Петру круна - условно

НИЈЕДНУ лепу реч ондашњи Београд, као ни васцела Србија, уосталом, нису нашли за краљевски пар Обреновић. Принцип о мртвима све најлепше, у случају краља Александра и краљице Драге - није важио, као ни ћутање у "недостатку" било које позитивне црте покојника.
О збаченом краљу све најгоре, а о новом који још није стигао да заседне на престо низани су епитети. Колико мржње према Александру Обреновићу, толико љубави према Петру Карађорђевићу, колико ђубра на бившег, мртвог, толико цвећа на новог монарха.
Тако је текла ројалистичка диференцијација у Срба после мајског преврата, чија је основна порука и својој и туђој јавности гласила: никад ми нисмо били за омражене Обреновиће, увек смо за Карађорђевиће!
Док из европских центара моћи није поручено, не нарочито дипломатски и не баш невином унуку вожда Карађорђа, иако његово учешће у преврату никада није потврђено, дакле, док Европа није казала "доста!", захтевајући да се према краљеубицама поступа као према убицама, а не херојима, па макар се они звали и патриоте.

БЕЧ ДАЛЕКО, МОСКВА - ДАЉЕ
ШТАМПА је, најпре стидљиво, мерећи пулс новој династији, почела да пише о Александру Обреновићу који је имао ту несрећу да са само 13 година седне на престо. Фаталну судбину стаситом момку, образованом, тихе доброћудне нарави, не без траума насталих разводом родитеља, одредиће сусрет са дворском дамом краљице Наталије Драгом Машин, удовицом 12 година старијом од њега, жене око чијег имена су се плеле и примале интриге, колико у двору, толико у чаршији. Дама коју нису прихватали ни родитељи - краљ Милан из егзила и краљица Наталија - као што, богме, није прихватала ни политичка јавност Србије, ни војска као озбиљан друштвени фактор, па ни грађанство.
Тако је последњи Обреновић остао потпуно сам и у својој земљи и у Европи.
Скандал са лажном трудноћом краљице Драге само ће убрзати оно што је већ годинама припремано у војном корпусу.
На савезнике споља све се мање могло рачунати. Беч далеко, а Москва још даље. После протеривања краља Милана, који је као и његови претходници судбину Србије видео у чвршћој вези са Аустроугарском, те његове смрти, краљ Александар је слао своје емисаре у Беч, али моћни цар Фрањо Јосиф није за то марио.
Царски Беч у коме је уточиште нашао краљ отац, није показивао наклоност према краљу-сину, па је Александар Обреновић "заиграо" на Москву. Срдачне везе са посланством царске Русије у Београду, као и кумство руског императора Романова на венчању краља Александра и Драге Машин, неће учврстити климаву позицију српског монарха, али неће ни поколебати заверенике у њиховим плановима.

ВОЈСКА У ДВА ТАБОРА
РОМАНОВ је имао своје бриге и своје интересе, а они, дугорочно, нису били на страни последњег Обреновића, тако да је Саша - без пријатеља унутра и споља - био отписан, а његова судбина трагично извесна.
Преврат извршен 1903. учешћем официра могао је само да прикаже улогу војске у унутрашњем политичком животу. Чињеница да су завереници предали власт грађанским политичарима по свршеном чину и да нису покушали да образују војну владу није никако значила да су се војници потпуно одрекли сваке улоге у даљем политичком животу земље.
Група завереника, посебно они са старијим чиновима, генерал Атанацковић, пуковник Дамјан Поповић, Петар Мишић и Александар Мишин, одмах је окружила новог краља, заузела је кључне положаје у војсци и почела чишћење начелних и личних противника, већином присталица свргнуте династије. Они су испољили отворену намеру да дејствују на политички живот, добрим делом из властољубља, а делом из страха од одмазде, јер је у војсци створеној у време краља Милана било доста присталица свргнуте династије.
Таква делатност официра била је у раскораку са парламентаризмом.
- Они су покушали да наметну краљу своју вољу. Једном су поцепали већ потписани указ, другом приликом запленили већ одштампани број "Службених новина" у коме је био штампан указ који није био по њиховој вољи, што је изазвало кризу у парламенту.
После мајског преврата официрски кор се поцепао на две струје: на присталице завереника и њихове противнике. Мада је ових других било знатно мање, само њихово постојање представљало је озбиљну претњу новоустоличеном монарху, али и растрзаној Србији.

