Први план завере

"ЗАЧУДО је како је Милан љубио свог сина. Увек је мислио на њега и много је размишљао о томе, какве ће бити прилике после рођења будућег престолонаследника. Ако је у последњем тренутку разочаран, то је разочарање било што га син није посетио у болесничкој постељи. Томе се увек надао."
Тим речима гроф Евгеније Зичи завршава успомене на последње тренутке свог пријатеља Милана Обреновића, српског краља који је од абдикације 6. марта 1889. до судњега часа 29. јануара 1901. године живео у престоници Аустроугарске.
Сахрањен је у манастиру Крушедол.
Пола године раније, веридба, а потом женидба, краља Александра Драгом Машин, дворском дамом краљице Наталије, убрзала је ток политичких збивања у Србији, која се све више окретала Русији. Краљевски брак је био двојако примљен у политичкој јавности. Патријархални Београд није био спреман да прихвати за краљицу жену дванаест година старију од краља, уз то удовицу о чијем се животу у малој грађанској средини свашта говоркало.

КОМЕ СЛЕДИ КРУНА?
НОВА влада коју је с муком саставио Алекса Јовановић, дотадашњи председник Апелационог суда, добила је у чаршији подругљив назив "свадбено министарство".
Да би смирио негативну атмосферу изазвану објављивањем веридбе, односно женидбом, краљ Александар, уз благослов министра-председника убрзо одлучи, у свом духу, да обелодани "благословено стање" краљице Драге, па је, наводно, из тих разлога отказано планирано путовње Његових величанстава по Србији.
У пролеће те 1901. донесен је Устав са двема значајним одредбама - увођење сената у парламентарни живот Србије и решењем по питању наследства престола. По шестој одредби, у случају одсуства мушког потомства у дому Обреновића "наследство престола имало је прећи на његово непосредно женско потомство из законитог брака".
Ова одредба била је логична очекивањима порођаја краљице Драге, али како се прворођенче није појављивао до 23. априла, који је варирао као поуздани рок, крљевски дом и влада, сада већ нова на челу са радикалом Михаилом Вујићем, нису се оглашавали све до 5. маја. Уследила је полуслужбена обзнана да је "по прегледу и датом мишљењу нарочито позваних стручних лекара погрешна била дијагноза лекара г. Колеа на основу које се порођај Њеног Величанства очекивао".
Шок у јавности замењен је све гласнијим комбинацијама везаним за наследство престола. Најозбиљнији кандидат за круну, бар према ономе што се зборило у грађанству, био је млађи краљичин брат. Бадава је краљ настојао да релативизује питање наследства, чаршија је и у томе налазила аргументе за своје процене.

АПИС НА ЧЕЛУ ЗАВЕРЕ
ШТА се дешавало у двору и како је краљ примио обману животне сапутнице којој је безусловно веровао, остало је чаршијским верзијама, али управо тај непромишљени потез краљице распалио је притајено незадовољствво међу официрским кором. Сада се, међу групом младих официра, започела ковати завера како би се насилним путем уклонио краљ Александар. Група је намеравала да ликвидира монарха на дворском балу. План, тада, није ни покушаван да се изведе, али је зато расла завера. У врху завереника све више се истицао пешадијски поручник Драгутин Димитријевић Апис, човек веома одлучан, са завидним утицајем, посебно међу млађим официрским кадром.
"Апис је био оличење официра: енергичан, храбар, правичан, оштар и горд. Онако стасит, саздан је само од врлина које су красиле официра и једном, једином маном: сматаро је, Драгутин Димитријевић Апис, да се сва питања - било да је реч о државотворним или дипломатским - могу решавати на војнички начин", писао је Радашин Николић, тадашњи наредник Краљевске коњичке гарде, чије ћемо фрагменте из рукописа по први пут објавити у овом фељтону.
Осипање поверења према краљу започело је, међутим, још онда када је млади монарх, маниром апсолутисте, запретио, и ту претњу потврдио писменом наредбом, да ће убити оца, краља Милана, ако само и покуша, да уђе у земљу. Краљ који је своју мајку, краљицу Наталију, назвао блудницом, а оца нечистом крпом и владаоцем кога није могла везати никаква заклетва, није више, по мишљењу официра, могао да рачуна на њихову верност.

