Aфродитa

(Грч. Aphrodite, лат. Venus - богиња љубави и лепоте, најлепша богиња античких митова)

Њено порекло је нејасно. Према Хомеру, била је кћи највисег бога Зевса и богиње кише Дионе, а према Хесиоду, родила се из морске пене, коју је оплодио бог неба Уран, и изашла из мора на острво Кипар. Било како било, Афродита је, захваљујући својој лепоти и чаролијама којима је владала, постала једна од најмоћнијих богиња. Ни богови ни људи нису јој могли одолети. Осим тога, имала је више помоћника и помоћница: Харите, богиње љупкости и лепоте, Хоре, богиње годишњих доба, Пеиту, богињу удварања и љубавног наговора, Химена, бога женидбе, и најзад, Ероса, младог бога љубави, чијим се стрелама није могло умаћи.
Будући да љубав у животу богова и људи има веома важну улогу, Афродита је била веома цењена. Онај ко јој је исказивао почасти и приносио жртве могао је да буде сигуран у њену наклоност. Само, била је помало нестална, а срећа коју је пружала често и пролазна. Понекад би опет изводила права чуда каква уме да чини само љубав: кипарском вајару Пигмалиону је тако оживела мермерни кип у који се он био заљубио. Своје љубимце штитила је на бојиштима, у морским олујама и од сплетака непријатеља. Знала и да мрзи, јер мржња је рођена сестра љубави. Бојжзљивог младића Нарциса, који је према клевети љубоморних нимфи презрео њене дарове, довела је дотле да се заљубио у самог себе и на крају починио самоубиство. Али, зачудо, сама није имала среће у љубави: наиме, није знала како да трајно задржи ниједног свог љубавника. Ни брак јој није био срећан. Зевс јој је одредио за мужа најнеугледнијег бога, хромог и вечито ознојеног божанског ковача Хефеста. Као накнаду за то тражила је утеху код јаросног бога рата Ареса, с којим је имала петоро деце (Ероса, Антероса, Дима, Фоба и Хармонију), затим код бога вина Диониса (с којим је имала сина Пријапа), а уз остале и код бога трговине Хермеса; штавише, утеху је тражила и код обичних смртника, дарданског краља Анхиза, којем је родила сина Енеју, и код лепог Адониса, страственог ловца, за којег је од Зевса измолила бесмртност.
Од њених уплитања у бурне догађаје света митова најдалекосежније је последице имала њена наклоност према сину тројанског краља Пријама, младоме Парису. Као награду за то што јој је у спору са богињама Хером и Атеном дао првенство у лепоти обећала му је најлепшу од свих смртних жена. Та жена, по неподељеном мишљењу богова и људи, била је Хелена из Арга, зена спартанског краља Менелаја. Афродита је помогла Парису да Хелену одведе у Троју. Менелај није хтео да се одрекне своје жене и тражио је да му се врати. Како је Парис то одбио, Менелај је уз помоћ свог брата Агамемнона, моћног микенског краља, подигао све ахејске краљеве у казнени поход против Троје. Под Агамемноновим водством отпловило је сто хиљада Ахејаца преко мора и напало Троју. Афродита је, разуме се, помагала Тројанцима, али борба није била њена јача страна. Било је, на пример, довољно да је окрзне копље ахејског војсковође Диомеда па да плачући узмакне са бојишта. У страшном десетогодишњем рату, у којем су учествовали сви тадашњи јунаци и готово сви богови, Парис је на крају погинуо, а након његове смрти пала је и Троја.

Afrodita