„Нове историје” као елемент социјалног инжењеринга
КРЕИРАЊЕ ПРОШЛОСТИ
Почетком шездесетих година XX века, упоредо са феноменалним развојем технолошких и информатичких средстава, амерички теоретичари друштвених наука уводе у употребу појам социјални инжењеринг. Настао као резултат процене врхунских политичких кругова да надолазеће доба представља изазов без преседана у историји људског друштва, друштвени (социјални) инжењеринг постаје синоним револуционарног преврата, који на потпуно нов начин дефинише место и улогу науке у епохи која се тада само наслућивала, епохи глобализације.
Друштвени инжењери, од тада до данас, треба не се само да дају одговоре на проблеме са којима се суочавају првенствено најразвијенија друштва, већ, више од тога, да покажу креативност и маштовитост у процесу „пројектовања или осмишљавања историје”. Остварењу овакве тежње савршено је ишао на руку развој науке и технологије, поготову средстава масовне комуникације. Дакле, оно што је до јуче било незамисливо, одједном је, преко ноћи, постало оствариво. Човек је дошао у прилику да плански усмерава друштвене догађаје, односно да се директно, свесно и намерно умеша у процес социјалне еволуције човечанства (израз руског филозофа Александра Зиновјева), сводећи утицај објективних чинилаца у историјском процесу на најмању могућу меру.
Стварни резултат светског рата
Друштвени инжењери на Западу, још седамдесетих година прошлог века, пројектовали су распад источног, комунистичког блока и Совјетског Савеза. Већ тада је, на основу релевантних економских показатеља и анализе унутрашњих прилика, изведен закључак о неминовној победи у „хладном рату”. Био је то неопходан предуслов за, како је тада оцењено, „квалитативан скок у ново доба”, који ће уследити крајем осамдесетих година прошлог века.
Планиране политичке промене на некадашњем социјалистичком Истоку, захтевале су осмишљен приступ, првенствено на психолошко-пропагандном плану. Друштвени инжењери Запада проценили су да је најефикаснији метод разбијања супротстављеног блока подстицање националистичких осећања, посебно код оних народа код којих је, попут Пољака, постојао историјски укорењен антируски сентимент. Остварење једног таквог циља, по процени аналитичких кругова, подразумевало је одређену ревизију резултата Другог светског рата, на основу којих је успостављена геополитичка архитектура, првенствено совјетско присуство у централној и источној Европи, после 1945. године.
Први озбиљнији покушај те врсте представљају радови истакнутог историчара Ериха Нолтеа, чија је интерпретација раздобља Другог светског рата у научним круговима изазвала чувени „спор о историји”. Према Нолтеовој теорији, главни садржај Другог светског рата био је „сукоб два тоталитаризма, нацизма и бољшевизма”, који познати историчар назива и „европским грађанским ратом идеологија”. Наведену тврдњу Нолте поткрепљује примером Пољске. Поделу те земље засновану на совјетско-немачком уговору из 1939. године описује као „пакт уништења без преседана у европској историји XIX и XX века, и зато су државе које су га потписале морале бити потпуно специфичног типа”.
Нолтеовска парадигма потпуно је прилагођена хладноратовској епохи и циљевима атлантистичке геостратегије. Сврха изједначавања нацизма и бољшевизма, њихове тобожње истоветне одговорности за страхоте Другог светског рата, имала је за циљ давање псеудоисторијског легитимитета за предстојеће разарање Источног блока. На оваквим циничним премисама, постепено али упорно, западни друштвени инжењери подстицали су националистичке антисовјетске процесе, правдајући њихово постојање као логичну тежњу народа Источне Европе да се „врате у историју”. Из те историје, наводно, изашли су оног тренутка када их је „окупирала Црвена армија”, о чијим вишемилионским жртвама током Другог светског рата и одлучујућем војничком доприносу у сламању Хитлерове војне машинерије западна историографија углавном не говори.
