 |
 |
Рођен је 6. јануара 1847. у селу Грацу, крај Ваљева. Родитељи му нису могли обезбедити редовно школовање пошто у селу није било школе, али су га оспособљавали за живот оним што је било најбоље у њима. Отац гуслар и мајка даровит усмени приповедач научили су га писању орловим пером. Тако припремљен, млади Милован био је у Ваљеву одмах примљен у други разред основне школе. Био је већ напунио седамнаест година кад је ступио у први разред гимназије. То је било 1864, у Београдској нижој гимназији, "теразијској". Необезбеђен, млади Глишић се морао ослањати само на властито сналажење. Кад му је већ идуће године, 1865, умро отац и у родној кући остала мајка удовица са двоје млађе деце, угасила се свака нада и на ону танку помоћ која би вредела као подстицај и охрабрење. Остављен себи, Глишић се није либио никаквих послова. "Био је и ђак и слуга. Послуживао је по имућнијим кућама, прао судове, ишао по воду, трчкарао по вароши, понекад је забављао децу - радио је све што се тражило од њега, само да би имао хлеба и крова над главом" (Урош Џонић). Мада му је "послуживање" одузимало доста времена, Милован је ипак био добар ђак. Његово интересовање није се сводило само на школске предмете; читао је много, без реда, све што му је долазило до руку. Поред тога учио је и стране језике: руски, француски, немачки.
По завршеној гимназији (1870), Глишић је најпре почео да студира технику. Тада је ушао у јавни живот дубље и видније, као уредник сатиричног листа Враголан и агилан члан покрета Светозара Марковића. Обележен од власти, као противник поретка, "црвени комунац", "усијана глава", Глишић је био ухапшен кад је 1872. са два своја друга пренео из Земуна неколико примерака Марковићеве Србије на Истоку. Због материјалне немаштине, он је те године напустио технички и прешао на филолошко-историјски одсек Велике школе. Студије су текле успешно и низали се испити, али један неуспех све је нагло и заувек прекинуо. Глишић је био уверен да је неуспех последица неправде и у огорчењу напустио је студије 1875. без завршне дипломе.
Почетак његове каријере означава служба помоћника уредника Српских новина. У 1875. је и почетак његова књижевног рада: угледни књижевни лист Отаџбина штампа му прве приповетке. Ускоро, за време српско-турских ратова 1876-1878, његово знање страних језика показаће се као драгоцено на раду у Пресбироу. После смрти Ђуре Јакшића, Глишић је, 1878, постављен за коректора Државне штампарије. Године 1881. постаће драматург Народног позоришта у Београду, 1898. биће пензионисан, а 1900. враћен у државну службу као помоћник управника Народне библиотеке. То је био највиши положај који је постигао; на њему ће и умрети, 20. јануара 1908, у Дубровнику, куд је отишао ради лечења. Три године пре смрти доживео је истинско и велико задовољство кад га је Јован Скерлић, са висине врхунског критичарског ауторитета. својом импресивном, зналачком и убедљивом студијом рехабилитовао као приповедача, утврдио му ранг и одредио историјски зна чај.
Најзначајнији део Глишићева књижевног рада представљају сатире. Њима је он, полазећи од битних особина реалистичког метода, извајао пластику целог низа ликова, оцртао значајне друштвене појаве и процесе, осветлио неке ознаке епохе, без којих би она остала недовољно уобличена, па и осиромашена, и ухватио боје пресудне за продорнију структуралну анализу и целовитију слику средине. Претежно је у тим сатирама реч о селу, али су се односи и појаве, узроци и последице, тако и толико испреплели и усложили да се паланка и село често налазе у истом животном раму, везани нераскидивим концима међусобних сродности и наклоности, али још и више разједињени антагонизмима сурове борбе око новчане моћи. Своје сатире Глишић је стварао на мотивима који су били природни одјеци друштвене стварности. Чистота побуда у овом случају је непогрешиво водила до дејствене критике. Карактеристично је за Глишићев метод што је он зеленаша Пупавца срео, друговао с њим, проучавао ради вернијег преношења менталних, телесних, говорних појединости, али је за књижевно-историјски значај Глишићевог дела претежније убедљиво уочавање корена и унутрашњих погонских снага социјалне појаве. Јер зеленашење, бирократски систем, културна заосталост, примитивизам, паразитски начин живота попова и учитеља, густа огрезлост у сујеверје, разноврсни и многоврсни пороци у људима и у њиховим односима, проткали су Глишићев текст горчином истинољубивог сведочанства и одредили његову суштаствену књижевну природу.
