Покоп под стражом

НАРОДУ српском. Ноћас су погинули краљ Александар и краљица Драга.
У овом озбиљном и судбоносном тренутку пријатељи земље и народа споразумели су се и образовали владу. Објављујући ово српском народу влада је уверена да ће се народ искупити око ње и помоћи јој да се свуда у земљи одржи ред и безбедност. Влада проглашава да од данас ступа у важност Устав од 6. априла 1901. године, са законима који су важили до 25. марта ове године.
Народно Представништво распуштено Прокламацијом од 24. марта о. г. сазива се у Београд за 2. јуни ове године.”
Тако је гласио текст прокламације којом се нова, завереничка влада обратила грађанству Србије у зору 29. маја 1903. године. Владу су, осим четворице завереника - Атанацковића, Машина, Генчића и Авакумовића - чинили лидери политичких странака: Стојан Протић, испред радикала, В. Вељковић, либерал, Љубомир Стојановић и Љубомир Живковић, прваци Самосталне странке, и Љубомир Каљевић, напредњак и заклети Карађорђевић.

БЕЗ ПОТРЕСА И НЕРЕДА
БИЛО је предвиђено да у владу уђу прве личности три водеће политичке партије - Никола Пашић, Стојан Рибарац и Јован Жујовић, али се ниједан од њих тројице, случајно или “случајно”, није затекао тог јутра у престоници. Рибарац је био у свом дому у Пожаревцу, Никола Пашић у једној бањи на лечењу, једни кажу од сипње, други од реуме, а Жујовић, иначе професор универзитета, био је са својим студентима на вишедневној екскурзији по Србији.
Осим прогласа упућеног нацији, влада је истог јутра са олакшањем примила информацију да је “ноћашњи догађај на Двору” примљен мирно, без потреса и нереда, те да официрски део завереничког тима може да се ангажује у војсци и отклони “оно мало конфузије”, а министри да се прихвате ресора.
Следеће ноћи, гласио је једнодушан договор у влади, требало је, у тајности, обавити послове сахране краљевског брачног пара и жртава преврата. Тај посао пао је у задатак Министарству унутрашњих дела. Све је, кажу хроничари, било у реду, али када је био вакат да се ковчег са телом краља Александра смести у мртвачка кола настали су проблеми. Ни у једно од возила ковчег није могао да се смести, па су ангажована кола пожарне чете.
“Кроз двориште Двора, месечином обасјано и у потпуној тишини, прекиданој, по исказима присутних, само језивим вриштањем омиљених краљевих вранаца, спровод је потом и нечујно кренуо, потпуно пустом улицом имена краљевог, ка старом београдском гробљу. А у један и четврт стигоше цркви Св. Марка, опкољеној жандармеријом, и у њој затекоше двојицу завереника одређених да сахрани присуствују”, цитирамо Д. Васића из “Деветсто треће”.

ЧЕТИРИ ДРЖАВНА УДАРА
ТАДА, а при светлости два мала полелеја, тројица одређених протојереја, са једним свештеником и једним протођаконом, извршише опело. И зато што су гробари мрзовољно одуговлачили посао копања, оно трајаше врло дуго. А кад је најстарији свештеник прота Никола Божић, изговорио и последњу реч опела: ‘придите последње цјелованије’, нико се од присутних не усуди да учини овај последњи приступ језивог растанка. Било је тачно три часа кад су ковчези, један поред другог, спуштени у гробницу бабе краљеве Ане Јована Обреновић, која, заједно са Михаилом, погибе у Кошутњаку 29. маја 1968.”
Тиме је стављена тачка на династију Обреновића и спуштена завеса на један период Србије која се, ослобођена вековне османлијске стеге, окретала Европи. О последњој, трагичној личности те династије Слободан Јовановић ће у свом делу “Влада Александра Обреновића” казати да је Александар за десет година владавине спровео четири државна удара, променио три устава, именовао и разрешио 12 влада управљајући час као апсолутиста, а час као суверен веран уставним овлашћењима, владалац који је производио само противнике. Краљ без присталица.
Заједно са новом династијом у лику Петра Првог Карађорђевића пристизали су и високи рачуни које је исцрпљена Србија морала да плаћа.

