Aрес

(Грч. Ares, лат. Mars - Син највишег бога Зевса и његове жене Хере, бог рата)

Грци су створили једног бога за рат вођен мудро, зато и победнички, а другог за рат вођен у слепом бесу, стога и неизвесног исхода. Богиња првог од тих ратова постала је Зевсова кћи Атена, а другог Арес.
Арес је био бог бесног рата, ратног убијања и крваве борбе на бојном пољу. Волео је рат ради рата, клање ради клања. Није му било посебно стало до узрока рата, а у већини случајева ни до његовог исхода. Радовао га је ратни поклич, бојна врева, звекет оружја и мирис крви. Једнако се радовао смрти бораца као и њиховој храбрости. Наличје те љубави према рату (или њена логична допуна) била је мржња према поретку који би спречавао да се рат распламса. Потпомагао је свакога ко је био спреман да наруши мир. Због тих особина Ареса нису волели ни богови ни људи. Сам Зевс рекао му је неколико пута да му је одвратан и да би га, да није његов син, већ одавно бацио у мрачни Тартар.
Није било битке у коју се није Арес уплео. С великим штитом, оклопом и бронзаним мачем изненада би се појављивао на бојиштима и сејао смрт. Редовно су га пратили његови синови Дим и Фоб, који су били отелотворења страве и ужаса. Пред Аресовим бојним колима јуриле су Ерида, богиња свађе, и Енија, богиња ратног клања. Арес је савршено владао ратничком вештином, у то није било сумње, али је у борби био непоуздан и час је помагао једну, а час другу страну. Упркос својој снази и спретности, није био несавладив. Кад би му се мисао заслепила страшћу, морао је да се повуче неславно. Атена, која никада није дозволила да је бес надвлада, увек је пред њим односила победу. Чак му се догодило да подлегне смртном човеку. Уз Атенину помоћ под Тројом га је копљем ранио Диомед, вођа Аргејаца. Арес је заурлао од бола као десет хиљада ратника, сасвим га је издало јунаштво, и јаучући је умакао са бојишта на високи Олимп. Једном га је савладао Херкул, али је још пре тога био подлегао и двојици младих гиганата, Оту и Ефијалту. Свезали су га ланцима и затворили у металну посуду. Држали су га затвореног пуних тринаест месеци и да га није ослободио бог трговине Хермес, остао би тамо заувек на радост људи. Иначе, Арес је био леп, стасит, млад бог, иако понешто војнички груб, што је, наравно, привлачило многе жене. У њега се заљубила и сама богиња љубави и лепоте, Афродита, жена доброг али неугледног бога Хефеста, и имала с њим петоро деце: Дима и Фоба, синове који су наследили све одбојне Аресове особине, затим Ероса и Антероса, који су по својој нарави, без сумње, били Афродитина деца, и дивну кћер Хармонију. И с другим богињама и смртним женама Арес је имао неколико потомака. Сматрали су га и праоцем Амазонки, народа ратоборних жена.