Коло Драге Машин

ИНЖИЊЕРАЦ Милутин Лазаревић, поручник по чину, чији су џепови били пуни динамита, био је одређен од завереника да "отвори" дворска врата. Минерски арсенал, запакован око појаса младог инжињерца који је вешто глумио грозницу у препуној, задимљеној кафани "Булевар".
Сат после поноћи, док је у краљевском дому владао мир после пријатне вечере и концерте, групе завереника, једна за другом, скупљале су се у одајама Официрског дома. У башти Дома, као и у главној сали, пријатна мајска ноћ је одмицала у добром расположењу младих официра заклетих да свргну краља, и њихових колега и другова који су ноћи проводили у овом објекту не сумњајући шта се све за праскозорје припрема.
Певало се и музика је свирала српска кола и севдалинке док се онамо страсно претресало о Шекспиру, а тамо претварали као пијани они који никад трезнији нису били. Усред таквог расположења неко захте "Коло краљице Драге", оставља најупечатљивије сведочење о тој београдској вартоломејској ноћи Д. Васић, мада је о припремама и самом мајском преврату исцрпно бележио и Слободан Јовановић.

МАШИН У СВЕЧАНОЈ УНИФОРМИ
И то коло, "Коло Драге Машин", заиграше завереници са таквом раздраганошћу да би за неупућене питање њихове оданости краљици било крајње неупућено. Седајући изнова за астале, одакле су посматрали детективе који су умели да наврате у Официрски дом, настављени су темпераментни, готово жучни разговори. И као никад дотад, агенти су се враћали, остављајући дом и официре, у уверењу да династија и њен режим немају ниједан разлог за бригу, бар те вечери.
На овом скупу, који ни по чему није изгледао необичан, било је и оних који о завери нису ништа знали. Један за другим, пред сутрашњим обавезама које су чекале у јединицама, они су напуштали дом и веселу атмосферу у њему одлазећи кућама.
А у дому остали су само завереници, не би се могло казати апсолутног међусобног поверења, што је, опет, логично будући да се нису познавали. Повремено су вођама група, пажљиво, ненаметљиво прилазила двојица официра. То су, дабоме, били Антоније Антић и Драгутин Димитријевић Апис да известе шта се у двору дешава, да је концерт завршен, да је краљев ађутант потпуковник Наумовић, стриктно следећи договор, послао потчињеног кући по своју пелерину, што је заправо био знак да одлагања дефинитивно нема, да су завереници ушли у касарне и избудили војску, да је ђенералштабни пуковник у пензији Александар Машин у свечаној униформи прошао поред Официрског дома и отишао у касарну Седмог пука да тамо прими команду над трупама Београдског гарнизона...

УРОТНИЦИ У ПЕТ ГРУПА
АПИС и Антић су били информисани и информисали су саучеснике у униформама да је све спремно за запоседање поште и телеграфа, Управе града Београда, куће тројице министара и стан команданта града.
Још једаред су прецизиране њихове обавезе: Прва група коју предводи Антић дужна је да продре у спаваћу собу краљевског пара и изврши убиство, друга група којом ће руководити Драгутин Димитријевић Апис задужена је да спречи отпор дежурног ордонанса, трећа да ухвати првог ађутанта ђенерала Лазу Петровића, четврта да неутралише снаге жандармерије, пета да "покрива" прозоре спаваће собе краља и краљице...
"Било је тачно 1 час и 45 када се капетан Драгутин Димитријевић подигао са свог места и заповеднички изговорио две речи, после којих сви разговори, песма и свирка умукоше као громом пресечени овом одлучном командом: "Господо, напред!" Тада као један поскочиће они са својих места, спремни за полазак, да на мах застану задржани енергичним покретом руке поручника Антонија Антића. Узимајући чашу и подижући је изнад главе, он изговори ово: "Другови, пре него се кренемо да извршимо овај свети задатак, закунимо се: да у случају неуспеха један другога никад издати нећемо, а успемо ли, да за себе нећемо тражити никакве награде!"
"Заклињемо се!", гласио је једнодушни одговор завереника.
Онда муњевито, сведочи Драгиша Ристић, један мимо другог, полетеше они на улицу. У том тренутку један једини завереник напусти другове. То је био капетан Драгољуб - Јеша Јеремић, који се изговори слабим нервима, одвоји се и оде кући.

