Све је било предвиђено под конац. Оружје опробано, сабље наоштрене, сатови регулисани по часовнику Железничке станице.
И тако се спустила ноћ 28., тиха, ведра и вребајућа. Пун месец осветљавао је Београд уморан од трзавица, немиран од срамоте, пренапет и преморен у очекивању. У двору, то вече, била је вечера којој су присуствовали чланови краљевске владе и породица краљичина. После вечере концерт музике краљеве гарде, расположење обично.
А, у пола ноћи гости се разиђоше и краљевски пар оде на починак који ће се крваво прекинути. У 1 час владао је у краљевој кући дубоки мир.
Тако је, према сведочењу Драгише Васића, тадашњег матуранта, потоњег адвоката, књижевника и интелектуалца неспорног ауторитета одмицала ноћ чије ће праскозорје бити окрвављено бруталном ликвидацијом младог српског краља Александра и краљице Драге, ноћ између 28. и 29. маја девет стотина треће, која је променила историју, а Србима вратила балканску одредницу, резервисану за турска или арнаутска племена, у очима згрожене Европе.
Заборављена оданост монарху суровом
Мајском преврату, који је, изгледа, шокирао Европу, али не и ондашњу српску јавност, будући да су припреме војске за ликвидацију младог монарха из династије Обреновића биле јавна тајна, претходила је одлучност краља Александра да преузме на себе терет и државничких и приватних послова, што је, опет, протумачено као самовоља, нарочито његова одлука да сам себи изабере другарицу а народу краљицу.
Одлуку о веридби, краљ Александар је сачинио и обелоданио у “Српским новинама” 18. јула 1900. године, под насловом “Права истина о веридби краља Александра”. Ево како гласи службено саопштење:
“Изненадна веридба Њ. Величанства Краља Александра и Госпође Драге Луњевице, унуке славног војводе из ратова за ослобођење Србије, дала је повода разним противним оценама, које потичу или из недовољних обавештења, или из злонамерног извртања факата, о догађају, који је извршен најправилнијим начином. Следеће саопштење служи за потпуно обавештење читалачке публике:
Пометња у земљи до састава данашњег кабинета (влада Алексе Јовановића, прим. М. М.), последица је неуставног поступања пређашње владе. Она је безобзирно напустила своју позицију, заборављајући на најсветију дужност помагања владаоца у свим државним питањима, и на пристојност и поштовање уставних права владаочевих, у која неоспорно спада и Његово право избора супруге. Тој пометњи допринело је још и то, што су неколико ђенерала и виших чиновника из Двора, заборавили на своју оданост престолу, прешав у отворену опозицију - после свршеног чина веридбе. Они нису били начисто са собом, да ли, у овим озбиљним приликама, треба да послуже Краљу, или да се покоравају жељама Краљевог оца.”
Жена ретких врлина
Сажаљевајући што краљ Милан није пристајао на њихов корак, Његово Височанство Краљ Александар, у једном питању тако важном, као што је Његова женидба, хтео је и желео је пре свега, да Себи нађе друга, који ће Му обезбедити срећан и задовољан живот, и дати Му могућности, да од сада спокојно гледа у Своју личну будућност, и да се боље и поузданије, ведријим челом и већом енергијом посвети напретку и снажењу Отадзбине”, наводи се у “Српским новинама” и наставља:
“Не треба заборавити особеност прилика, у којима је Краљ одрастао и у којма се Србија неправилно развијала за ових 15 година услед раздора у краљевској кући. Због те су појаве и долазиле ваздашње трзавице, као узрок изненађењима, која је краљ често морао да чини, силом околности, а врло често и преко Своје воље.
Краљ је осећао потребу, да тим изненађењима и неправилностима у владавини учини крај, дефинитивно, те да се једном, и у Двору, државна политика управља према државним потребама; да се кућа Краљева и Његова породица одвоје од политике, и остану изван политичке дискусије.
То је могао Краљ да постигне само тако, ако узме себи жену, према којој би одиста имао осећаје најискреније и најдубље љубави, и жену, која би била упозната са приликама у Србији, те да се тиме избегну све будуће тешкоће и трзавице у Краљевом Двору.
Краљ је познавао Своју вереницу још као дворску госпођу Своје мајке и имао је прилике, да је уочи као жену ретких врлина по интелигенцији, срцу и узвишеним осећајима, и по њеној природној скромности. Од тога доба, Он је заволео госпођу Драгу чистом и безграничном љубављу, и још тада се решио, да само њој поклони Своју руку.”
Где су били министри?
Објављивање акта о веридби, десетак дана после самог чина веридбе, требало је да јавности представи једног одлучног монарха, на кога не може утицати ни отац из егзила, да се избију “адути” чаршијских интрига, лансираних из виђенијих београдских кућа, у којима се потајно гледало на “лепу прилику” из Двора, али и да се војсци, као важном фактору ондашње Србије упути прекор на уплитање где јој није место. Зато је цитирани чланак у новинама имао и елементе који су одударали од духа обраћања суверена нацији.
“У својој скромности, госпођа Драга чинила је све могуће покушаје да одврати владаоца од овог корака, бојећи се, да не дође у сукоб са родитељима и политичарима, који овај не би одобрили. Одговор Краљев, на све њене молбе и најављивања, био је увек један те исти: ‘Ја толико волим и толико поштујем, да никада не бих поискао Вашу руку, да нисам решен да успем, макар се борио са целим светом, па и са Вама.’
У суботу, 8. јула ове године, по подне, звао је Краљ бивше министре да им саопшти Своју неоступну намеру, у горњем смислу. Кад је сео за сто, примети, да нема министара Генчића и Нешића, и посумња, да нису отишли, да разгласе догађај по вароши. Ађутант коме је наредио да пита где су, донесе одговор, да су отишли Крунском улицом у којој станује госпођа Драга.
Драга прими руку
Краљ је раније био заклео све министре да не предузимају ништа против Његове намере, нити да иком ишта кажу о њој; и неким је тада поверио ту Своју намеру; а кад су се вратила поменута два министра, Краљ их закле да кажу где су били.”
“Са позивом на ранију заклетву, коју су погазили, они су признали, да су ишли код госпође Драге да је склоне на одлазак из земље. Чувши ово, Краљ је обукао униформу, наредио кола, дао министрима прокламацију о веридби, са наредбом да је пошаљу у штампу, а министру полиције заповедио, да се стара, да све у вароши и земљи буде мирно и у добром поретку. Полазећи, рекао је министрима: ‘Господо, ви се нисте поштено према мени понашали. Ја цепам ваше оставке и наређујем вам, да радите онако, како ја будем казао.’
Затим је Његово Величанство Краљ, отишао у стан госпође Драге, али је тамо није нашао. Послушавши министре, она се била склонила код једне своје рођаке, са намером, да отпутује исто вече. Краљ замоли њеног брата наредника, питомца Војне академије, да му каже где је госпођа, изјављујући, да то очекује као будући зет.
Он смерно одговори да га је сестра заклела да не каже где је; а на то му Краљ, као Врховни Командант Војске, заповеди, да одмах оде по њу и довезе је, додавши, да јој каже, да он неће отићи из њеног стана, док се она не врати, ма колико дуго трајало. На такав категорички позив и видевши колика је љубав и одлучност Краљева, госпођа се Драга врати и са благодарношћу прими Краљеву понуђену руку, приставши, да буде Његова верна и послушна сапутница живота.”