index

1.
Ако се понекад запитате зашто лице сваког од нас није ни лепо ни ружно, већ тачно напола лепушкасто, зашто током живота стичемо повреде које нису ни опасне ни безопасне, зашто је све на свету уједно, у исти мах слатко и горко, или, како би већ рекли жене и људи у "Матриксу", ако имате нејасан, али снажно присутан осећај због којег не знате да ли спавате, да ли сте будни, присутни, осећате ли стварно, непосредно, или тек кроз сан, ако мислите да је све то тако удешено са јасном, непорецивом сврхом, идејом која се није могла избећи због своје оправданости и изазовности, тада сте вероватно у праву, као ја, као сви уосталом у граду данас; вече се спушта као марионета свих наших замишљених, а такође стварних, непосредних односа, које осећамо сваки дан у овом граду, огромном и окрутном у исти мах, да, вече је заморно због тешког, заморног дана у граду, иако је по својој природи још једне вечери раног пролећа свеже, пријатно - возим свој такси, свој кеб који није ни скупоцен али не такође један од оних јефтиних, обичних, општедоступних, најјефтинијих, каквим се задовољавају обични, прозаични таксисти на улицама нашег града.
Не морам Вам рећи са посебним нагласком да су дани, да су вечери у граду заиста такве, да се сва непредвидивост своди на погрешно, тренутно заборављање неких од ствари у свом њиховом обиљу, ствари које већ сви одавно исцрпно знамо, сви ми у овом граду тешких, окошталих односа, сви са само једним стварним наумом, у сталној, готово безглавој потери за новцем, за његовим зарађивањем, стварањем и трошењем. Да, чак сам Марко Аурелије, који је био много мудрији, опаснији и моћнији чак од самог Цезара, измишљајући солид, златне полуге и папирни новац, није био свестан да ствара ствар моћнију, кобнију од Пандорине игре, од њене моћне кутије, вероватно упропастивши тако целу цивилизацију, или бар ону најлакомију, најосетљивију по питању новца и зараде, целу моћну западну цивилизацију! Заиста, ствари су морале остати онакве какве јесу, а заиста су вероватно некад пре добро стајале; ниједан војник, ниједан припадник друштва није примао оно што не постоји, а ретке вредне, мале ствари чиниле су људе срећним, поузданим и врлим. Уосталом, бар се сећам таквих лекција из школске клупе, када сам одреда добијао стабилне тројке, па чак четворке! Ех, сва та времена су неповратно прошла! А сада, сада савладавам друге извесне прилике, у свом животу, на свим местима око њега, уздуж и попреко.
Кеб је добар, поуздан, леп, са модерним дизајном, лепим, готово савршеним линијама беспрекорно уредне каросерије, а у њему, у његовој унутрашњости надомак мене, куца врело, поуздано срце његовог таксиметра, срце којем не требају лекови, неко посебно одржавање, срце које куцајући за себе куца за мене, за банку, за пореско, за све нас; једино не куца у интересу корисника такси услуга, који уредно плаћају, често остављајући знатан бакшиш, цео тај скупоцени шоу! Хоћу да кажем, такси уопште није јефтин данас.
Да, град је, са својим широким улицама, скверовима, трговима, са својим зградама, свим својим становницима, са пословним људима, са полицијом, полицијским сектором и свим недовољно уљудним приликама ноћи, град је постао изузетно компликовано место, напорно за живљење, за доживљавање; нико више не зна шта је глава а шта је реп, људи су тихо избезумљени, готово очајни, а ипак, и даље на свом лицу држе задовољни осмех врлих становника велеграда, несвесни заблуде, немушти, недовољно разложни да се ослободе целог таквог утиска, све тескобе која их као несносан терет непрестано тишти. Нико на шаљив начин не може да објасни целу ту неподесну ситуацију, па вероватно чак ни моћни Еминем не може у овом тренутку спевати довољно јаке риме које би, у исти мах, оспориле град, живот у њему, и подстакле позитиван суд, неприкосновену вољу сваког људског бића у граду! Јер, сложићете се, пола лепоте не може да уништи пола ружноће, али ни да је улепша, зар не? Да, такав је данас град.
На задњем седишту, дубоко заваљена на удобном кожном наслоњачу мог таксија, мирна, постојана и тек мало презрела, седи, возећи се са мном лепа, готово наивно својеглава девојка раних тридесетих година, умишљена и замишљена; претпостављам да је некад раније, у својој првој младости, била старлета, или мазна, размажена тек мало слободнија женска особа - увек уредно плаћа, додуше ситнишем, не дајући бакшиш, а чак мислим да уопште не поседује кредитну картицу, или јој то забрањују строги, превише конзервативни родитељи! Често се вози мојим таксијем, а редовно, готово увек, наша заједничка дестинација бива ексклузивни клуб у центру; остављам је на улазу, а она мени оставља новац без бакшиша, или како се већ каже. Да, увек се насмејем у тим тренуцима, јер замишљам све безбројне дустабанлије, све бесловесне прилике које се саплићу о своје ноге, који је вероватно нестрпљиво чекају унутра, достојни старовековне сцене о неуспелим биткама за нешто лепше, лепршавије и боље, од онога што већ имају: смејем се као за плен незасити цар Дарије, који би, на ивици суза од смеха, поклонио надобудном Александру пола царства без битке, само да још једном овај безуспешно нападне својом патуљастом војском Даријеву поламилионску армију стамених, за борбу искусних људи! Да, упаво такви су они!
Ух, већ смо дошли пред клуб, у који она увек излази! Да, тридесетпет долара, ни бак више! Довиђења.
2.
Сваки нови круг је заморан, монотон, а можда чак додатно рискантан, тако да обавезно, негде на пола вечери, заустављам своје возило издвајајући бак или два за паркинг-аутомат; да, сваком данас је непосредно јасно, бар свима нама који предано, из епизоде у епизоду, као неку врсту саге гледамо, свима онима који су бар једном гледали "Матрикс", више него јасно је да ће у једном тренутку, пре или касније, машине направити величанствене узлете, али и неопростиве, катастрофалне грешке - мој такси, паркинг-апарат, град, вече и ја, ипак нисмо део тог, део таквог сценарија, јер свако од нас једнако предано испуњава своју улогу, своју ролу која ипак није рола живота, а посебно не рола живота и смрти, као у ипак мањкавом филмском сценарију! Уосталом, полусатни, сатни паркинг кошта тек бак или два, па немам намеру да трошим своје нерве са стварима које не могу ни на један начин да поправим.