Међу сатирама, приповетка Злослутни број и комедија Подвала и своју фабулу и своје тематско обележје заснивају на истом лику. Истина, у приповеци то је Мојсило Пупавац, а у комедији Вуле Пупавац, у приповеци је догађај смештен у Смедерево, а у комедији у неименовану варош; има и других ситнијих разлика у именима и броју личности, али проширена драмска прерада није у битности изменила оно што је основно у природи лика, оно што је карактеристично за условљеност такве друштвене појаве. Пупавац је врста сеоског зеленаша, немилостивог паука у маленој радњи; све његове способности своде се на један једини вид; његово животно кретање познаје само једну стазу: ону којом се може "интересирати", на којој се, дакле, стичу све врсте и све могућности "шпекулација" од примитивних и ситних превара до жестоког и разорног каматњаштва, ту мађијски привлачну стазу на којој се остварују интимни снови капиталисања. Владарски сигуран у својој сеоској радњи, Пупавац је, међутим, сасвим измењен у градској средини: телесно неугледан, ружан, он у новој средини губи своју сналажљивост, наиван је, неук, неспретан, лаковеран до невероватности. И у приповеци и у комедији њега ће у паланци сналазити само невоље: сад је он онај кога бездушно варају, коме узимају новац, коме се подсмевају, комична жртва властите незајажљивости и лаковерности. Писац га непрестано и доследно кажњава; то кажњавање је одмазда за његова ранија злодела, али је пренаглашено, па и промашено у ефекту. У приповеци је намештена слутња о броју 25; мотивисаност је слаба и неубедљива, па је у комедији писац свео помињање броја на погоднији опсег. Међутим, у комедији има неодрживих наивности. И поред свега, свих тих видних слабости и грубих конструкција, у српској литератури остаје дограђен и изразит лик Пупавца, са особеним звуком и сугестивним рељефом.
По ширини и пространству тематског обухватања значајнија је приповетка Глава шећера. Композиционо је нејединствена, јер садржи више оделитих тема и више приповедачких мотива, састављајући своју целину од овлаш повезаних, понекад тоном и духом различитих епизода, али је синтеза оних особина којима ће Глишић најбоље одразити друштвено-економска и морална превирања, грчења и посртања једне средине и једног времена. Од ироничне безазлености до сатиричне јеткости, од сувог реалистичког податка до жучног карактеролошког уопштавања, Глава шећера је истовремено анегдотски снимак једног лукавог поступка, али и процеса раслојавања села, историја пропадања сељака Радана и богаћења капетана Максима Сармашевића, слика удруженог деловања бирократске власти и сеоских "интережџија", па тиме продире у слојевитост тадашњих односа. Цела приповетка је у распону двеју крајности: једна је како сељаци говоре о казнама на небу, у вечности, које ће стићи каишаре и зеленаше, а говоре то ради своје утехе, ради властитог олакшања, јер правде на земљи нема, а друга је она хучна и бучна слава сеоског ћате Давида Узловића, са скупом паразита и насилника. Између та два крајња руба своје приповетке Глишић је сместио ликове и догађаје, једну невеселу фабулу и једну потресну оптужбу. У портрету капетана Сармашевића иронија се расцветала до раскоши, зазвучала је финијим акцентима привида једне стварности. Под углађеном спољашношћу капетановом, под привидом уљуђеног понашања - што би требало да представља напредак - крије се опак и грамзив дух бирократе. Тај дух ће пронаћи нов начин глобљења сељака, рафиниран у формалној исправности, гледаној споља, и у унутрашњој игри, тврдој и суровој, којом се искривљује закон, изопачавају односи и злоупотребљује положај. Ту је иронија преша у сатиру, горку и продорну, а писац је остварио импресивне тренутке своје прозе.