РАПОРТ ДРАГИНОЈ БРАЋИ
ЖЕНИДБОМ краља стање у војсци се погоршавало. Ухођење и потказивање постао је одомаћени манир, где су најактивнији били управо они којима способност и част нису били јача страна. Ново понижење стигло је у форми наредбе по којој су команданти били дужни да краљичиној браћи, као правим члановима краљевске породице, излазе на рапорт. Када је уз све то, на предлог министар војног, покренута иницијатива за прикупљање прилога за поклон будућем престолонаследнику, а онда се испоставило да је трудноћа била лажна, о краљу се у касарнама и домовима војске говорило рабаџијским вокабуларом, у војсци се све гласније говорило о ликвидацији краља, а та одлучност у грађанству је примана са прећутним одобравањем.
Поручник Драгутин Димитријевић, пише Драгиша Васић у књизи "Деветсто трећа", био је у то време командир у пешадијској подофицирској школи, и са четом, кад је на њега ред дозалио, давао је дворску стражу. На овој дворској служби њему се план о убиству краљевског пара чинио одвећ лак и зато је, предвиђајући смену с ове дужности, и сам неуморно тражи другове да му приступе. А смео и обдарен оном моћи да задобије, имао је он све око себе највећи утицај.
Припремајући заверу, на скупу седморице официра, усвојен је план поручника Димитријевића. Убиство краља требало је да се изврши у сали "Коларац" на балу поводом краљичиног рођендана и то камама и цијанкалијем. По том детаљно разрађеном плану двојица завереника заузела су електричну централу на Дунаву, а један централу "Коларац". Текло је све по плану, без икаквих потешкоћа. Требало је само да се у 11 сати искључи струја, а двојица извршилаца у мраку знала су шта им је даље чинити.

КОМЕ ПОНУДИТИ ТРОН
ОТРОВ је био набављен, каме су биле отровне, проба извршена на мечки, само што се краљевски пар није појавио на балу продужавајући себи тако век, али не задуго. Уротницима је било једино важно да уклоне омраженог краља и краљицу, не размишљајући претерано о последицама и не помишљајући да по извршењу задатка може и да се прежви. Тек поткрај те деветстотина и друге пала је одлука да се консултују са људима из политике, па је о томе убрзо упознат Ђорђе Генчић, министар, који их недуго затим извештава да је у одређеним круговима с похвалом прихваћена оваква патриотска готовост официра, а говорило се, дакако, и о новом монарху уколико акција успе.
На скупу којем су присуствовали Ђорђе Генчић, Алекса Новаковић, Јован Авакумовић, Јован Атанацковић, Никола Хаџи Тома и Антоније Антић усвојена је жеља да тај кандидат буде кнез Петар Карађорђевић. Кандидатура једног великог руског кнеза, те размишљање да се круна понуди неком аустријском или немачком принцу, отпала је уз сагласност уротника да ће кандидатура кнеза Карађорђевића бити подједнако добро примљена и код великих сила и код народа широм Србије.
Крајем новембра, Никола Хаџи Тома, кнежев школски друг, отпутоваће у Швајцарску да се сретне са Петром Карађорђевићем и да му пренесе понуду завереника. Кнез и не саслушавши Хаџи Тому, у први мах одбије понуду, али кад саслуша да су у овај "патриотски чин" укључени и млади официри, кнез се предомисли.
Тако су створени услови да се претендент династије Карађорђевић, иако изван завереничког круга, прихавти резултата завере.

ДЕЛАОЦИ И ПОСМАТРАЧИ
ИНТЕЛИГЕНЦИЈА се, како то у време бруталних режима бива, делила у три групе: прву, најмању која се против апсолутистике и диктатора борила, другу која му је повлађивала, и трећу, највећу, која се понашала као да је се то све ништа не тиче.
У том духу се понашала и ондашња београдска штампа, са изузетком "Дневног листа", "Српске заставе" и "Одјека" који нису скривали антидинастијско опредељење, прозивајући из дана у дан краља Александра и краљицу Драгу, али и камарилу из двора.

БЕЗ УНИФОРМЕ
У ПОСМРТНИМ папирима покојног краља Милана, нађено је писмо генерала Василија Мостића из Ниша. У њему, генерал позива краља на повратак у земљу, уверавајући га да је војска спремна да му помогне.
Када је обелодањено ово писмо, пензионисаном генералу је ускраћено право ношења војне униформе.