Владару нема помиловања

ЗАВЕРЕНИЦИ, и официри и политичари или боље речено грађани завереници, састали су се 23. децембра у стану Антонија Антића у Бирчаниновој улици. У дужем говору Ђорђе Генчић је и овом приликом похвалио намеру официра прелазећи затим на питања везана за положај земље и, на послетку узе да говори о личности кнеза Петра Карађорђевића. Док су остали пажљиво слушали, један од официра, потпоручник Никодије Поповић скочи и прекидајући Генчића каза:
Господине министре, од овог часа разрешавам се заклетве положене Његовом Величанству краљу Александру Првом и заклињем се да ћу одсад само ваше заповести извршавати. Тако ми бог помогао!
Узрујан, усплахирен и дајући томе свечани карактер, Никодије Поповић пружи руку Ганчићу. Као по команди, за њим то учинише и остали официри, изузев једног - Милана Миљковића који видно узбуђен рече да не може пристати на убиство краља, већ само на његово протеривање. Насталу мучну атмосферу, отклонио је сам Генчић одајући признање поручнику Миљковићу на поштеној отворености и изражавајући веру да ће он, као частан официр, знати да сачува тајну разговора.
- Не треба у то да сумњате, одговори овај и напусти састанак.

-КАКО УКЛОНИТИ КРАЉА
ПРЕЦИЗНО су на овом скупу подељене улоге Генчића и његових другова, с једне, и официра, с друге стране. Преузимајући на себе извршење дела, официри су захтевали да се по том чину образује коалициона влада у коју би ушле релевантне политичке странке и да се учини све како би спречиле компликације споља.
То је, у ствари, било најпрече питање, па су Генчић и његова група обазриво пратили мишљење тзв. спољњег фактора, нарочито двеју европских сила - Русије и Аустроугарске.
И Русија, која никада није марила за династију Обреновића, и Аустрија, која није престајала да сања о мандату Европе ради завођења реда у земљи вечитих немира и трзавица, очекивале промене су свакога часа и радовале се таквом развоју догађаја. На реду су били конспиративни састанци са посланицима ових двеју земаља, а истовремено и разговори са партијским вођама о коалиционој влади, што када је власт у питању, и није био теретан посао.
Официри су били окупирани својим, најтежим, делом посла: како, на који начин, где и са што мање жртава уклонити краља (?). Старији, међу којима ђенерал Јован Атанацковић залагали су се да се млади монарх примора на абдикадију, у корист Карађорђевића, а потом протера. Млади официри имали су озбиљну резерву и још озбиљније аргументе против овог "модела". Прогнани владар по њиховој процени, могао би да затражи азил, и не само азил него и потпору, затражи и добије у Аустрији и одатле загорчава живот и новом монарху и влади и грађанству.

ГЕНЧИЋ ОЗБИЉНО СУМЊА
ТРОЈИЦА официра - Драгутин Димитријевић, Антоније Антић и Радомир Аранђеловић, некако неочекивано, али одлучно затраже да се краљевски пар уклони убиством! Сагласност је пала, али писана заклетва официра, као високи облик обавезе, овога пута није прошла, него нешто доцније. У тексту заклетве записано је да су се завереници зарекли да ће краља убити и на српски престо довести Петра Карађорђевића, условно, ако их политичари са којима су у вези, увере "да неће услед самог догађаја, никакве опасности споља наступити и нашем народу положај отежати".
Мастилом исписану заклетву парафирали су: капетани Милан Петровић, Драгутин Димитријевић, Радомир Аранђеловић и Илија Радивојевић и поручници Милован Гавриловић, Антоније Антић, Драгутин Дулић, Милан Маринковић и Никодије Поповић. "Прошло је било пола ноћи", пише Драгиша Васић у "Деветсто трећој", "кад тројица официра однесоше заклетву Генчићу који се налазио у свом стану на Топчидерском брду."
"Сигурно, као увек, ничег стварног, ничег опипљивог, рече им он и наставити: И тако ће нас једнога дана и похватати, похапсити, па, можда и побити, а бар да шта учинисмо. Ја почињем, пријатељи моји, да сумњам у добар свршетак ствари."

МОНАРХ БИО УПОЗОРЕН
СТВАРИ се, међутим, нису померале, па су се официри још једаред латили пера и заклетве. Овога пута, текст је који је срочио Драгутин Димитријевић гласио је: "Увиђајући сигурно пропаст отаџбине ако се данашње стање продужи за најкраће време, и оглашујући као најглавније виновнике за све краља Александра и његову милосницу Драгу Машин, заклињемо се и потписима својим обавезујемо да ћемо их побити. На престо српски, опран крвљу ових бешчасника, довешћемо Петра Карађорђевића, унука Вождовог и сина законитог кнеза пок. Александра Карађорђевића."
По том обрасцу, почеле су да се прикупљају заклетве по гарнизонима, а око тајне о плановима за ликвидацију крунисане главе није било међу војницима, није је могло бити ни међу грађанством. Млади монарх је, свакако упозорен, опасношћу којој је изложен, затрашио потпору код официра којих се раније ослободио, али и у томе се није могло рачунати на неки успех.
И док је краљ делио обећања за верност пензионисаним генералима, завереницима је остао деликатан задатак да за своју мисију придобију гардијске официре. Не без напора, придобијен је пешадијски капетан Љуба Костић, командир
пешачке чете Краљеве гарде, официр од нарочитог поверења краљевог.
Кад је број придобијених официра порастао на сто двадесет, и кад је, коначно, победило мишљење младих завереника да се дело изврши у Београду, у двору, приступљено је врло опрезно тражењу бар једне погодне личности међу ађутантима и ордонанс-официрима краља Александра. То је био танталов посао.
После силних покушаја и неуспеха, пао је предлог да се опроба са краљевим ађутантом ђенералштабним потпуковником Наумовићем. Рачунајући да је овај официр, унук Наумов, који је погубљен заједно са вождом Карађорђем, по повратку из Русије у селу Радовању, не може бити противник династије Карађорђевића за коју су се уротници већ били определили.

КОНАЧАН ПЛАН ЕГЗЕКУЦИЈЕ
И НИСУ се преварили. Потпуковник Наумовић придружио се завереницима, само уз један мали услов - да га известе ко је од старијих официра и политичара, наравно, укључен у ликвидацију монарха који је представљао озбиљан терет за слабашну Србију, владар који је успео да проћерда све поверење Обреновића женидбом Драгом Машин, и скандалом са лажном трудноћом.
Догађаји који су се рађали у пролеће те драматичне деветсто треће само су ишли на руку завереницима, увереним да уклањањем омраженог краљевског пара представља у суштини патриотски чин и грађанску обавезу.
Огорчење против краља Александра и Драге долази до крајности у мартовским демонстрацијама, те државним ударом 24. марта. Хапшење официра само је јачало позицију и одлучност завереника, не баш спокојних због списка заклетих противника последњег Обреновића.
Преостало је да се још утаначи дан извршења већ донесене одлуке. У договору са потпуковником Наумовићем, у његовом винограду на Топчидерском брду, пала је одлука да се "пресуда" изведе на првом његовом следећем дежурству, а то је била ноћ 28/29. маја. Уговорени знак утврдише да буде пелерина по коју ће Наумовић око пола ноћи, или кад он нађе да је час, упутити једног од гардиста својој кући, а са налогом да му је донесе. То ће значити да завереници могу кренути.
План извршења размотрен је неколико пута, уз сагласност да се у двор продре у два сата после поноћи, са до детаља разрађеним распоредом.