Оптужбе краљице Наталије

ЗГРАЖАВАЈУЋИ се над бруталним чином ликвидације краљевског пара Обреновић, европска гласила нису штедела ни заверенике ни власт, ни војску нити... Егзекутори злочина у зору 29. маја 1903. су ађутанти најурени са Двора, генерали изгнани у чамотињу далеке провинције, официри којима је чин био пречи од заклетве владару или официрске части.
Тако су писали журнали и магазини у европским центрима моћи.
"Преторијанци римски, пронунцијаменташи шпански, стрелци руски и јаничари турски нису ништа према београдским патриотама", оцењивали су једни. "Европа се јако варала", бележили су на новинским ступцима други, "кад је држала да је Србија одмакла у цивилизацији од Турака и Јевреја".
Званични Београд, задовољан "савесним држањем народа и патриотске јуначке војске, непомућеним редом и миром у земљи", будно је пратио шта каже Беч, Париз, Лондон, Пешта, Москва... и бојажљиво, стидљиво, опрезно одговарао, у своју одбрану, дабоме, подсећајући Французе да су сто година раније одрубили главу свом крунисаном владару, справом званом гиљотина, те да ни Енглези нису били болећиви према свом монарху, проливајући крв на престолу, додуше 200 година раније.

ЈЕСТЕ - НИЈЕ СРБИН
ОСЛОБОЂЕНА стега апсолутисте, престоничка штампма, међутим, није штедела династију којој се "семе затире", не либећи се публиковања лажи, полуистина и сензација. Као непомирљиви противник Обреновића предњачио је Стојан Протић, један од првака радикала, одмах иза Николе Пашића, што политичком активношћу у странци и влади, што медијски у новинама.
Између два мандата у министарском савету, склон писању, Протић је, на пример, тврдио у чланцима, за које су се отимали београдски издавачи, да Александар Обреновић није српског рода.
Протић наводи да Марија Катарџи није родила краља Милана у брачној вези са Милошем Обреновићем, нећаком књеза Милоша, сина књажевског брата Јеврема, него у ванбрачној вези са неким румунским официром "коме се ни имена не знаде". Па, ако краљ Милан није Србин, не може бити ни краљ Александар, те им, према томе, нити припада престо нити их треба оплакивати!
Ове Протићеве наводе нико озбиљно није узимао у обзир, али је писање "ослобођене" штампе могло ићи само на руку династији Карађорђевића, која није баш скрштених руку стајала у припремама за крваво уклањање Обреновића.
Штавише, краљ Петар Први Карађорђевић је прозван као иницијатор преврата. У писму које у име краљице Наталије госпођа Орешковић, блиска краљичина пријатељица, пише Французу Алберту Малеу, Александровом професору из историје дипломатије, из летњиковца "Сашино" у Бијарицу 3. јула те 1903. године, цитирамо:

ПОДМУКЛИ ДРАГИН ЧИН
"ГОСПОДИНЕ, у свирепој несрећи у којој је погођена, Њено величанство краљица Наталија веома је дирнута изразима вашег саучешћа и наложила ми је да вам пренесем њену болну захвалност.
Њено величанство је веома дирнуто и захвално вам је за члана који се први појавио да унеколико оправда краља, који је, пре свега, био жртва свог васпитања, услед растанка с мајком.
То је било мило дете, живо, весело и крајње отворено, па ако се касније све то изгубило, тиме су га задужили они који су му пружили тужно васпитање које познајете.
Кад се 1895. године краљица вратила у Београд, он се мазио као маче говорећи: "Да само знаш колико је то лепо".
Управо његове добре особине учиниле су га лаким пленом ове несрећне жене која се, заборављајући свако осећање захвалности према краљици, која ју је извукла из најцрње беде, дочепала његовог духа и убедила га да само она уме да га воли. Краљу је било 18 година кад је отпочела тај подмукли чин и све је изашло на видело сувише касно, пошто је она већ добила битку.
Но, упркос свему, упркос озбиљним грешкама ништа се од тога не би догодило да није било оне четворице частољубаца који су хтели да сведу своје личне рачуне и да помогну сплеткарошу који је тридесет година подбадао завере у Србији да би се дочепао престола. Командант Шестог пука Мишић ожењен је Карађорђевићевом блиском рођаком, а и Наумовић му је био род".