Након што уредно паркирам такси, на половици своје вечерње смене, обично посетим неки од клубова у близини, као што су "Роузмери", "Батерфлај" или "Камелеон"; да, обично је то Камелеон, јер други клубови коштају више, а човеку дају мање, ако схватате шта хоћу да кажем. Уосталом, Батерфлај је увек превише бучно место.
На такво место као што је Камелеон не излазе скупа лица са насловних страница, а унутра се никад не дешава ништа посебно; неко контроверзан, ексцентричан као сам Еминем сигурно не би желио потрошити своје време на лица која говоре много, или непромишљено много, знају тако мало, а не изгледају баш као Бетмен и барбике, односно, шта би било ко познат, славан и успешан радио на месту у којем музика која даноноћно пробија зидове засигурно није блуз, а све што се може видети, чути, схватити и доживети, све приче, сви погледи, разговори, неопростиво подсећа на суморну кантри атмосферу - знате отприлике шта хоћу да кажем!
Унутрашњост Камелеона је донекле другачија од унутрашњости других клубова - цела идеја није посвећена постављању безбројних, мањих, већих, углавном искричавих разнобојних светала која напросто маме све девојке које излазе у такве клубове на ношење нешто слободније гардеробе; не, Камелеон је место у које би пожелео доћи сваки уметник, бар такав који не сматра да је погрешно понекад запалити добру цигарету, или попити чашу хладног, тако освежавајућег пива са нижим постотком алкохола. Уосталом, свако има своју визију, зар не?
Понекад се колебам неколико тренутака, можда некад чак неколико минута, пре него што уђем у унутрашњост клуба - врата су тешка, мегаломанска, а моја тескоба у тим тренуцима поприлично је велика иако не знам зашто тачно, а можда највише због неких ствари о којима Вам не бих говорио најрађе ништа, штедећи себе, свој бол, своју прошлост; уосталом, Ханибал је желео ући у Рим који је дуго, чврсто одолевао, али није успео, зар не? Да, Ханибал је прешао Алпе.
Камелеон је за мене место за вечерњи одмор, али ипак, готово увек, иако познајем цели миље посве детаљно, предано се изненадим видевши фигуре, тела и лица унутра, увек исте, предвидиве, а опет, увек тако свеже, различите. Људи смо, зар не?
У дну клупске сале, приљубљен уз слот-машину која му увек немилосрдно одузима новац којег опет, увек има више него довољно, иако нико са сигурношћу не зна порекло његових пара, на барској столици седи елегантно попуњени Џони Би; слот-машина је јача од њега, увек одузима његов новац, провоцирајући га да безмерно пије скупо, ексклузивно страно пиво - у свим лошим сценаријима "Матрикса", машине увек надвладавају људе, зар не? Он се заиста зове Џони, а надимак Би добио је према чувеној песми Џони Би, ако се сећате на шта мислим. Џони Би, вечерас, као ни било које друге вечери, слот-машина није твој савршени друг, а ти то не знаш, нећеш да научиш, можда никад, ех!
На другом крају бара, обучана у светлуцаву, уску вечерњу хаљину, седи пијуцкајући свој скупи коктел тамнопута краљица Камелеона, размажена, витка, дугокоса, податна Џеј Си; ћерка тамнопутог англиканског свештеника, распуштена, мазна и претерано богата за прилике које иначе владају у Камелеону, сања о томе да постане права краљица са правим троном, седећи увече на свом прозору, посматрајући светло, ведро ноћно небо, дајући нимало насумично имена звездама према именима правих звезда, музичких, односно филмских звезда - да, Џеј Си, пут до звезда је трновит, а Млечни пут није заиста од млека, зар не?
Џеј Си се дуго мувала са огромним момком, скоро тешкашем, бившим боксером који је преживео много несрећних удараца судбине, искаљујући свој бес на оном остатку света који не чине боксери, па тако и на Џеј Си; његов надимак био је Харлемски предатор, а своје најуспешније роле одиграо је ипак изван боксерског ринга - покупио је новац, те део крупних берзанских акција које је брижљиво дуго времена чувао стари англиканац, за које је знала још само његова размажена, лако заљубљива ћерка, побегавши у непознатом правцу, далеко од града. Срце Џеј Си постало је сломљено, а дуго времена провела је поправљајући своје односе са старим. Ионако, сви ми смо помало лакоми, зар не?
Посматрам тако сада надобудну, удобно смештену, тек једва приметно насмејану Џеј Си, посматрам њено раскошно тело које загаситим тоновима гардеробе, вечерњим сенама од пригушеног светла и покретима које треба знати, открити, посматрам њену упорну заводничку игру, у лову без плена, са стрелом без врха, са жртвом без крви - њена љубав је као најскупоценија играчка, јер она не жели никог одређено, иако су њени критеријуми више него строги, када одваја свој плен за само једно страствено, чулима предано вече; знате отприлике шта имам на уму.
Изненада, у клубу се зачуо јак, неприродан врисак, одрасли човек заридао је свом снагом као снажно, очврсло младунче коале, учинивши да се свим гостима најежи кожа на леђима - забога, био је то Џони Би, који је преотео новац, готово оробивши клуб, односно наивну, као он неискварену слот-машину; добио је прегршт малих металних кругова који представљају жетоне, вредносне, наравно! Да, Џони, сада си ти краљ, иако те Џеј Си није погледала ни крајичком ока, само се кисело осмехнувши због тренутачне, летимичне узнемирености његовим неотесаним гестом! Али ипак, Џони Би је добио можда после дуго времена игру коју тако предано игра, игру коју воли, коју мрзи у исти мах највише на свету, као затвореник који лупа увек пре јела порцијом и кашиком, иако итекако добро зна да ће већ бити услужен, пре или после! Да, Џони Би, ти ниси ни сада, чак ни сада, моћни, мужевни краљ каквог замишља Џеј Си у скривеном кутку свога разума, принца на белом или црном коњу који ће доћи, који ће се појавити пре или касније!