Друге Глишићеве сатире немају тај значај. Неке од њих су занимљиве по мотиву. Приповетка Свирач има такву занимљивост. Она носи наслов о свирачу Сретену, али је у њој, заправо, виднији лик газда-Милуна, похлепног рачунџије и необузданог зеленаша. Тиме се не исцрпљује сатира Милована Глишића. Ње има и у другим приповеткама, чији карактер је претежно хумористичан или фантастичан. Овај круг завршава се, међутим, неколиким мањим приповеткама, готово цртицама. Таква је Шетња после смрти. Писац је био на трагу и при додиру једне добре сатиричне теме о формалистичком схватању дужности: замршен спор и луда пометња око надлежности ко је дужан да се брине за сахрану самохрана човека изокреће природан ред ствари. Глишић је остао, међутим, само на замисли, не развијајући тему подробније, у њеним обухватнијим облицима, и задовољавајући се тек наговештајем. Таква је и цртица Молепство: та "шала из натмурене 1885. године" интонирала је призвук сатиричне жаоке над празним молитвањем. Сродна жаока појавила се и у Сигурној већини. Данашњи читалац ће се зачудити кад у тексту Милована Глишића нађе елементе атмосфере из сатира Радоја Домановића: овај Глишићев министар, са својим сном о земљи без опозиције, са извесношћу о сигурном избору и о сигурном опстанку на власти, то је већ претходник министара из Страдије. Круг се, ипак, не може овде завршити. Јер Глишић је, слично Стевану Сремцу, имао и један противречан тренутак, онај кад је у Новом Месији стреле своје сатире уперио против Васе Пелагића; те су стреле биле затупљене, али одапете. "Избрани гушан", Полагушић је превремен фанатик, апсолутни у својим идејама, нестваран и фантаст. Писац му није опростио те мане.
Као и његов узор Гогољ, Глишић је имао развијен хумористички нерв, у градацији од ироније до пародије. Елеменат хумора присутан је скоро у свима његовим приповеткама, али један део њих гради своје ефекте искључиво на хумористичкој потки. Ти ефекти се најуспешније извлаче из обрнутог реда ствари, из "шила за огњило", из препредено замишљене и вешто изведене подвале, из обрачуна за неки ранији однос. Досетка, духовита подвала, спретна обмана, то су узрочници и чиниоци друштвене атмосфере у којој се грлато смеје и ведрином видају ране. Потка је широка и њене нити су сировост и неукост, сујеверица и лаковерност, хвалисавост и уображеност. У њеном пространству су нерадни учитељи и заостали попови, ситне чиновничке душице и ветрењасти сеоски напасници, празноверни ловци и страшљиви трговци, довитљиви сељаци и чедне сељанке. Градска средина и село сусрећу се ту на спојним границама истоветних и истоврсних мана, укрштајући своје менталне карактеристике и особености у заједничке ускости духовних видика. Слика се ипак зауставља на разини смешнога.
