргонауте како да савладају тешкоће на путу до Колхиде, а пре свега како да прођу кроз недалеки теснац који спаја Пропонтиду и Негостољубиво море. Тај теснац, који се данас зове Босфор, чувале су Симплегаде, две огромне стене, које су се непрекидно примицале и размицале, тако да се између њих није могло пловити. По Финејевом савету Аргонаути су испред себе пустили голубицу да им помогне при пролазу. Кад је полетела (изгубивши само неколико крила из репа), поверовали су да ће то успети и њима. Налегли су на весла и кад су се стене размакнуле, појурили су напред. Уз помоћ богиње Атене, која је једну стену начас задржала, успели су да преплове теснац (с мањим оштећењем на крми лађе). Отада се Симплегаде више не мичу. Испунило се давно пророчанство да ће заувек остати непомичне ако између њих прође лађа.
Кад је Арго упловила у воде Црног мора, које се мирно таласало на северној страни теснаца. Аргонаути су одахнули јер је за њима био најтежи део пловидбе. Дуго су затим пловили дуж северне обеле Азије (Азија је тада била само Мала Азија) и без узбудљивих догађаја доспели до острва Аретијаде, за које пре њих (а ни после њих) нико није чуо. Кад је требало да пристану уз обалу, појавила се велика птица и испустила перо од метала, које се заболо у раме јунака Ојлеја. Аргонаути су с чуђењем установили да је перо једне од Стимфалида, птица које је некада овамо отерао Херкул. Одмах затим појавила се над лађом и друга таква птица, али је јунак Клитије, врстан стрелац, успео да је обори. Заштићени штитовима изашли су Аргонаути на обалу да растерају птице, али нису морали да се боре против њих јер су се Стимфалиде уплашиле и нестале с видика. На Аретијади је Аргонауте чекало велико изненађење: нашли су четири поптуно исцрпљена младића - Фриксове синове. Они су били побегли из Колхиде јер их је након смрти њиховог оца краљ Ејет немилосрдно прогонио. Хтели су да стигну до Орхомена, земље свог деде, али су на путу доживели бродолом. С радошћу су примили вест да Аргонаути плове у Колхиду да би Ејету одузели злато руно и, упркос опасностима, које су су добро познавали из сопственог искуства, придружили су се походу. Следећег јутра испловила је лађа Арго на североисток и ускоро су се пред њеним прамцем појавили модри врхови Кавказа, под којима је лежала Колхида.
Приставши уз обалу, Аргонаути су принели жртву боговима. Након тога Јасон се најавио код краља Ејета да од њега затражи златно руно. Ако га краљ добровољно преда, неће употребити силу. Ејет је, међутим, мислио друкчије: није му ишло у главу да су толики јунаци дошли у његову земљу само по златно руно. Закључио је да су их у ствари довели Фриксови синови да га, уз њихову помоћ, свргну с престола. После врло бурне измене мишљења, у току које је јунак Теламон хтео да употреби мач као аргумент, Јасон је уверио краља да ће извршити сваки задатак који му он зада ако му, после његовог извршења, преда златно руно. Чим руно добије, са својим друговима ће мирно отићи из Колхиде. Ејет му је наредио да гвозденим плугом узоре поље бога рата Ареса упрегнувши у њега огњене бикове, затим да то поље засеје змајским зубима из којих ће никнути наоружани војници и напокон да те војнике убије. Ако све то изврши, добиће златно руно.
Тај задатак, чију је сложеност надмашивала још само његова неизвесност, Ејет је измислио само зато да би задржао златно руно. Био је сигуран да ће Јасон тај задатак или одбити или да ће при покушају да га изврши сигурно погинути. Међутим, Јасон се прихватио задатка и доказао да је прави јунак, посебно што у тренутку своје одлуке није имао појма шта се у то време одиграло на Олимпу.
Када је богиња Хера видела да се њен љубимац нашао у невољи, позвала је богињу Атену да се с њом посаветује како да се Јасону помогне. Уз Атенину помоћ Хера је подмитила Ероса, малог бога љубави, да љубавном стрелом прострели срце Ејетове кћери Медеје, која је била службеница богиње Хекате и моћна чаробница. Еросова стрела погодила је Медејино срце баш у тренутку кад је Фриксов син Арг довео пред њу Јасона, који је њу хтео да замоли за помоћ. Медеја се на први поглед заљубила у Јасона и спремно испунила његову молбу. Дала му је чаробну маст која је човека чинила нерањивим и за један дан несавладивим, поверила му чаролије којима се могла позвати помоћ богиње Хекате и саветовала га да након сетве, кад израсту змајски војници, међу њих баци камен око кога ће се они посвађати и неће га видети у жестини међусобне борбе, па ће их лако савладати. Може се само замислити Ејетово запрепашћење кад је Јасон другог дана након прихватања задатка испунио оно што се од њега тражило, али и Јасоново разочарање кад је Ејет упркос томе одбио да му преда златно руно. Сада је Јасон поново дошао код Медеје: у дубокој ноћној тами одвела га је чаробница у Аресов гај, чаробном водом пошкропила и успавала змаја, показала Јасону златно руно и позвала га да се с њим што је пре могуће изгуби. Јасон јој је на то, из захвалности за указану помоћ, понудио брак. Медеја је радосно прихватила понуду и укрцала се с њим на лађу.