До Џони Бија је пришла дискретна прилика у тамном, грађанском оделу, ваљда нека врста здравог гласа управе клуба који стоји негде у прикрајку, тих али будан; снажна прилика га је упозорила да је место за галаму на бејзбол стадиону, а да клуб ипак захтева поштовање норми, иако кравата није обавезна, а бејзбол палицу сме користити само управа; да, таква су правила!
3.
Изашао сам из клуба, освежен новим садржајем скупоценог пива; да, добро се зарађује, уопштено речено, у граду ових дана! Дошао сам до свог возила, несметан присуством полицајца који је стајао на углу, изгледавши притом као да је померен са свог ранијег места, да тихо, у себи, некако негодује због тога; уосталом, то је прича за његове године, миље у који се лако уклапају сви средовечни, били они црни или бели! Да, град лако може да доживи дебакл.
Вечерња вожња може бити опасна, али такође задивљујуће узбудљива, лепа, наравно често врло уносна - одрасли, адолесценти и оно мало старији, возе се на своје понекад чудне дестинације, свако од њих носи са собом неку особену причу, а нико не жели да се пробије, да наглим потезом воље безглаво излети из таквог свог заокруженог миљеа који га спутава свом својом снагом, снагом својих упорних закона - ми људи смо чудни, зар не? А такси, такси напросто вози увек једнако, једнако предано, професионално, удобно, перфектно; клизимо широким скверовима, улицама града, баштинећи нешто што нам припада, а нисмо сами непосредно изградили, а то је град, односно све градске судбине у њему. Да, од Харлема до Бронкса постоји много перипетија!
А прича Џеј Си, за Вас можда помало неуобичајена, или за мене, за моје појмове, моја тек мало слободнија схватања, то је чак врло уобичајена градска прича, која са својом чудном, чудесном лепотом надјачава све друге згоде за које сам чуо, или их непосредно доживио; прича о Харлемском предатору и о Џеј Си је понајпре сетна новела о љубави и мржњи, тешко рецива љубавна сага у којој је Предатор непрестано добивао, а Џеј Си непрестано губила - била је толико трагично, безрезервно заљубљена, да није успевала да види даље од његових очију, од погледа, од мушкарца који је ударце судбине претварао у богате доларске износе, играјући предано своју перфидну игру. Њихово последње живо суочавање, десило се непосредно после вечери у којој је изгубио титулу, појас и славу, изрешетан јаким, немилосрдним ударцима другог полутешкаша; ништа не схвативши, бар не ништа о његовој бездушној издаји њихове привидне љубави која је само за њу била стварна, Џеј Си му је поклонила скупоцени дијамантски прстен, са ситним филигранским натписом на рубу: Тру Лав, Форевер; Предатор је дословно схватио њену поруку пуну наиве, у току следећег јутра безглаво напустивши град са стотинама хиљада старог англиканског свештеника у својој кожној ташни - живот није цвеће, сећате се?
Џеј Си је упорно ридала дуго, данима, бежећи од такве извесности која се могла осетити на први поглед - једноставно, Харлемски предатор играо је своју ролу не поштујући природну, непосредну љубав коју поседује сваки мушкарац кад само једном погледа њено заносно тело, лице и вреле, предане очи Џеј Си; био је то прави полутешкашки скоројевић, зар не? Да, сигурно је повукао неке комплексе из боксерског ринга!
Обавио сам пар рутинских вожњи навођен лепим гласом наше оператерке у радио-центру, а затим, затим сам зауставио таксиметар, искључио радио, упутивши се према ресторану "Пекиншки живот", који води тек мало старији, уљудан, уредан и живахан господин, кога сви у кварту једноставно зову Кинез. Да, Кинез добро кува!
Вечерам код Кинеза јер је послуга више него добра, а цене више него умерене - једном имаш, трипут немаш, рекао је стари, искусни јевреј, сећате се? Да, мора да се сећате свих тих фора из основне, из средње школе! Цене код Кинеза су умерене, а сваки нови оброк његове укусно припремљене хране добро би дошао прегладнелим дустабанлијама који у клубовима форсирају лош коњак, а не само свима нама на точковима таксија или полицијских кола вечерас! Често не улазим у сам ресторан, преузимајући обично оброк на отвореном окну ауто-шалтера; врућ одрезак је у сваком случају врућ одрезак, зар не? Скувана ребарца увек оставим за после, јер смене су по правилу дивљачки дугачке.
Градска ноћ има мачкасте очи, а сва пажња мора бити усмерена, сва будност, на сопствену безбедност, на изгледе сопственог посла и зараде, иако на тај начин често буду пропуштене неке изгледне прилике - река домаћих, јапанских и европских аутомобила често крије понеке заиста лепе, мачкасте очи, хтели ми то признати или не, сложићете се са мном!
Мистерија сваке градске вечери, њена фузија са сопственом природом сваке жене, сваког човека у граду, цели тај осећај, све оно што је вероватно поколебало, надвладало и Џеј Си уклањајући сва њена унутрашња чула од тако извесне, али непорециво привлачне ситуације која прија и опија у исти мах, расплињује се са сваким новим јутром, цела та слика разбија се у неспојиве комаде, дарујући још један нови дан који гради нове, или можда потпуно исте односе, са даром нове вечери препуњене контроверзама града - можда девојке немају таква тешка јутра, или можда не све девојке, а вероватно их није имала Џеј Си, падајући тако у замку освајача лаковерних срца - женско срце је кварљива роба, зар не? А цела наша свест је размишљање нас о другима, односно замишљање размишљања других о нама.
Направићу још круг или два, а онда је време за точење горива; надам се да неће точити онај гњавеж, надобудни дустабанлија Тоскин - да, он ме увек изнервира, а тако је откад га знам!
4.