За Глишићев метод и за сплет приповедачких особина врло је карактеристична приповетка Брата Мата. Сујеверица није овде ни тежак остатак ни стварна појава, него подлога за вешту шалу и успело постављену замку. У двема приповеткама, Ни око шта и Учитељ, појављују се две врсте, две категорије учитеља у пуној супротности особина, схватања и деловања. Хумористичка интрига и заплет између учитеља Грујице и попа Вујице избили су одиста "ни око шта", због испуњене буљине, али је лик учитеља светао и пријатан, са ознакама модерног човека темељније образованог и методски припремљеног. Антипод му је лакоми и лицемерни поп Вујица, облапоран на туђе јело а шкрт, сујетан на своје знање, а неспособан. Глишић је комику хватао на периферним поповим особинама, на његовим узречицама, на његову плитком рачуну да учитеља затекне увек при јелу, а тежиште хумористичког ефекта бацио на повређену попову сујету због недобијања испуњене буљине. Из тога ће се после изродити неизмирљива свађа, али та танка хуморна окосница није пресудан чинилац носивости у приповеци. Више је то она неспојивост њихових схватања, природна несагласност напредног учитеља и заосталог попа, сликовита несразмера двеју улога. За село Глишићевог времена такав поп и такав учитељ су слика живе и набујале стварности.
Та слика има и своју супротност. У Учитељу поп Марко и учитељ Милан ускладили су своје односе и своје улоге до савезништва у одбрани властитих интереса. Главна брига тога учитеља, нерадника, своди се на то како ће обманути изасланика. Његов друг у свакидашњим разонодама, поп Марко, ту му је од драгоцене помоћи. Слика те двојице - учитеља како обучен лежи у кревету и прави се тешко болестан, и попа који је натакао епитрахиљ па чита молитве за учитељево оздрављење - комична је као замисао, али тужна као податак менталитета и прилика. Сеоски живот бруји и друкчијим звуцима и одблескује се и у другим угловима. Хумореска Шило за огњило је слика одмазде сељака над трговцем ћир-Трпком, вештим и похлепним преварантом на кантару. Одмазда је омогућена променом ситуације: сад је трговац лаковеран, а сељаци вешти, и у том обрту хумор постаје дејствен. Шило за огњило као поступак, као комад, поновиће се и у безазленој двострукости договора у Друмској механи, а више и јаче у Роги, једној од Глишићевих приповедака успелијих по композицији, опет са варијантом једне праведне одмазде. Надмудрују се међусобно и два чувена ловца, Нешко Срндаћ и Стојан Ћук (Два ловца), надмудрују се вршњаци Кића и Мића у комедији Два цванцика са шишарком уместо ораха и маховином уместо вуне. Ако је у том пределу лаке шале и комичног заплета Вујина просидба у целини сведена на скицу готово невероватног сусрета лепе и здраве девојке са туњавим просиоцем, који има неизлечиву страст за ритама и спавањем у похабаном оделу, приповетка Редак звер прелази оквир и слику сусрета ловца Радоша са мајмуном, улазећи у шире и продорније обележавање средине. У хумористичној цртици Чист ваздух на нишан подсмеха дошли су паланчани. Њихово првобитно одушевљење, које их води из прашњаве паланке, из монотоније свакодневног живота, у зеленилом засићено пространство сеоског видика, на чист ваздух, у свежину одморишта, утопило се у ракијској измаглици влажне, смрадне, загушљиве сеоске механе. Друкчији је карактер приповетке Распис; она је спој неколиких особина, мешајући хумор и сатиру до недељивости.
У приповедачком делу Милована Глишића постоји цела једна мања област која би се тешко могла очекивати од писца изразито реалистичког метода. То је област фантастичних прича, област са духом и тоном народне приповетке, са карактером гатке, са фолклорним мотивима. Сва је прилика да је ту наклоност Глишић примио од Гогоља, писца оних чудесних Вечери на салашу крај Дикањке. У приповеткама из те области Глишић је исцрпео све што је сујеверје изнитило око вампира, анатемњака, џинова, сабласти, око појава којима је машта припростог сељака населила загробни свет. Понекад се такав мотив пробије и у приповетку са стварном животном подлогом: у Глави шећера једна епизода је посвећена опису Раданове борбе са нечастивом силом. И у другим приповеткама има мешања елемената. Ноћ на мосту, поред описа једне стравичне ноћи, има још и два покушаја објашњења промена на селу: један о нестанку пријатељства, други о узроку нерада. Као Гогољ, и Глишић је понекад сујеверицама давао тон убедљивости. Призвук лежерне ироничности и народског хумора дејствен је у причи После деведесет година. Прича је грађена на легендарним слојевима хумора, на којима су у народној приповеци настајали Ћосо и Еро, са свима карактеристикама и у свима ситуацијама бујног измишљања. А где смо, у коме раздобљу Србије, кад се прича дешава? Људи још носе перчине, Страхиња је "пропалио" дуван, а још је момак, кмет на састанку лежи потрбушке под орахом "па се ногата најлак", састанци се завршавају препиркама, а препирке тучњавама, сељаци се међусобно плаше језивим причама о проклетој воденици, царују вампири. Глишић је и овде помешао две теме: једна је о преливању вампира водом аџијазмом, а друга о љубави двоје младих, Страхиње и Радојке, са уобичајеним неспоразумом између родитеља и деце. Он је са задовољством извлачио и из таквих ситуација оно што је људско, људски топло и меко, осећања симпатије и пријатељства, слоге и сарадње.