ИЗМЕЂУ ОЦА И МАЈКЕ
СПЛЕТКАРОШ је нико други него тада већ устоличен краљ Петар Први Карађорђевић, а командант Шестог пука је Петар Мишић, потпуковник који је заузео двориште краљевског дома оне судбоносне ноћи, запосео капије и прилазе и омогућио официрима завереницима несметану потрагу за краљевским паром. Наумовић је, ваља подсетити, био краљев ађутант, потомак Карађорђевог војводе Наума. Њега, Наумовића, официри су ликвидирали у двору тражећи кључеве краљевских одаја, а кад их није било ни у џеповима мртвог ађутанта врата су "отворена" динамитом!
О личности краља Александра, после смрти, лансиране су, не без пристрасности, противречне оцене. Навођене су тврдње о његовој психичкој и моралној поремећености, о слабој интелигенцији, површном образовању, омаловажавањем и онога што су неспорно били квалитети његове необичне личности.
Брачни бродолом његових родитеља, краља Милана и краљице Наталије, није био без последица за Александра у том узрасту. О томе подсећа госпођа Орешковић у писму Алберту Малеу, али и документи и студије тог трагичног догађаја.
Још као дете, по тврђењу његових васпитача, Александар је био одличан ђак. Али, учећи корисна знања, он се, истовремено, из неслоге својих родитеља, учио неискрености, интригама, повлачећи се у себе. Суревњиво отимање оца и мајке око њега убрзо му је постало одвратно, а њихова бесомучна мржња смрзавала му је душу. У отменом саучешћу, које је, према њему и због тога показивала, млада и необична, лепотица Машин, интимна пријатељица његове мајке, и једна од мало личности с којима је он био у додиру - у првом сусрету, на првом кораку његова дечаштва, оставила је на њега неизгладиви утисак.
Наивно срце једног тако усамљеног дечака који до тог познанства и није познавао радости, почело је да га ослобађа затворености због које је био спутан и закопчан до грла.

КРАЉ КУПОВАО ЉУДЕ
ПОСЛЕ своје женидбе, жалећи се у једној прилици на породични живот свога оца и мајке, као и на своје несрећно проведено дечаштво, причао је он Алекси Јовановићу, свом председнику владе, о првим и неодољивим утисцима што их је ова жена оставила на њега.
"Бивало је да често заварам своје васпитаче као да хоћу да одем до своје мајке. И добивши од њих допуштење, одлазио сам у предсобље оне одаје, у којој су њих две проводиле у интимним разговорима. И тамо, у том предсобљу, често незагрејаном и ужасно хладном, цвокоћући од зиме и тресући се од узбуђења, сатима сам вирио кроз кључаоницу, само да бих посматрао њену милу и отмену појаву и да би јој се дивио. А од тада, слика њена никад ме више није остављала".
Не одричући се личне среће он временом самовољно упада у замке конфронтација са народом чија је крунисана глава, са поданицима чије је и мане и врлине веома добро знао и уочавао. У тој конфронтацији Саша, како су га ословљавали они блискији пријатељи, је лако налазио сараднике и слуге ослањајући се на њихове моралне слабости. У једном таквом друштву, знао је непогрешиво ко се може купити за јефтин мираз ћерке, златну дугмад, министарски положај или стипендију сину.
И Александар Обреновић је куповао људе, чија цена, показаће прилике, није била висока.

ПОРУШЕН ДВОР
ДВОР у коме је угашена лоза Обреновића, порушен је после мајског преврата.
Иако мањи него два касније саграђена, од којих је у једном данас Председништво Србије, а у другом Скупштина града, у њему су живели сви владари Србије у 19. веку. Први се уселио Александар Карађорђевић и ту остао до краја своје владавине 1858. године. У њему су живели кнез Милош и кнез Михаило, затим краљ Милан, а у том здању је рођен, ту је живео, ту се оженио, одатле је владао и у њему је погубљен његов син Александар Обреновић, заједно са својом изабраницом Драгом.

БЕЗ БЕЛЕГА
БИЛО је предвиђено да се краљевски пар Обреновић сахрани у гробници Александровог брата Сергија, али се показало да је та гробница тесна. Онда је отворена друга гробница, у којој је била сахрањена Ана Обреновић и ту су смештени ковчези са телима Александра и Драге.
Последњи Обреновићи сахрањени су, наравно, без икаквих спомен-обележја, како би се избегло долажење приврженика, паљење свећа и цвеће.
Тако је то било све до Првог светског рата.