Да ли сте икада имали осећај, да Вас неко намерно вара, да није све онако како та замишљена особа поставља, освајајући понеки додатни долар из Вашег новчаника, одузимајући незанемарив износ у данашње доба свеопште скупоће у граду; да ли сте такође помислили да је то све због некадашњих лоших оцена у школи, због којих је строги отац недељама забрањивао тротинет, да је све то због грубо пропуштених часова веронауке, због мржње према наставнику физике или геометрије, или, уопште узевши, због непрестаних ситних издаја најбољих школских другова - ако знате шта под тим подразумевам, ако знате на шта тачно мислим, онда је време да дођете на Оилову бензинску станицу број 73, а онда, онда да упознате Тоскина.
Тоскин је двометрашки надобудни сметењак, префригани југословен који према пореклу, према својим коренима, долази највероватније из Пољске, или из неке сличне земље; све то се одмах види по његовом нагласку, по његовим манирима који су мање кројачки, а више хајдучки, ако знате шта хоћу да кажем. Његови клецави сугласници далеко су од праве слике о природи тог човека, становника Велике Јабуке који не само да говори чудно, већ штавише управо тако размишља - Тоскинов изглед вара, зар не?
Сада, у овом тренутку кад моје возило пристаје у Оилову пумпу, гледам ту незграпну, високу прилику, гледам његов прслук, онакав какве обично носе звезде кантри музике, наравно не само толико скупоцен, блештав и накићен; нека Вас то не вара, јер његов џеп је дубок баш као џеп неког безбрижног кантри гитаристе! Да, у његовој кожној торбици са наплаћеним новцем, налази се тајна Тоскиновог успеха, јер носећи њен пријатни терет, Тоскин увек непосредно осећа колико односи својој кући; живот у граду је скуп ових дана, зар не?
Гледајући тако његову високу прилику, не могу да се не насмејем; да познаје Тоскина, слатко, сетно би се засмејала Џеј Си, видевши његова рамена, његову широку, назубљену вилицу - па наравно, баш као Предатор, Тоскин би лако могао заузети место неког снажног бодигарда, а Џеј Си би и даље данима ридала, а затим безгласно плакала и очајавала, недовољно брзо схвативши да су Тоскин и Предатор чланови истог бејзбол тима, неразборити, за врлу љубавну игру невешти борци за своје искључиве, ускогруде животне интересе, који се своде мање на игру речи, а више на игру бројева! Да, Џеј Си, сви они, сви снажни, надобудни момци, су ураган који се поиграва твојим емоцијама, а твоја игра је за све њих незанимљива рола са превише патетике, превише суза, превише музике за мало новца, или тако некако! Да, поново би била несрећна, повређена, остављена, болом схрвана Џеј Си!
Партнер Тоскина на бензинској станици у скоро свакој вечерњој и ноћној смени је извесни Пацов, скоројевић из провинције са донекле варљивим изгледом који је превише лако, превише брзо, а недовољно темељито упознао град, његова правила, разлоге, обрасце понашања, а највише, оне помало тајне а помало видљиве, отворене, јавне, трикове клупског, трикове градског ноћног живота који помажу у животу, оном стварном, ако га бар понекад не спашавају - Пацов је вешт, бескрупулозан момак, али ипак, још увек се поприлично устручава јер још увек схвата да је добро бити уљудно миран док нереде праве други, адолесценти и одрасли организовани у групе, у банде које освајају полицијски сектор, освајају град, све док не освоје своје заслужено место у неком затвору, негде далеко, обично у унутрашњости; да, Пацов познаје своје могућности, а још боље границе до којих може понекад да иде!
Када је угледао фарове мога аута, каросерију која блиставо клизи кроз вечерње сене града, брзо је завршио све претходно започете послове, показавши строго потезом руке Пацову да се одмакне мало даље; да, ја сам само његов плен! Бришући своје руке о горњи део панталона, као да је старозаветни Пилат, увек јасно даје до знања да је барел данас прескуп, да цене дивљачки, нехумано скачу - вероватно, Тоскин купује повратну карту за Мајами овог лета!
Поздравили смо се, одмах се споразумевши, погледом који значи више од речи - он је милостиво гледајући обећао слабу казну за мене, истовремено саосећајући за дубину свог новчаника, а ја, ја сам несмотреним погледом обећао да ће освета уследити, кад-тад, на било којој од четири стране града - трипут имаш, једном немаш, сећате се?
Пацов је колебљиво стајао постранице, удаљен од мерача бензинске пумпе - да, одмах сам схватио, целу игру Тоскин не изводи вероватно због мене, већ због надобудног, за додатну зараду заинтересованог Пацова, којем још не треба, којем Тоскин још увек не жели приказати све тајне заната, све своје добро чуване, дуго прикупљане тајне!
На крају, додирнуо је обод свог качкета у знак поздрава, остављајући моје доларе у своју кожну торбицу - све има цену, зар не? Пацов се дрско, једва приметно насмејао, само не знам да ли мени, или Тоскину; свеједно, хумор Пацова није једак, а ја сам поднео горе трауме од изгледа његовог огрубелог лица - његов надимак значио је слепу имитацију игре природе, иако он заиста не изгледа тако драстично лоше - људи су заједљиви ових дана, зар не?
Време је за нову ноћну вожњу, јер управо сада, напуштајући станицу Оил, огласио се микрофон мог радио-пријемника, а сладуњави глас позвао ме да пођем по нову муштерију, за нову, увек нову ноћну вожњу...
5.
Сва лица нису иста, или бар немам увек исти предосећај гледајући их; понекад су подозрива, упорна, издужена, напорна, а понекад су лепршава, обећавајућа, милостива, слаткоречива - лице млађег средовечног човека којег сам повезао са угла Авеније према кварту, изгледало је истовремено обећавајуће, разумно и питко, као претеће, нејасно, отуђено, у исти мах. Наравно, не за мене; знао сам да тај тип долази ношен неким важним послом, да његов долазак обећава, али се не може знати у први мах да ли обећава нешто добро или нешто лоше - тражио је да га повезем у Камелеон.
Лица људи не говоре увек ништа одређено о већини ствари које ме занимају, док увек једнако предано, доследно говоре о стању, о мислима, психолошким узлетима и падовима човека који носи такво лице, лице које желим понекад, претежно без јасне намере, да посматрам - индоленција није стварно прирођена људима, зар не?