ШТА КАЖЕ РИСТИЋ
ДОК се страна штампа згражавала над дивљаштвом у Београду, престонички журнали и магазини били су трибина за величање преврата, али и за прање и правдање пред грађанством. Тако Михаило Ристић, поручник који је предводио заверенике у Двору те ноћи 29. маја, објашњавајући зашто је брачни пар Обреновића масакриран када је на краљевом телу избројано 30, а на краљичином 18 рана од куршума, наводи:
“Тамо у дворишту су стајали војници који су дошли по заповести својих официра, а заправо нису знали зашто су ту. У току пуцњаве и јурњаве, те ноћи, која је трајала од два до четири сата тог јутра, они су могли да наслуте шта се дешава. Војници су до тог јутра знали само за верност краљу и ко зна шта им је све могло пасти на памет. Осим тога, ни ми учесници преврата нисмо знали може ли и са које стране доћи и контранапад, а било је и колебљиваца. И да би за све била јасна извесност да тог краља, заједно са краљицом, више нема, ја сам наредио да се њихова тела избаце кроз прозор.”
Ако је Ристићево објашњење, доцније публиковано и у књизи “Угашење династије Обреновић” Живана Живковића, имало логичког упоришта у домаћој чаршији, напољу - никако.
Лондонски “Тајмс” у редакцијском уводнику, између осталог, пише: “Сливнички ‘јунаци’ нашли су да траже реванш и перу срам са свог оружја над људима и женама који спавају у својим креветима.”
Нимало витешки.

СРБИЈИ СЛЕДИ ИЗОЛАЦИЈА
А будући да се ради о краљевском брачном пару, официјелни Лондон оцењује злочин у Београду као монструозни напад на институцију монархије и монарха, те суров, беспримеран обрачун са легитимним владаром, из чега, природно, следи и потез који ће краљевска влада учинити, а то је подразумевало повлачење амбасадора Уједињеног Краљевства из Београда.
Прва вест о трагичном крају краља Александра и краљице Драге, француска јавност ће сазнати са стубаца угледног “Монда”, из пера београдског књижевника Лазе Костића.
Француски печат, међутим, није штедео ни заверенике. Нити претендента на круну Петра Првог Карађорђевића. “Атентатом 29. маја, Србија и њена војска, компромитовани су заувек пред Европом и целим светом и у случају било какве опасности њене егзистенције, нико неће ни помислити да прстом мрдне у њену одбрану”, бележили су париски медији да би поручили и следеће:
“Дело извршено 29. маја 1903. године, по његовом начину, било је и остаје недостојно владаоцу на верност заклетих официра, па их зато треба судити као просте злочине, а са Србијом, док то не буде учињено, прекинути дипломатске односе.”
Србија је била изолована, политички, односно дипломатски, а нови монарх на великим искушењима. Морао је да се, поступно, ослобађа људи који су га довели на престо, без обзира на то да ли се радило о официрима или цивилима, а прилике су се компликовале на Балкану. Угрожавајући судбину Србије, нарочито после атентата у Сарајеву.
Ни завереници, међутим, нису седели скрштених руку, поготову они у униформама. Окупљени у оквиру организације “Уједињење или смрт”, познатије у народу као “Црна рука”, припремали су ликвидацију оних који су били носиоци отпора уједињењу, а то је - по њиховим оценама и проценама - био и краљ Петар Први Карађорђевић.

НИЈЕ БЕЗ ДАРА
ИАКО није имао велике политичке способности свога оца краља Милана, краљ Александар Обреновић није био лишен сваког политичког дара, као што су његови противници представљали, пише Слободан Јовановић.
И у опхођењу према људима и странкама, краљ Александар је показивао једну вештину која се код тако младог човека не би очекивала, оцена је Јовановића.