Идила кратког века

ИСТОГА дна, 29. маја, али тридесет и пет година раније, атентатом у Кошутњаку уклоњен је са престола кнез Михаило, млађи син књаза Милоша, колико величан толико оспораван од својих поданика.
Михаило је још као 17-годишњак, када се књаз својевољно - мада "под морањем" - определио за изгнанство, наследио круну Оберновића да би му је отац преузео да би по други пут засео за престо после смрти коџа Милоша 26. септембра 1860. године.
Историја се, дакле, понавља, само што тада Карађорђевићи нису успели у својим плановима, а овога пута претендент на круну Петар Први Карађорђевић је био практично на циљу. Али, да се за тренутак вратимо ликвидацији кнеза Михаила.
Зрео, образован, утицајан и у пратњи прелепе грофице Јулије Хуњади, 38-годишњи кнез је унео дух Европе у заосталу Србију. Мудар, али и храбар, кренуо је у реформе за које његов отац није хтео ни да чује. И све би, вероватно, било као у бајци, да прелепој Јулији срце није било у царском Бечу.

ЈУЛИЈА СПАКОВАЛА КОФЕРЕ
ДА ЈЕ "само срце", можда би кнежева сујета то могла и да поднесе, али не и писма од кнеза Карла Еренберга. Идила је била кратка, грофица се спаковала и вратила у Беч, а кнез је утеху потражио у младој, 18-годишњој блиској рођаци Катарини. Колики је био шок када је лепа Јулија спаковала кофере и отишла, још већи је био шок када је чаршија сазнала за ову везу кнеза.
Али, ни војска, ни власт, ни црква нису радили о глави кнезу, то је био посао завереника који су били ближи оној другој круни - круни Карађорђевића. Тако је 29. маја 1868. године атентатом у Кошутњаку, ликвидиран најпопуларнији Обреновић, коме ће слободарски Београд подићи споменик који и дан-дањи краси централни трг овог града. Карађорђевићима, тада, није успео план. Обреновићи су у 14-годишњем Милану, унуку Милошевог брата Јована, додуше, преко намесника, наставили да владају Србијом која се корак по корак извлачила из отоманских канџи.
Краљ Милан се сурово разрачунао са завереницима, а онда је и он, делећи фаталну судбину славних претходника из династије, завршио у егзилу, одакле није било повратка, и где је 29. јануара 1901. године одбачен од грађанства, сина Александра и супруге краљице Наталије, релативно млад, у 46. години склопио очи у царском Бечу.
Две године и четири месеца потом војска ће се у крви обрачунати са његовим јединцем Сашом и његовом изабраницом Драгом, чију везу није могао да призна, као што је није прихватала ни краљица Наталија, али ни ондашња српска јавност.

СИНОВАЦ, С КИМ СИ?
ИЗ нишког воза, који је на железничку станицу стигао са око четири сата закашњења, Радашин Николић, коњички наредник је, пробијајући се, не међу путницима, него војницима, прилично нервозним, које зачудо није познавао, кренуо према Балканској. Неравном калдрмом пројурио би покоји фијакер, са господом без уобичајеног цилиндера или високим штабним официрима. Журба, нервоза, без ларме, није била само на станици, осећала се и у овој улици која је водила према центру. Занатске радње су биле још замандаљене, али су дућанџије биле ту, дошаптавајући се. Шта се десило(?) Шта је то врачара видела и прећутала(?)
Јорганџија Јанићије, родом из Кусадка, разговарао је очито о нечем поверљивом, када им се примакао млади коњички наредник одједаред су заћутали.
"Јеси ли и ти, синовац, са овима", рапавим гласом запитао је стари јорганџија. "Са којима", одговорио сам. "Како са којима, са овима што ноћас запалише Београд." Како запалише Београд? У том тренутку осети сам "мирис" паљевине. "Шта је сагорело", запитах после краћег ћутања. "Све, све је сагорело! И ми смо сагорели, само то новине још нису јавиле."
До Јанићијеве радње била је пекара која није радила. Да можда она није изгорела? Није, нема трагова ватре ни дима, али зашто нема хлеба, кад га је увек у ово време било(?)
"Чуо сам да групице помињу краља и краљицу. То ме лецну. Можда су побегли, није то Обреновићима страно. А ја сам се заклео том краљу Александру, Саши, а он, као отац му, да оде? На теразијском кварту издвоји се један од официра, поручник Атанасковић, отпоздрави и заповеди да се одмах јавим у јединицу. Конфузија потпуна, још не знам шта се десило, а очигледно да се нешто крупно десило, па се срдим на краља уверен у своју конструкцију да је избегао."