Кратко је на моје непосредно питање рекао да се зове Маркузо, иако већ на први поглед није био ни најмање блед као поларне беле ноћи, ако знате шта хоћу да кажем; одмах, на први поглед, знао сам да припада оној другој страни, страни које се обично надалеко клоним, не постављајући нека друга, можда осетљивија питања - да, свако уосталом има свој штих. Његова природа је природа предатора, одмах сам то знао.
Оно што ни у ком случају нисам знао, а тек касније сам сазнао, је да се он наоколо распитује за Џеј Си. Када је она осетила трепераву претњу у ваздуху, храбро, отресито пришла је том типу, прешавши тада дуги простор од неколико корака до друге стране бара, упорна, немилосрдна, и наравно, лепа; подигла је његову кравату увис одлучним покретом руке, питајући га високим, продорним гласом због чега жели да разговара са краљицом клуба. Подижући врх свог шешира у знак поздрава, смешно притом изгледајући са креватом подигнутом увис, што је уствари била намера Џеј Си, и њој је рекао да се зове Маркузо, да долази из Мајамија, доносећи писмо молећиве садржине, које је послао и потписао Харлемски предатор, писмо у којем каже:
"Џеј Си, много дана, много угушених јецаја, много тренутака туге, потпуне несреће и разочарења, прошло је откад сам те одбацио, откад сам те немилосрдно напустио. Знај да се моје срце мења, да си ти, Џеј Си, поново, као пре, његов једини закон. За недељу-две долазим у Велику Јабуку, па желим да се тада видимо. Тру Лав, Предатор".
Једино што се заиста променило, додуше неповољно а не повољно, било је стање на банковним рачунима Харлемског предатора - превише жена које су тражиле превише, превише имена која су обећавала много а дала тако мало, узевши скоро све, сви заједно у том немом филму који се одиграо у Мајамију учинили су да Предатор постане скоро шворц, да чак почне размишљати о свом повратку у ринг. А стари англиканац, човек који је у целој причи све време највише губио, знао је да ће до сличне ситуације доћи пре или касније; све што је он имао, сада више није имала Џеј Си, и обратно - неки људи се ипак сете, зар не? Његова паства ридала је под бесом моћног, праведног божијег слуге, дајући уносне доларске суме као прилог који треба поправити безглаво лошу ситуацију. Англиканац је припремао своју одбрану.
А Џеј Си, једино је Џеј Си неумерено патила, једино њени образи били су прокрвљени, љути и сетни због погрешне љубави, због порока сујете због којих је Предатор поступио као крволочна животиња, искористивши је бездушно; када је прочитала писмо, Џеј Си је испустила Маркузову кравату, пеглајући је руком, остављену на место - позвала га је на пиће, нарочито ако зна још понешто, а не пије одвише претерано. Да, само Предатору толерисала је понеко пиће више, или превише; Маркузо је поправио своје одело, дискретно прихвативши њену понуду. Ствари су се одвијале тачно онако како је Харлемски Предатор предвиђао - да, он се већ налазио у граду, одсевши у неком трећеразредом хотелу који ни издалека није био удобан, није изгледао ка Плаза хотел, у којем одседају богати, моћни и славни, наравно пријављен под туђим именом. Желео је чим пре да види Џеј Си, а Маркузо је требао донети повољне вести, обрадивши је претходно лажним детаљима о Предаторовој ситуацији, како би створио што повољнији миље. Џеј Си није наслућивала ништа.
Последњи дустабанлија у Камелеону одмах је знао да се кува нешто озбиљно; Џеј Си је престала обраћати пажњу на детаље, њен свет се завртео као неодбрањиви ковитлац, а све што је желела, желела је да нико жив у том тренутку не види њене очи, њено лице и устрептало тело једном повређене жене, чија љубавна рана почиње поново да боли. Чак Џони Би, у много чему детињасти Џони Би је такође ис свог прикрајка код слот-машине осетио крв, али не своју; његове уши су се радознало издужиле, јер знао је, као свако други у том тремнутку, да у тој игри, као у свакој другој, неко губи, а неко добија, ако знате шта тачно мислим. Патила је, једино је Џеј Си неумерено патила, желећи такође заслужену освету.
6.
Вероватно познајете тај осећај; неко Вас вара, а суштински, у дубини, у сржи свих премиса љубавне игре добра са злим можда не вара, лаже а можда не лаже, или то изузетно добро прикрива - такав кошмар владао је сада у глави Џеј Си, њено чело је било врело, губила је дах слушајући већ унапред припремљену причу коју је шармантно сервирао Маркузо: Предатор се удружио са иностраним инвеститорима који су у Мајамију желели саградити велелепну школу савременог бокса, а Предатор би, уложивши своје непрегледно богато искуство, постао директор и главни саветник, са делом оснивачког улога на својој страни. Такође, са женом, била она црна или бела, није провео време дуже од кафе паузе откако је, посве сломљеног срца, о чему ником никад није ништа поверио, због своје неподношљиве зебње и брзо нарастајуће тескобе, због унутрашње трагике напустио Џеј Си. У међувремену, послови са иностраном инвестицијом ненадано су доживели неуспех, тако да је његов новац, већ уложен у почетном делу посла, безглаво пропао, нашавши свој пут до адвоката и комерцијалне банке; Предатор је био на нули.
Џеј Си је слушала Маркуза, или ма ко он био, са несмањеним стрпљењем, са видним занимањем; ипак, њена логика се враћала у нормалу, тако да је схватила, од свега једино непосредно важну ствар, да Харлемски предатор жели да је види, што брже, то боље - почела је ковати свој план.
Маркузо је био посве јасан: Предатор жели да види Џеј Си једино ако је она, после свега, још увек гориво заљубљена, сада повређена жена, на коју је околина извршила стравичан притисак, погрешно оптуживши за добро ковану љубавну заверу њега, Предатора. Још је рекао, да се Предатор каје због начина на који је грубо поступио оставивши је тек тако, иако је његов љубавни бол, његова готово нездрава чежња, патња вредна саосећања, већа него она код Џеј Си; да, Предатор је тешко, кобно повређен, а само Џеј Си може му помоћи!