За три дана је Арго допловио преко негостољубивог Црног мора до ушћа реке Истра (данашњег Дунава). Међутим, убрзо су се појавиле колхидске лађе с прогонитељима, које је водио Ејетов син Апсирт. Сматрајући да је у праву јер је испунио услове за добијање златног руна, Јасон је одлучио да га не врати, али како је борба против огромне моћи Колхиђана била безизгледна, послужио се лукавством којим је колхидску војску лишио заповедника. Уз Медејину помоћ намамио је Апсирта у напуштени храм на недалеком острву и ту га убио. Његово раскомадано тело је бацио у реку. Док су запрепашћени Колхиђани у мутним водама Истра ловили делове Апсиртовог тела, Арго им је, гоњена брзим завеслајима, умакла против струје Истра далеко на запад. Познато је да из дунава није могуће допловити до Јадранског мора, али Грци то у доба постанка мита о Аргонаутима нису знали. Тако је Арго без тешкоћа допловио Истром у Илирско море, одатле реком Ериданом (данашњи По или Пад) до Родана (данашње Роне) а затим у Тиренско море, док се најзад није усидрио крај обале острва на коме је живела чаробница Кирка, кћи бога сунца Хелиоса. Као Медејина роћака скинула је с Јасона и Медеје проклетство због проливене крви и саветовала их како да савладају опасности које ће их у будућности вребати. Аргонаути су се са захвалношћу присетили њених савета, посебно кад су ушли у теснац између Сциле и Харибде, кроз који су успешно прошли, и када је Орфеј својим певањем надвладао гласове сирена које су их мамиле у пропаст. После дуге пловидбе, током које су савладали опасне вирове међу стенама Планктама, пристали су коначно на острву Схерији, острву блаженог народа Фаечана.
Краљ Фаечана, Алкиној, примио је Аргонауте према свом обичају веома пријатељски и приредио им богату гозбу. Али другог дана пристала је уз обалу његовог острва колхидска лађа и њен заповедник тражио је од краља да му изручи Медеју. Алкиној је одлучио да удовољи његовој молби ако она припада Ејету, али ако је Јасонова жена, отац на њу не може да полаже више никаква права. Истог дана се Јасон венчао с Медејом, а Колхиђани су се вратили необављеног посла.
После одмора код Фаечана Аргонаути су испловили према грчким обалама, али кад су им оне већ биле надохват, дигла се силна олуја и бацила их на широко море. Линкеј је изгубио оријентацију, па су се након дугог лутања примакли обалама Либије. Како нису могли да пронађу пут из плићака у који су запали, одлучили су, по савету морских нимфи, да лађу пренесу преко пустиње на отворено море. После тешких искушења и патњи, мучени врућином и жеђу, доспели су до вртова Хесперида, које су им показале блиставу водену површину. Након кратког веслања утврдили су да се налазе на Тритоновом језеру. Изашавши на обалу, принели су богату жртву богу којем је језеро припадало. Тритон их је због тога провео кроз теснац пун вирова до мора којим су допловили до Крита. На Криту је Аргонауте очекивала последња препрека: бакрени див Талос, који је по Зевсовој заповести чувао краљевство кнососког краља Миноса. Талос им није дозволио да се искрцају, али га је Медеја својим чаролијама учинила безопасним, па су могли да се одморе и снабдеју водом. Након тога кренули су на север, уз острва у прелепом мору, и најзад су се срећно вратили у Јолк у Тесалији.
Тако се завршио славни поход Аргонаута, славан не само по томе што су остварили свој циљ него и по томе што нико од учесника није погинуо. После приношења величанствених жртава боговима јунаци су се вратили својим кућама уз обећање да ће се сваке четврте године састати како би у међусобним надметањима проверили да ли одржавају своју снагу и умешност на потребној висини да би, ако затреба, један другоме притекли у помоћ. Организацију тих надметања поверили су Херкулу. Он је за њих одабрао место у долини међу рекама Алфејем и Пенејем у Елиди и посветио их олимпском Зевсу. Надметања су по њему добила име Олимпијске игре.
Јасон није добио власт у Јолку, него је као прогнаник нашао смрт под рушевинама своје уништене лађе Арго, а златно руно је бесповратно нестало. Након многих векова појавило се у Западној Европи као ексклузивни племићки ред, који је свој крај доживео с пропашћу хабсбуршке монархије. Олимпијске игре одржале су се до данас, иако с прекидом од 1500 година. Укинуо их је цар Теодосије И, и то 394. године н.е.