БАТ ВОЈНИЧОГ КОРАКА
ТАЧНО у то време, батаљон Шестог пука, под командом Петра Мишића, морао је бити испред Официрског дома, одакле се имало кренути према Двору. Осветљена као на длану, улица се лепо видела све до "Славије", али од батаљона ни трага. Мучан утисак, за тренутак, мину појавом друге трупе, чији се такт, језив у ноћној тишини, зачу од касарне Седмог пука.
Мало иза овога наиђе чета краљевске гарде под командом капетана Љубе Костића, коме је, за сваки случај и са наређењем да га убије ако се поколеба, придодат један официр, познат по својој одлучности, потпоручник Јосиф Костић. Кад ова чета наиђе покрај дома, капетан Димитријевић довикну њеном командиру да је заустави. Али овај не послуша. И док је трупа скретала из Ресавске улице у Краљ-Миланову, он трчећи задихан приђе Димитријевићу: "Где је то шести пук?", па се ухвати за главу. Док је овај ћутао, поново очајно јекну: "Аписе, Аписе, што упропасти мене и моје дете?" Не одговарајући ни речи капетан Драгутин Димитријевић окрете се жустро, и брзо приступајући онима што су нестрпљиво чекали његово наређење, повика: "Господо, трчећим кораком напред!"
Са приљубљеним сабљама уз тело, по пропису за трчећи корак, завереници појурише за њим и пешадијским мајорем Луком Лазаревићем, једним од најомиљенијих старијих официра српске војске, потомком попа Луке Лазаревића. И јурећи тако обема странама улице, а кроз густе облаке прашине, коју су подизали градски чистачи метлама, сустигоше, па и претекоше, чело гардијске чете.
Гардисти су наставили према тзв. жандар-капији, а они завише према гвозденој капији двора.

ИСПРЕД КАПИЈЕ ДВОРА
ДРАМАТИЧНА ноћ 28. на 29. мај императивно захтева пажњу сваког, па наоко и бизарног детаља који су претходили проливању крви карљевског пара, суровом чину пред којим ће занемети Европа, не заборављајући ни дан-дањи тај чин који нас је у њиховим очима сврстао међу турска и арнаутска варварска племена.
Када је Аписова група стигла готово до самог двора, капетан Димитријевић даде руком знак да стану, а потом тихо, готово шапатом командова:
"Господа официри, одређени за ђенерала Лазу на своје место!"
Кад се раздвојише, група за њим пође према главној капији краљевског дома. Иза затворених застакљених врата, у дворишту, назирале су се две силуете гардијских стражара. Снажно дрмајући кваку, капетан Димитријевић, претећи издаде заповест стражарима да их отворе, па кад ова двојица извршише наређење, без поговора, Апис остави другима да их разоружају, а он крупним кораком, заједно са поручником Младеном Миливојевићем, појури правац собе дежурног ордонанса.
Дежурни те ноћи био је артиљеријски капетан Милан Миљковић, зет председника владе Цинцар-Марковића, официр што је, одбијајући онако одлучно да ступи у организацију и одговарајући да ће бранити краља, у исто време одржао обећање да неће издати поверену му тајну о завери. Не знајући шта се спрема ове ноћи, вратио се он тога дана са пута, па се јавио на дужност дворске службе, иако рок одсуства још није био испуњен.
Тао се према војничким обавезама односио овај капетан, артиљерац, тако се односио према задатој речи својим друговима и колегама са којима се није слагао, али је све то имало своју цену.

ДВОР ОБРЕНОВИЋА
КУЋА у којој је био двор српских краљева и кнежева, у коме је извршен атентат на краљевски брачни пар Обреновић 29. маја 1903. године, налазила се између данашње Скупштине града и зграде Председништва Србије.
Двор је имао подрум, приземље и спрат и у њему је живео књаз Милош, кнез Михаило, краљ Милан, а у њему је рођен Александар Обреновић.
Здање у коме се налази Скупштина града, подигнут је 1882. године као "нови велики двор" и имало је репрезентативни карактер. Ту су одржавани краљевски пријеми, балови, забаве...

ЈЕДНА РЕЧЕНИЦА
У МНОГОБРОЈНИМ својим делима Вук Стефановић Караџић је писао о приликама у Србији почетком 19. века, па и о устанцима.
Вук, међутим, није "марио" за Карађорђа, те је држао Милошеву страну. У књизи о Милошу Обреновићу, штампаној у Бечу 1828. године, Вук је о убиству вожда записао само једну једину реченицу:
"Овде се може споменути и Кара-Ђорђијин повратак у Србију (у месецу јулију 1817. године) и смрт му!"
Није, наравно, тешко извући закључак зашто се Караџић задовољио само цитираном реченицом о подмуклој ликвидацији вође Првог српског устанка. У Бечу, он је живео од финансијске потпоре књаза Милоша и није било упутно замерати му се.