Брзо су се споразумели да се Џеј Си у скоро време види са Харлемским предатором, чим он стигне у град, договоривши се притом о неколико најважнијих детаља; спорни детаљ, оно што се ни на који начин нису договорили, оно што је знало само тешко рањено, повређено срце Џеј Си, је да она на тај, за Предатора по свој прилици кобни састанак доноси добро прикривену минијатурну берету, напуњену са само једним метком, оним сребрним. Да, Предатор је уместо вука животних односа, тегобне борбе за сопствени бољи положај, постао вукодлак за љубав коју је раније дуго, дуго гајила недовољно опрезна Џеј Си, љубав олако створену, због које је касније много дана горко плакала - да, Предатор је тако постао сада лане за одстрел!
Дани су брзо протицали, нарочито за Предатора, који је већ попио исувише лоших градских кафа у условима трећеразредног смештаја, у клубовима нижег ранга и значаја; његова Ахилова пета било је уједно његово најјаче оружје, нестрпљење Џеј Си која се непрестано подсећа на слаткасте дане баршунасте љубави, чекајући његов наводни долазак у град, њихов блиски сусрет после много времена - није знао, да берета има свој пуноправни глас у целој причи.
Додатно обезбеђење, сигурније место или прикривени посматрач били су за Предатора лоши, неподесни појмови, јер би на њих тако потрошио туђи тешко стечени новац, који је већ претходно јефтино прокоцкао, новац који више једноставно није имао. Када је дошао дан сусрета, потрошио је последњи милилитар добро чуване залихе скупоценог мириса за мушкарце, обукао последње очувано, лепо опеглано скупоцено одело, и наравно, кравату које се не би постидео ни краљ кантри музике. Када су се сусрели, Џеј Си га је погледала право у очи, борећи се против своје сете, надирућих суза које су је могле угушити, само да је допустила такав луксуз за себе, зајцавши. Уместо тога, одлучно је пришла Предатору, подигла увис врх његове кравате, снажно га ошамаривши слободном руком; био је то скоро бејзбол ударац! Када се Предатор зацрвенео, готов да зарида молећи Џеј Си за опроштај, за неко ново место у њеном наручју, она га је нагло, силовито пољубила, терајући на звиждук све присутне у клубу. А тада, тада је проговорила берета; сребрни метак задао је Харлемском предатору резантан ударац, онај последњи. Сага о љубави се неславно завршила, једном напокон.
7.
Агенти су се појавили на све стране у Камелеону, њушкајући около; чак је Џони Би одмакао своје прсте од слот-машине, тешко негодујући у себи, косећи се са својом повређеном коцкарском сујетом - сео је испред бара, попивши пиво, оно са вишим постотком алкохола.
Вођа пастира који су тврдили да су детективи био је извесни Џејмс Банк, по свему искусни лола на горњој граници млађег средовечног доба, човек који је окрутност заменио за перфидност - прошао је неколико пута око болом схрване Џеј Си, тако да сви присутни нису знали да ли оцењује њену природну лепоту или тежину злочина који је починила, знате на шта мислим. Било како било, Џеј Си се нашла за столом за испитивање, у Седмој полицијској станици; Банк је био права пропаличка звер за такву лепотицу, била она црна или бела - Џеј Си је тражила начин да се оправда пред лицем закона.
Њен отац, стари англиканац, телефонирао је неколицини угледних тужилаца и судија који деле правду делећи понекад неправду у целом граду, ургирајући притом да Џеј Си не буде ни у ком случају затворена, односно, да њено место на звезданом небу англиканаца града буде и даље попуњено њом самом, или тако некако - можда први пут у животу, био је немерљиво поносан на своју иначе својеглаву ћерку, за коју је одувек мислио да је лакомислена, потпуно неразборита; сада, данас, Џеј Си га је демантовала на најбољи могући начин, или најгори, како се узме. Предатор је био у нокдауну.
Случај Џеј си је истражитељима био одмах потпуно јасан, пре него што је проговорила једну једину реч; да, израз њеног лица, њена претерана лепота помешана са сетом, са сузама које су сетно помутиле њен поглед, јасно је говорио да је Џеј Си уцвељена млада жена, која је у тренутку неконтролисане хистерије реаговала како је реаговала, остављајући свог несрећног љубавника без шанси, нарочито оних животних. Ипак, Предатор се био извукао захваљујући својој челичној телесној конституцији, прошавши са десетак шавова који су зацелили рану на његовом телу - после десетак дана, безглаво је одјурио у Мајами, још недовољно добро опорављен, заборављајући да је икад у животу упознао особу која се зове Џеј Си. А Џеј Си, Џеј Си се провукла са три године условно, на шта је стари англиканац дао коментар који се нашироко препричавао: кока која није снела јаје не може имати пиле, зар не? Сматрао је да је Џеј Си на слободи, јер је Предатор далеко, јако далеко, а она има једно искуство више, па макар оно било лоше и болно. Људи смо, зар не?
Обавио сам још неколико лаганих вечерњих вожњи, тражећи у рутинским стварима, у шаблонима које знам напамет излаз из заблуда, из видљивих, невидљивих и оних других мотива о којима не знам ништа, или не желим подсвесно ништа да знам; поред тога, гориво је било на дну, па сам морао посетити Тоскина, на бензинској станици Оила. Вече је мирисало као цвеће које није сувишно, или тако некако. Тоскин је чекао, јер је знао да увек поново морам доћи - понекад пожелим да том човеку пошаљем нежељену пошту или тако некако, знате отприлике на шта мислим.
Тоскин је са Штакором живо, ватрено расправљао испред станице о неком за њих вероватно важном питању; искрено се надам да то није питање о победнику Супербовла, или нека слична трица о којој могу само они размишљати; немојте ме погрешно разумети, јер Супербовл је за све нас изузетно важна ствар, готово као лет на Месец, па ипак, све што Тоскин и Штакор могу дати у прилог те приче може лако однети најслабији сеоски поветарац, а не тек јак градски ветар свих професионализованих спортских прогноза - поново су одлучили да неправилно потроше новац, а што је најгоре у целој причи, то је онај исти мој новац који ми Тоскин увек тако немилосрдно одузима! Игре имају речи, али постоје и игре без речи, разумете?