СЦЕНА ИСПРЕД "БУЛЕВАРА"
А ДРАГИША Васић, тада матурант, кога је ујутру чекао озбиљан испит из математике, у својим успоменама насловљеним "Деветстотрећа", пишући о тој општој конфузији каже: "Пред 'Булеваром', где се углавном окупљао официрски кадар, али и отменија господа, настала је гужва због повреде једног кочијаша.
Касирка млада, пуна, округлих кукова, стајала је у улазу и позивала присутне да задрже кривца који се журно удаљавао. Онда се окрете, појури натраг у кафану, па се отуд врати са белим чаршавом у руци, са којим приђе да завеже разбијену лобању кочијаша.
Један човек спусти руку на њен кук.
- Дико - рече јој он - је л’ то због тебе гину људи?
- Одлази - одговори она гурајући његову руку. - Сви сте ви кукавице. Нико не брани човека.
А рањеник тек тада и кад угледа жандарма проговори:
- Платићеш ми! Жалићу се самом краљу!"
Кад се та сцена завршила, матурант Васић је са друговима кренуо према двору. Од Хиландарске улице пут је водио Кондином. У једној кући, ониској, у овој улици, становао је њихов друг из разреда. У том загрме снажна експлозија.
"Наслоњени уз једну кућу ми остасмо неко време у напрегнутом очекивању, када зачусмо поново и други и трећи тресак, сличан ломљави од експлозије... Одједаред над нашим главама зафијукаше меци. Правац одакле су они долазили био је кварт теразијски у коме су становали жандарми. Ми у трку пређосмо улицу па брже-боље полегасмо за баштенским зидом једне куће у Улици Косовској."

ШТА СЕ ТО ДОГОДИЛО?
"И ТУ, приљубљени уз земљу, срцима која су лупала да искоче, остасмо ћутећи све до паљбе, која је била брза али врло кратка, није умукла. Онда се подигосмо и поново кренусмо двору, кад код Друге београдске гимназије угледасмо војнике који у трку опкољавају кућу. Ми, ипак, продужисмо све док неко грмну:
- Назад! Назад!
Тада се окретосмо, па истим путем којим смо дошли кренусмо натраг.
Кад смо поново ступили у Кондину улицу, један жандарм задихано стаде испред нас. Он је био у кошуљи, без чакшира, само огрнут шињелом. У десној руци држао је велики наганов револвер.
Мало затим још двојица, брзо дишући, сустигоше га.
Онај први, заустављајући нас, дрекну:
- Стој! Ко? Где пуца? Говори!
Ми премресмо.
- Гори - промуца Хроњак.
- Ко гори? Шта гори?
- Апотека.
- Апотека гори!
- Где?
- Не знамо! Тамо!
- Ко сте ви?
- Ђаци!
- Ђаци, пролази!"
Затим жандарми срдито одјурише на ту страну, а матуранти према Обилићевом венцу. Ни тамо, међутим, као ни Васином, све до Калемегдана, није било мирно. Војска са усправљеним бајонетима била је још једна потврда да се нешто догодило. Шта?

ГЕНЧИЋ МОЗАК ЗАВЕРЕ
АКО је Драгутин Димитријевић Апис ударна песница, Ђорђе Генчић је мозак завере против последњег из династије Обреновића.
Без њега, без његових контаката са Аустроугарском и Русијом те консултација са Петром Карађорђевићем, завереници се не би усудили да било шта предузму на свргавању Александра и Драге.
Генчић је, дакле, осигурао подршку Москве и Беча за оно што ће се десити у ноћи између 28. и 29. маја 1903. године.

ГДЕ ЈЕ АРХИВА?
У СТАРОМ двору, после злочина над краљевским паром Обреновић, покупљена је комплетна архивска грађа и предата на старање пуковнику Александру Машину.
Кључеви касе са поверљивим материјалима променили су неколико руку, да би, напослетку, дошли до радикала. Отада се тој грађи губе трагови.
Према неким проценама, архива је постепено уништавана јер је задржала веома компромитујуће материјале за ову тада већ водећу политичку странку у Србији.
Убијен у Кошутњаку, најпопуларнији Обреновић, кнез Михаило.