Афирмација потискивањем
После рушења Берлинског зида, примена метода креативности и маштовитости у историографији добија на замаху. Постмодерна нолтеовска релативизација историје, заснована на полуистинама, бива веома брзо замењена новом методологијом „трансферисања култура” која практично тежи да интерпретативну историографију прилагоди политичком концепту „уједињене Европе”. Поједностављено речено, то значи потискивање националних историја, пре свега из образовног процеса, ради афирмације „заједничких европских вредности”. Овај метод је од 1987. године део званичних докумената Европске Уније и представља читав систем препорука за писање уџбеника историје, намењених оним државама које теже чланству у овој организацији.
И поред романтичарског призвука, методологија „трансферисања култура” у пракси посткомунистичких држава се своди на писање „нових историја”, најчешће на антируској основи, при чему се не зазире ни од најгрубљег фалсификовања историјских догађаја и чињеница. Ради прибављања легитимитета променама насталим у постхладноратовском периоду, идеолози атлантизма систематски подстичу „нову политичку класу” у некадашњим социјалистичким државама на писање „нових историја”, наравно уз помоћ специјалистичких института и експерата са Запада.
После успешно изведених „обојених револуција” у Украјини, Грузији и Молдавији, готово истовремено су објављени нови уџбеници историје намењени ученицима њихових основних и средњих школа. У новој интерпретацији украјинске историје, на пример, може се прочитати да се Украјина као руска колонија ослободила током „украјинско-руских ратова”. Уџбеници петог разреда основне школе, који су објављени по одобрењу украјинског Министарства просвете садрже податак о томе да је Москва ради спречавања тежњи за самосталношћу Украјине „намерно организовала глад у периоду 1932-33. године”. Свакако највећи „бисер нове украјинске историје” је потпуно другачија интерпретација улоге пронацистичке дивизије Степана Бандере, за коју се тврди да је током 1943. године „ослободила већину градова у Украјини од Немаца”. У многим градовима западне Украјине, у великој мери поунијаћене, преживели нацисти се третирају „као заслужни грађани и борци за украјинску самосталност”. Из локалних буџета чак им се по том основу исплаћују и одговарајуће пензије.
Све то не изазива никакве протесте на „демократском и антифашистичком западу”. Уосталом, историја је већ одавно најпогоднија арена за испољавање различитих политичких интереса. Данас је, међутим, она и више од тога, нека врста социјалне терапије, универзалног лека способног да макар привремено утиша незадовољства армије „губитника транзиције” у некадашњим социјалистичким државама.
Будућност је у забораву
Нападно пласирање „нових историјских истина” није мимоишло ни балкански део Европе. Разлика у односу на постсовјетски простор је само у једном: антируски је замењен антисрпским призвуком у историјама новостворених држава и народа. Примера је и превише.
Албанска деца на Косову и Метохији, уче се у школама „толеранцији и мултиетничности” тако што им се објашњава да је манастир Дечане саградило албанско племе Гаши, као и да су у Косовском боју учествовали Албанци, а не Срби. У суседној Македонији, „фингирани рат произвео је фингирану историју”. Наиме, према Охридском споразуму, уџбеник за осми разред основне школе штампан је двојезично и садржи 50 одсто македонске, 40 одсто албанске и 10 одсто светске историје. Албанским делом историје обухваћена су и подручја суседних земаља: Космет и југ централне Србије и Чамерија у Грчкој. За фашистичку Велику Албанију, аутори тврде како „није била етничка творевина, јер није обухватала све области насељене Албанцима”. Писци уџбеника прецизирају да је изван њених граница остала област Чамерија у Грчкој. Ипак, прави скандал, слично претходно наведеном украјинском примеру, представља величање улоге шиптарских балистичких банди које су наводно учествовале у „борбама за ослобођење Тетова и Гостивара, у западној Македонији, од немачког окупатора 1944. године”. Наравно, сви знају да Немаца у Македонији у то време и није било. Цео пројекат одобрило је македонско Министарство просвете, уз образложење да је у питању „светски тренд” и признање да је уџбеник писан по препоруци Института у Брауншвајгу, одакле је сугерисано да се „неке ствари из прошлости забораве ради будућности”.
