У метежу пала крв

ПОСПАНЕ, збуњене и узнемирене прилике, углавном жена и деце, пратиле су са прозора свет који се окупља по улицама и скверовима, војне формације и нервозне официре који су час издавали, час опозивали команде. Људи у групама, готово шапатом, препричавали су обазриво, шта се ноћас дешавало у Двору.
- Убише краља - грмео је један артиљеријски официр пред ресторацијом “Париз”, очигледно под утицајем алкохола. Био је то капетан Видоје Јеротијевић, коме је само неколико дана раније био скинут мајорски чин. Зашто? Зато што је овај сјајни официр био склон пићу, ајнцу и женама. Склоност се временом претварала у страст, а необуздана страст у порок.
А ако овај стасит официр, двометраш, син Јанићија Јеротијевића, казанџије са Булбудера, није био одан женама, краљу јесте. Лично је познавао Сашиног оца, краља Милана, њему је положио заклетву и остао веран и њему и његовом сину. Знајући га, завереници нису ни покушавали да га приволе на своју страну.

ГДЕ ВАМ ЈЕ ЧАСТ?
- УБИШЕ краља као арнаутског зликовца - говорио је он, док се маса окупљала упијајући сваку реч. Утишали су се повици. - Као черкеског коњокрадицу, као шумског одметника убише краља... Еј, Србијо!
Двојица жандарма приђоше ближе, у намери да приведу говорника, али се не усудише ни да поздраве овог двометраша. “Сада је”, записао је наредник Радашин Николић, касније капетан српске војске, “било сасвим јасно да краљ није абдицирао!”
Не постоја пуно, а опет се, појачани бројчано, појавише жандарми. Са њима и један млади потпоручник. Он приђе ражалованом мајору, не са наређењем, него с молбом да преда оружје и пође с њим.
- Аписе, где ти је војничка част - каза капетан Видоје Јеротијевић, скиде са опасача велики “наган” и предаде га са све футролом младом потпоручнику, задржавајући сабљу. - Где вам је част, кад се секирама разрачунавате са својим краљем?!
Апис је, међутим, са три тешке ране био у коми. Вођа завереника ће преживети само захваљујући изузетној физичкој конституцији. А капетан Јеротијевић, одстрањен из војске, поново ће десетак година доцније обући униформу у чину мајора Дринске дивизије. Али, вратимо се догађајима тог јутра 29. маја 1903. године.
Једном келнеру, гологлавом, неочешљаном, са испалим белим пластроном из прслука, обратио се ту, пред самим “Паризом”, један официр са мајорским еполетама, присећа се Д. Васић.

ШТА СМО САДА?
- ЗНАШ ли ти где станује Љуба Живковић - рече он овом келнеру.
- Знам, одговори келнер - овде близу.
- Онда узми ово писмо, ево ти поднаредника, па кад потпише врати.
Он узе писмо, пође, па се окрете и не гледајући мајора запита:
- Јесте ли убили краља?
- Јесмо.
- А ону дрољу?
- И њу. Ајде жури!
- Хоћу, хоћу - рече он. - А сад шта смо, република или опет по старом?
- Море одлази кад ти кажем!
Од ране зоре Љубомир Живковић је политички био најангажованија личност. Иако није био међу завереницима, држао је ватрени говор против Обреновића. У прокламацији коју ће објавити влада, тога дана, Љуби Живковићу припао је ресор правде.
А испред Народног позоришта свет је чекао да му се неко обрати. Народно позориште, иначе, основао је Милан Обреновић, као што је, уосталом, по угледу на европске центре, основао Народну банку, Народни музеј, Народну библиотеку, Краљевску академију наука... За време његове владавине завршена је железничка пруга Београд - Ниш, донесен Устав 1888. године, по моделу европских држава завидне демократске традиције, који ће његов син Александар ставити ван снаге.
Србија се за време краља Милана економски захуктавала, али је почело да шкрипи његовим одласком у егзил и доласком млађаног Александра.

ПОМОЋ ДВА ПУКА
ОКУПЉЕНИМ пред Народним позориштем обратио се управо Љубомир Живковић:
“Браћо!
Ноћас по поноћи краљ Александар је хтео да отера своју жену Драгу и позвао у помоћ два пука војске, и кад се краљица стала опирати наредби краљевој, онда је настао метеж да је и крв пала. У том моменту погинули су и краљ и краљица, које, уопште, српски народ никад није ни волео.”
Народ је аплаудирао говорнику, републици, слободи... Ројалисти су клицали Карађорђевићима, анатемишући Обреновиће.
А Живковић је, обраћајући се присутнима пред Позориштем, практично интерпретирао верзију догађаја која је била одштампана у престоничким издањима новина. Та издања су, међутим, повучена из дистрибуције и смештена у магацин под стражом, а новине се до осам сати изјутра нису појављивале.
“Војска, која је стајала пред тим чином, схватила је потпуно свој задатак да јој дужност налаже, да узме владу у своје руке, јер је дојучерашња влада, која је цедила српски народ била непопуларна, да не би могла одржати ситуацију”, говорио је новоименовани министар правде.

РЕД, РАД И ЧАСТ
Људи свих политичких странака, без разлике, нашли су се ту, да олакшају положај у коме је земља, с уверењем да нема ниједног грађанина у Србији који неће помагати правим патриотама, правим родољубима српског народа, који ће учинити све што могу, да сачувају углед Србије и да је поведу кроз велике унутрашње тешкоће.
Живковић је био прва личност која јавно саопштава да краља и краљице више нема.
“Браћо, немојте мислити да је ово милитарна војничка револуција. Војска је ово извршила у томе уверењу, да ће и српски народ помоћи ту ствар, и зато неће без српског народа ништа ни учинити, ништа мимо њега и ништа против њега. Али и ви, колико вас год има, без разлике, доба и старости, без разлике вашег имовног стања, јер је то неопходан услов да се сачува углед Србије, да се Србија извуче из овог мрачног провизиријума, у коме се налази.”
Говор који ће се сутрадан наћи на ступцима престоничке штампе, Љуба Живковић је приводио крају, спреман да све то понови на неком новом месту где се грађанство тог јутра масовно окупљало.
“У овој земљи деценијама се говорило да је српски народ елемент нереда, дакле сви ви најсиромашнији и најбогатији, докажите да сте људи од реда и части и да хоћете да живите у срећној земљи.
Пренесите овај глас обавештенима и необавештенима, а знам и сам, да се нико неће наћи и чинити зулуме ни према коме, јер смо ми људи слободоумни, ми нећемо зулуме, за нас је највећа сила закон и правда.”
Грађанство које је клицало Петру Карађорђевићу остало је ускраћено за информацију да се управо он, унук вожда Карађорђа, налазио на путу за Београд из Швајцарске, где је живео скромно, не размишљајући о повратку на престо, све док му завереници нису понудили круну.
То је, ваљда, требало да учини влада, али ни завереничка влада, у прогласу, не помиње смену династија, од којих ће једна бити збрисана засвагда, док грађанство кличе републици и слободи.

ПОКУШАЈ ПРАВДАЊА
ПРЕМА неким каснијим верзијама, завереници нису планирали ликвидацију краљице Драге. До тога је, наводно, дошло када је она скочила да својим телом заштити краља Александра који је био засут ватром.
Ова верзија је требало да оправда пучисте у очима своје али исто тако и иностране јавности.
Историчари, међутим, нису озбиљно узели наведено објашњење, јер је у свим опцијама за преврат било физичко уклањање краљевског пара Обреновић.