Споразумели смо се погледом; мој није био молећив, али ни Тоскинов. Могу чак рећи да ме погледао дрско, претећи и бранећи се одједном, у исти мах, као да сам дух за којег је најбоље да поново пронађе своју боцу, оде некуд далеко, вративши се тек код следећег досипања горива - нисмо сви мудри, зар не? Тоскин је варао неке своје духове, оне непобеђене. Ја му нисам био на сметњи. Ноћ је и даље била пријатна, пријатно свежа. Можда очаравајућа, али не за мене и мој скупоцени такси - ја сам професионалац, то морате разумети. А прво правило професионализма гласи: новац уместо емоција, схватате? Морате то схватити, јер професионалац може да не буде довољно професионалан, али обавезно мора све наплаћивати, немилосрдно књижити, да би потпадао под своју дефиницију, или тако некако. Да би напросто био професионалац. Зато ми Тоскиново понашање помало смета. Поздравио сам их отишавши даље, у градску ноћ.
8.
Да ли сте током касног јутра некад имали неодређен осећај, да ли сте кроз последњи трзај сна знали да спавате већ превише дуго, да је Сунце високо на небу, да је град већ жив, да све у њему увелико кола пуном снагом, све ствари ношене билом живог градског преподнева - тада знате какав сад имам осећај, а са њим предосећај, тежак предосећај да је нешто погрешно, да се погрешно одвија, а да ћу ја платити цео рачун за такво неодређено стање - будилица је вриштала, просто парала ваздух у просторији продорним звуком, а на вратима је цврчала од беса станодавка, вероватно зато што сам закаснио већ три дана са исплатом износа своје станарине. Ух, градски живот је тежак ових дана, скоро као градска ноћ, као полицијски сектор; устао сам не могавши да се борим против тешког притиска прилива нових, тешких јутарњих мисли - јутро је почело тешко.
Одмах сам знао како треба поступити са трештавом будилицом, лупивши је ударцем длана; тако исто сам желио поступити са станодавком, али нисам могао - закон је ипак на њеној страни, зар не? Џеј Си, ти сада, као увек, сигурно имаш неко лепше место за живот, неко лепше буђење, не плаћаш ником ни пребијен долар за јефтин стан у кварту - нисмо сви исти, зар не? Отворио сам новчаник, избројивши петсто долара; станодавка је раширила лице у нешто што би требао бити осмех, напокон се склонивши са мојих врата - била је задовољна што сам ипак платио.
Након пола сата, изашао сам из стана упутивши се према Ситију, јер сам желео да уграбим део дана, да осетим живост метрополе пре наредне вечери, пре нове сумње, нове смутње, нове тешке смене, нове вожње, увек нове и нове вожње таксијем, својим таксијем који ми доноси новац за живот. Да, град је лепши дању, скоро драстично лепши - то је већ знао и Јулије Цезар саздавши, сазидавши Рим моћнији него што је икад био, већи, лепши и усрднији, зар не? Да, таква је вероватно и Москва, Токио или Париз, сви други велики, лепи градови. Такав је Сити, најлепши можда од свих. Да, заједно са мојим делом дана у њему, у његовој раскоши и патњи, у добрим и лошим стварима које су видљиве на сваком кораку, проблемима које не увиђа једино градски таксиста, већ сваки поштен, предан човек који о граду мисли добро, који притом нешто ради, предузима да тај град још лепше заблиста, још вечније и боље, или бар да не припада оној другој страни, свима онима који о граду мисле лоше, свима који желе да град свене као сува грана стабла свих наших жеља о нама, о граду, његовој величини и важности. Да, због те чињенице крећем се у преосталом делу дана по Ситију, ручам и понегде попијем кафу, припремајући се за вечерњу смену. Смене су тешке, дугачке, предугачке, понекад тако заморне, зар не?
Не знам тачно како, да ли је у питању навика која је јача од свести, да ли је то неки вишњи ничеовски пут или тек случај, након неколико рутинских кругова за загревање пре вечери, некако сам дошао до Камелеона, ушавши унутра; ваздух није лоше мирисао, а ја сам се осећао добро, чак више него добро.
Наручио сам кафу, притром тек овлашно листајући, прегледајући наслове вечерњег издања новина - понекад морамо сазнати понешто о стварима од општег интереса, зар не? Вечерње новине су обично празне за сваког учесника радње у Ситију са рентгенским погледом, а такви морамо бити сви ових дана, нарочито сви они који зарађују следећи сопствену иницијативу, спуштајући се касно увече у разуздани полицијски сектор. И тада, изненада, наишао сам, негде око средине, на вест о старом тамнопутом англиканцу - новине су нашироко трубиле да је жртвовао, ваљда у знак сопствене среће, неколико стотина хиљада, срећан ваљда што се једном заувек решио претње коју је представљао Предатор за њега; даровао је донацију за сиромашну дечију клинику у предграђу, одржавши на свечаности ватрен англикански говор. У правом стилу превејаног протестанта, тврдио је да је то његова целоживотна свештеничка уштеђевина, да је сада на неки начин шворц, па да тако не може дати више - још је рекао да тако требају поступити сви становници, а не само усамљени свештеници, били они црни или бели - неке се навике не мењају, зар не?
Прелиставајући даље, на самом крају новина, наишао сам на вест пренесену из локалног Мајами Војса, која ме погодила као цигла са високог спрата зграде, која је прегазила моје емоције као разјарени стампедо дивљих, разузданих бикова - дошло је до неочекиваног обрата ситуације, тако што су инострани инвеститори заиста пре пар дана покренули Предаторову идеју о приватној школи савременог бокса, вадећи темељито Предатора из хрпе његових проблема - некима од нас срећа се ипак понекад осмехне, зар не? Надам се само да Џеј Си неће темељито прочитати издање; не знам да ли би се смејала или би плакала! Уосталом, она је темпераментна женска особа, а сазнаће све што жели да зна о Предатору, само ако буде хтела, зар не? Џони Би ме из свог ћошка значајно погледао, ваљда желећи да погађам његове мисли; не, Џони Би, и даље мислим да се нећеш обогатити пунећи коинима слот-машину, чак штавише! Уосталом, моју пажњу почело је привлачити нешто сасвим друго.