Одступање од тога тона и прихватање фаталистичког притиска ишло је на штету књижевне вредности Глишићевих приповедака. Реалност појаве нечастивог у приповеци Награисао уступак је сеоској непросвећености. У таквом склопу мистика се није могла избећи. Задушнице су пошле од доброг тренутка племените мајчинске љубави према јединчету, али су се утопиле у сујеверним таласима необјашњених појава.
У Глишићевим приповеткама нема много женских ликова. Међутим, два женска лика, удовица Миона и старица Деса, издвајају се својом изразитошћу у српској прози тога времена. У Првој бразди је лик Мионе, у Тетка Деси Десе, са пуним и чврстим рељефом код прве, са мање целовитости код дуге. Методски су приповетке занимљиве, иако се разликују. У Првој бразди људске судбине и историје своде се на хитре, сажете, готово пословички кратке изразе: "Покојни Сибин Џамић погинуо је у другоме рату, иза Јанкове клисуре." "Сеоску кућу не може задесити грђа несрећа него кад остане без мушке главе." "Многа удовица жалила је и прежалила свога домаћина." Сад писац нема времена за подробније анализовање ситуације ни за прикупљање аргумената; он хита истуреној мети своје замисли: да отелотвори једну чежњу, да заврши једну слутњу, да награди једну храброст. У тој хитњи он је и цео процес сналажења удовице у неочекиваној ситуацији свео на тренутак одлуке: "Отресита и вредна жена прихвати у своје руке и тешке ратарске послове..." Од тога тренутка Миона ће постати борац у двоструком смислу: у једном да очува име породице, дух породичне заједнице, лозу и снагу, неприкосновени кућни темељ и обасјан људски понос; у другом да унапреди живот своје деце школовањем. Прва бразда коју је узорао Огњан није симбол, него непосредан, узбудљив, непоречан доказ да је стасао домаћин, да је побеђено раздобље одрицања и стрепње, да је живот отворио широка и светла врата среће. Тој победи мајчинске храбрости, томе морално заслуженом и стократно оправданом тријумфу упорног људског отпора према искушењима и бедама, Глишић није пришао као посматрач, већ као песник, и његова приповетка, обојена топлином и наклоношћу, подигнута у тону, надахнута оптимизмом. и остварена емоцијом, издваја се из простора чију природу и границу одређују хумор, сатира и фантастика. И лик кочоперне старице Десе озарен је идиличним сјајем и издвојен људском врлином. За његову мању успелост криво је пишчево мешање елемената. У уводу они су делови репортаже: "Ја сам први пут видео тетку Десу преклане на сабору у Дренчи. Дренча је врло занимљиво село. Село усред жупских винограда. Ту је голема пивница, ту је црква сеоска, судница општинска и гробље." И поред тих података личног карактера, слика нема ни живости ни пластике. Израз је уопштен. Које село нема пивницу, судницу, гробље? Пишчево интересовање је, очевидно, усмерено на људску изузетност тетка-Десину: сама, она зрачи око себе сјајем истините љубави; сама, она је предана служби за срећу других; сама, она је стуб сигурности за осамљене сиротане. Иако, дакле, и у Тетка-Деси има светлуцања људске топлине, овде је то само пламичак, па приповетка не премаша оквире репортажног тренутка.
