Aдонис

(Грч. Adonis, лат. Adonis - син кипарског краља Кинире и његове кћери Мире)

Нико од људи, чак ни од богова му није био раван лепотом, па се у њега заљубила богиња лепоте и љубави Афродита. Силазила је к Адонису на земљу и из љубави према њему почела да се занима и за лов коме се он страсно одавао, штавише и сама му је помагала да лови дивљач. Наравно, само ону питому, јер се звери не обазиру на лепоту па је уништавају немилосрдно и равнодушно. Увек му је стављала на срце да не лови дивље звери: довољно је бити одважан према плашљивима - према храбрима опасно је бити храбар. Адонису је мужевност бранила да послуша такве савете. Када га је Афродита једном приликом оставила самог, Адонис је пошао у лов на вепрове, али је то за њега било судбоносно: рањена животиња га је напала и усмртила огромним очњацима. Кад је Афродита за то сазнала, обузела ју је бескрајна туга. Проклела је судбину, моћнију од богова, и плачући пала на колена пред највишим богом Зевсом. Замолила га је да јој драгог врати макар и на кратко. Највиши бог се над њом сажалио и замолио Хада, бога подземног света, да у пролеће Адониса пусти из свог мрачног царства на земљу. И тако Адонис само пола године остаје у подземном свету, а пола године живи на земљи с Афродитом. Природа се тада радује, облачи у зеленило и цвеће, јер се Адонис вратио, а обузима је туга кад он с јесени поново одлази у царство сена