ПРЕТЊА НОВОМ ВЛАДАРУ
КРАЈЕМ августа те 1903. године у Нишу је откривена завера против завереника, ако тако може да се каже, која је експресно угушена.
Ни новом краљу, међутим, у изолованој земљи нису цветале руже, бар тих првих година, а онда ће букнути рат. После 45 лета владавине Обреновића, краљ Петар Први Карађорђевић дошао је у земљу као времешан човек, шездесетогодишњак. Његов деликатан положај компликовало је краљеубиство, које је озбиљно уздрмало нејаку монархију.
Српске грађанске политичке странке, не баш завидне демократске традиције, изабрале су у Скупштини новог краља на начин који није конвенирао новом владару. Претходно, доношењем устава, парламент је лимитирао овлашћења монарху. Узимајући у обзир и климу, краљ Петар је могао да схвати да је његов избор био условног карактера.
Враћајући се, после пола века, у средину у којој је био заборављен, устоличени монарх је, у почетку, рачунао на оданост оних који су га довели на престо, дакле на официре и пријатеље из избегличких година.
Краљева номенклатура није, међутим, била по вољи и мери депутата у Скупштини, па ни вођа политичких странака. Настали су конфликти и чика Пера, како је био прозван у народу, није имао избора него да што под притиском споља, што унутра започне да се ослобађа "првобораца" из редова уротника.
Две године од преврата, поједини завереници, суочени са најављеном сменом, јавно прете Петру Првом Карађорђевићу да ће му "смрсити конце". У делу "Црна рука" Васа Казимировић наводи пример мајора Љубомира Костића, команданта пешадије Краљеве гарде. Кад је Костић сазнао да је краљ одлучио да пензионише групу официра завереника, а међу чијим именима је било и његово, мајор је пред групом колега дословце казао: "Александра смо бацили с првог, а Петра ћемо са трећег спрата".

ШЕТЊА ПОСЛЕ СМРТИ
АЛИ да се, за крај фељтона, вратимо последњем из лозе Обреновића. Растрзан у детињству међу хировитим родитељима, потом са политичким противницима и опонентима, особитом војском која ће погазити заклетву и одрубити му главу, величан од подрепаша, Александар, ни покопан, неће имати мира.
Сахрањен оне ноћи са женом коју је волео, под стражом жандармерије, без белега, у туђој гробници омалене цркве св. апостола и евангелисте Марка на Ташмајдану, остаци краљевског пара ће после непуних четрдесет година бити откопани и сахрањени у крипти новосаграђене цркве св. Марка, јер је она мала црква уништена у шестоаприлском бомбардовању Немаца.
Претходно, Немци су се побринули за белег. Док је српска војска прикупљала снагу да одлучно крене у ослобођење окупиране земље, у време док је текао Солунски процес аустроугарске власти су те, 1917. године, поставиле плочу на гроб краљевског пара на којој је ћириличним словима записано:
"Овде почивају у миру Божјем Његово Краљевско Величанство краљ Србије Александар Обреновић и Њено Краљевско Величанство Краљица Драга Обреновић, који погинуше од зликовачке руке 29. маја 1903. године. Вјечна им памјат"
Остаће историјска чињеница, ма колико опора, да су се Аустријанци постарали да на достојан начин сахране и српског краља Милана у манастиру Крушедол и поставе једини белег на гроб његовог сина - краља Александра Обреновића.

ЗАПИСНИК КОМИСИЈЕ
АРХИЈЕРЕЈСКЕ власти Српске православне цркве одлучиле су да се посмртни остаци краља Александра и краљице Драге изнесу из разорене цркве на Ташмајдану и похране у крипти велелепне цркве Св. Марко. У том смислу, формирана је комисија која је 15. маја 1942. године и обавила тај посао. Наводимо цитат из записника комисије:
"У првом сандуку нађен је женски леш преко кога је био покров од некада светле боје. Хаљина је била дугачка... Коса црвене боје... Зуби природни и очувани... Никаквих драгоцености није нађено. У другом сандуку нађен је други леш. Био је одевен у фрак, у белој кошуљи и са црном машном. На левој страни лобање трагови фрактуре и повреде тупим оруђем. На горњој вилици недостају три зуба..."

ВЕНЧАНИ ЛИСТ
У ЦРКВИ Св. Марко чува се књига за преступну 1900. годину. Под датумом 23. јули те године уписани су као законски венчани Александар Обреновић и Драга Машин.
Церемонијал венчања обавио је архиепископ и митрополит српски Инокентије, а кум је био император и господар целе Русије Никола Други Романов, посредством изасланика грофа Павела Борисовича Мансурова, царског посланика Москве у Београду, иначе официра ОХРАНЕ, царске обавештајне службе.

ЈЕВРЕМОВ УНУК
У 13. наставку фељтона "Београдска вартоломејска ноћ 1903" грешком је наведено да је краљ Милан унук Милошевог брата Јована. Указујући на ову грешку, господин Глиша Никочев из Земуна, Македонска 2а/21 прецизира да је Милан Обреновић син Јевремовог сина Милоша Обреновића и Марије Катарџи, тј. унук Милошевог брата Јеврема.