Прилагођавање историје новоствореној геополитичкој стварности на Балкану одвија се уз „пуну подршку” иностраних стручњака, за које је простор некадашње Југославије идеалан полигон и за испробавање „савремених начела којима се на потпуно нов начин обележавају спомен подручја посвећена жртвама геноцида и холокауста”.
После вишегодишњих припрема и сарадње хрватских са стручњацима из иностранства, у Јасеновцу ће ускоро бити представљен нови концепт уређења овог меморијалног центра. Према речима носилаца пројекта, „новом поставком патња је индивидуализована, а жртва идентификована”. Смисао читаве идеје је да се применом оваквог концепта фалсификује неспорна историјска чињеница о 700 хиљада побијених Срба, Јевреја и Рома. То се чини под веома провидним изговором да су „битна имена, а не бројеви” (у случају Сребреница сасвим је супротно).
Применом такозваног „савременог приступа учењу историје, посебно историје страдања и људске патње, кроз потребу да се истакне достојанство жртве „практично се негира чињеница да су жртве Јасеновца страдале пре свега због своје националности”. На тај начин стварају се претпоставке да се злочин геноцида у квислиншкој НДХ преименује у ратне злочине, почињене на том простору током Другог светског рата. Та околност је од суштинског значаја за садашњу политичку класу у Хрватској, очигледно подржану од иностраног фактора, који јој помаже да се ослободи „непријатног терета из прошлости”.
Јасеновац — мали скуп индивидуа
Уочљиво је, такође, настојање хрватске државе да новим пројектом меморијалног комплекса у Јасеновцу смањи и одијум утицајног јеврејског фактора у свету, кроз намеру да се „српске жртве у Јасеновцу умање на рачун јеврејских”. Да је реч о договору на највишем политичком нивоу представника Ватикана и јеврејског лобија, сведоче и изјаве утицајног интелектуалца Славка Голдштајна, који је у последње време више пута изјавио како у Јасеновцу „није убијено више од 70 хиљада људи”.
Ипак, у целој причи најгора ствар је изостанак службене реакције званичног Београда, чији је шеф дипломатије Драшковић напрасно заборавио на своје изјаве с почетка деведесетих година прошлог века о Јасеновцу као „највећем српском граду под земљом”. Још је срамотније изјашњавање наше амбасаде у Загребу, која је поводом најављеног пројекта саопштила „како ће и даље подржавати све активности везане за преуређење Спомен подручја”. Свака држава која чува достојанство свога народа и невиних жртава би поводом најављених активности уручила озбиљан дипломатски протест, повукла свог амбасадора на консултације и размишљала о одговарајућим противмерама. Овако, испада да наша амбасада у Загребу у ствари води прохрватску политику, што и не чуди ако се зна да је недавно за амбасадора постављен бивши велики комуниста, а данас мондијалиста, дојучерашњи колумниста проамеричког дневника Данас Радивоје Цвјетичанин.
Методологија „трансферисања култура” примењује се последњих година и у нашој „српској историографији”. Наравно, цео пројекат је препуштен невладиним организацијама са циљем „исправљања параноидне слике прошлости у уџбеницима”. Заправо, све је вешто укомпоновано у модел „хашке правде”, по којем је одговорност за разарање Југославије последица „континуитета великосрпске политике од Цара Душана до Слободана Милошевића”.
Тако, недавно је Центар за демократизацију и помирење југоисточне Европе, уз присуство актуелног министра просвете и спорта др Слободана Вуксановића и сарадњу са „Просветним прегледом”, представио четири читанке за историју које ће се користити као помоћни уџбеник. Мада је наглашено да је реч о издањима првенствено намењеним наставницима историје, министар Вуксановић је рекао „да га без проблема могу користити и ученици”, уз напомену да је једини проблем што није обухваћено целокупно наставно градиво. Према речима Дубравке Стојановић, уредника издања на српском језику, „писање читанки је трајало десет година и на овом послу је ангажовано 60 аутора”. Свака књига обухвата по једну област: „Османско царство”, „Други светски рат”, „Нације и државе југоисточне Европе” и „Балкански ратови”. Носилац пројекта је богати грчки бродовласник Костас Карас, који је завршио историју али се њоме никада није бавио. Цео посао је заправо одрађен уз подршку енглеских експерата са Оксфорда.