По своме методу Милован Глишић је писац који се ослања само на "поезију чињеница", на податке и појаве које може да уочи његов вид и класификује властито искуство. Већи део ликова у његовим приповеткама пресликан је са живих личности. Тај метод погодовао је за обраду оних друштвених појава које су биле под ударом критике Светозара Марковића. Бирократија и зеленаштво, распрострањена друштвена зла тога времена, чине се у Глишићевим приповеткама као илустрација Марковићевих идеја. Светозар Марковић пише у Србији на Истоку: "Мржња на чиновнике, која се код народа показала у свим бунама што у оно доба потресоше нашу отаџбину, у самој ствари показиваше незадовољство и мржњу народа на бирократску систему државну, на ово ново угњетавање народа које се вршило по прописима и законима." Глава шећера, Распис, Свирач, осветљују то "ново угњетавање по прописима и законима"; осветљују га из разних углова, комичних и трагичних, ироничних и сатиричних, али му дају сведочанство и печат истине. Са зеленаштвом је то још очигледније.
Из таквог односа према стварности произлази Глишићев метод. Њему је била потребна или анегдота или стварна личност; анегдота као фабуларно ткиво, личност као образац. Тиме се обележавају и главне приповедачке особине Милована Глишића. Карактер његовог причања своди се првенствено на фабулу, на развијеност радње, на дијалошку течност, на појединости које целом току дају мање или више рељефа. Унутрашњи живот његовог јунака готово нам је сасвим непознат. Глишић није имао снаге за психолошку анализу, за бојење и испитивање дубљих и скривенијих појава човековог бића. Његови описи личности заустављају се на уопштавању којим се не прелази много народни говор и поступак. Сведена на догађај, на односе, на ликове, на ситуације, та проза је сиромашна свим оним што је уметничка драж текста. Њене фигуре су до подударања у духу и изразу свакидашњег говорног саобраћаја. Оно што је најбоље као приповедачка особина ове прозе, то је често упечатљива пластика ликова. Они стварају атмосферу, они носе радњу, они обележавају односе. Неки од њих и данас држе пун звук занимљивости и веродостојности. Такви су нарочито капетан Максим Сармашевић, зеленаш Вуле Пупавац, сељак Радан, ловац Радош, удовица Миона. Целовитошћу њихових улога и убедљивошћу њихових слика Милован Глишић је претходник оних писаца који ће као социјални хроничари или историчари обележавати друго време, али ликовима који већ имају своје узоре. Не само газда Јова из Паука Ива Ћипика но сви доцнији пауци, сви каишари и каматници, имају свој прототип у Глишићеву Пупавцу.
Језик је једна од оних особина које се не могу мимоићи кад је реч о прози Милована Глишића. То важи и за преводилачки вид његове активности. Као преводилац са руског и француског Глишић је развио плодну и значајну делатност. Остаје ван сумње чињеница да су његови преводи Толстојева Рата и мира и Крајцерове сонате, Гогољевих Мртвих душа и Тараса Буљбе, Љељкинових Полканових мемоара, Гончаровљева Обломова, поред већег броја других, знатно утицали на познавање руске књижевности међу српском читалачком публиком. Преко Глишића почео је плодан утицај Гогоља на наше писце, међу којима су и Стеван Сремац, Светозар Ћоровић, Бранислав Нушић. Глишић је, одиста, врстан познавалац језика, изворног, језгровитог по духу и правилног у облицима.
После Глишића доћи ће многи већи уметници, српска приповетка разудиће своје токове и у ширину и у дубину, развиће се до надмоћног рода, оствариће бриљантне резултате, али у њеним скромним почецима, у њеним првим покушајима да нађе свој пут и своје границе, удео Милована Глишића је видан и несумњив.