Методолошку новину представља идеја о мултипликативности, коју координатор пројекта Кристина Кулури објашњава следећим речима: „У историји не постоји једна истина... Свако, а поготово на Балкану, има своје, супротно виђење једног догађаја и било који покушај да се наметне једна истина је нека врста насиља.” Она намерно превиђа да је принцип једне истине одувек уграђен у саме основе критичке историографије.
Данак у крви, комерцијална верзија
Занимљив је још један податак. Иако намењен свим земљама у региону, пројекат је, осим на енглеском, засад штампан само на српском језику, уз основану претпоставку да се професионалним фалсификаторима са Оксфорда због нечега веома жури. Њихову журбу можда је недавно разоткрио британски дипломата Џон Сојерс, рекавши да је „одлука о независности Косова у оквиру Контакт групе већ донета”. Судећи по садржају наведених приручника, донете су и неке друге веома важне политичке одлуке. У приручнику „Османско царство”, Турска је приказана као напредна и веома толерантна царевина према етничким групама које су живеле у њеним границама. Тако, аутори са оксфордским акцентом наглашавају како су мошти Светог Саве поштоване као реликвија не само од хришћана, него и од Јевреја и Турака, заборављајући при том да помену спаљивање моштију српског светитеља. У поглављу под насловом „Девширма”, појава позната као „данак у крви” извргава се руглу и претвара у „данак у новцу”. Према ауторима, „дечаци нису отимани од родитеља, већ одвођени, чак и продавани за по пет златника”, па је тако „девширма служила хришћанима као начин да остваре друштвени успон“. Цела тврдња је поткрепљена пригодном илустрацијом, на којој су приказани турски званичници који са новцем испред себе купују децу од родитеља, најчешће мајки које су окренуте према турским званичницима са испруженом десном руком, као да једва чекају новац, а за децу их није ни брига.
И тако редом.
Ипак, последњи у низу приручника, посвећен Другом светском рат, није добио одобрење Министарства просвете, јер садржи заиста скандалозне неистине. Већ сама насловна корица је више него проблематична. На њој су нацртани албански партизани, са јасном намером да се сугерише тобожња подршка Албанаца антифашизму. Најскандалознији је одељак о холокаусту, где је страдању Јевреја на Балкану дато много више простору у односу на остале балканске народе, иако је неспорно да је јеврејски народ највише страдао у Централној Европи. Врхунац безобзирности представља настојање аутора да се затвори на Бањици и Сајмишту у Београду прикажу као концентрациони логори, док о Јасеновцу и убиству више од 700 хиљада Срба (податак нацисте Нојбахера) нема ни помена. Чак се тврди како „Павелићева НДХ формално није подржавала покрштавање”, итд.
Дакле, тако изгледа методологија „трансферисања култура” у српској историји, по оксфордском рецепту друштвеног инжењеринга. Недостаје само одељак о предностима бомбардовања осиромашеним уранијумом.
Ипак, шалу на страну, ствар је врло озбиљна. Нове историје су нека врста сублимисаних порука Русима и Србима, посебно онима који имају намеру да се баве важним државним пословима. Њима као да господари света, који станују на Западу, поручују под којим условима су спремни да их прихвате у своје друштво. Од њих се тражи да у наше име „затиру наше сећање” и пресуђују нашим историјама. Тражи се и више од тога: да заједно са њиховим институтима и експертима, стварајући „нове историје”, производе неке нове политички коректне Русе и Србе, овога пута под знамењем жутих петокрака Европске Уније. Све је то, већ одавно, до бола јасно објаснио знаменити Достојевски:
„Тамо где нема Бога све је дозвољено.”