9.
У клуб су ушли двојица полицијских инспектора у својим цивилним мантилима, са шеширима на својим главама; једног сам одмах препознао, био је то стари лола Банк, човек који је ислеђивао Џеј Си када је починила свој немилосрдни злочин према немоћном, од љубави одбаченом Харлемском предатору! Сели су за сто у сали, тако да не буду приметни, а још мање да неко други чује њихову увек тајанствену причу; Банк је желео, вероватно то одувек жели, да неко са стране што мање зна, по могућности да не зна ништа, о свему ономе шта он зна, о свим информацијама доступним само полицијским снагама, о свим тајнама које владају у граду, а он зна доста о томе свему! Ипак, вероватно не зна да сам ја таксиста, да стога када желим нешто да чујем, заиста то чујем, да наћулим, издужим високо своје осетљиве уши, да хватам тако ствари које би тешко ухватио радар за изванземаљске активности; да, мој ујак Стенли је био екстратерестриал, тако да сам ту особину наследио од њега! Шалим се, наравно; ко још данас у граду тврди да је екстратерестриал, или бар његов потомак, желећи при том да звучи разложно - све то било би напросто апсурдно, зар не? Ипак, гледајући прикривен вечерњим издањем новина, наћуливши своје издужене, остељиве уши, чуо сам понешто.
У другом клубу, клубу под називом Кантринајт, десио се озбиљан инцидент којем детективи нису непосредно присуствовали, јер тако већ дуго гласи наређење које је стигло са високе степенице одозго, а поред тога, Банк је морао непосредно својим побољшаним манирима, својим врлим понашањем да одбрани неку номинацију за заменика, или неку сличну високу улогу. Поред тога, нисам могао закључити ко је био револтован, или због чега - углавном, сиже целе приче гласи да је власник клуба, извесни Мат, отпустио бармена по имену Грег већ пре извесног времена, на његово место поставивши врлог дустабанлију из провинције. Тај лола се осмелио на неукусну примедбу која је погодила извесну Шајлу, на шалу у погледу њених година, њене природне, прирођене лепоте и слично - одмах сам знао да је то увек замишљена девојка коју често возим својим таксијем, иако нисам цело време знао њено име. Она је целу ствар тек помало преозбиљно схватила, сасувши пиће у барменово лице - он је остао нем, готово мртав-хладан, не реаговавши, јер је у непосредној близини угледао власника салона, Мата. Мат је пришао Шајли, покушавши да јој објасни да се ствари не раде управо тако, да дама мора имати манире, смерност, и сличне у времену и простору изгубљене врлине, за које град одавно не зна. Када га је назвала дебелом свињом чији клуб је интелектуални свињац, није одолио, стар и искусан какав јесте, да јој опали умерено јак шамар. А тада, тада је Шајла кроз сузе и смех ухватила врх његове кравате, подижући је високо увис - била је напросто прелепа! Затим је, у једном стравично брзом тренутку за особу која је попила већ неколико коњака, извукла из хаљине малену берету, желећи да опали метак у Матов дебели стомак! Да, све би се стравично завршило да није прискочила у помоћ Мату способна, присебна шефица обезбеђења, извесна Ширли! Делујући правовремено, истргла је оружје из руку вриштеће Шајле, шаљући је резантним ударцем песнице на под - за неке, све се прерано заврши, зар не? Ипак, Шајла може сматрати да се све добро завршило, јер је пуштена из суднице са годином дана условно, на шта је њен отац, богати акционар, мудро прокоментарисао опаском која је дуго препричавана: птица лети јер је пробила љуску јајета, и никад више неће се вратити у узан, тесан простор! Да, стари шаљивџија сигурно је мислио да се радује и власник клуба Мат, али то није ни приближно било тако; желео је освету за претрпљено понижење и трауму пре свега, али није налазио довољно јасан, сврсисходан начин да је изведе. Његове дилеме разрешио је управо инспектор Банк који о свему томе прича, упозоривши дискретно Мата да закон може бити несносно досадно злопамтило, те да је ипак у целој причи више добио него што је изгубио, да тако може бити надаље, увек убудуће, а да ће правда, нарочито она законска, пре или касније ипак бити дохватна. Мат се смирио ридајући у себи од бола, а као противуслугу за Банка увео га је три вечери узастопно у тајни сепаре клуба, представљајући га присутнима као заменика капетана у полицијском сектору; Банк је блистао од среће, чак сада док поново говори о томе, не може да угуши смех своје радости. А Ширли, шефица обезбеђења, добила је нов новцат понтијак средње класе, јер је по ко зна пут највећи могући пораз за Мата претворила у његову највећу победу! Играмо игре, а хлеба има за све, зар не? Тако, Банк је завршио своју необичну причу; пио је већ своје треће пиво, а ја сам почео заиста поново читати новине које су заклањале мој поглед, моје намере и циљеве. Не би било добро да ме запамти као сумњивца који превише слуша, зар не? Изашао сам из клуба након петнаест минута, више тужан него срећан, иако нисам био потпуно нерасположен. Ми таксисти смо чудни, зар не? Ближи се време за моју нову вечерњу смену, да, немилосрдно се ближи.
10.
Можда ме нисте добро разумели; заиста, ја се волим возити својим таксијем, па ипак, често сам тужан, разочаран - не страхујем од непосредне опасности која увек вреба у ноћном полицијском сектору, поготово јер по правилу не знам ко седа у мој такси, са каквим коначним намерама, добрим или лошим. Признаћете, то није право лице опасности, већ представља делом лице моје знатижеље које откривам удубљујући се у чудне биографије, судбине и замешатељства мојих клијената, били они англиканци или лутерани, мушкарци или жене, старији или млађи, црни или бели, или сви они негде између, у свим својим чудесним тајнама, неодређеностима, лутањима каква постоје у дубини свих градских људских душа. Хоћу да кажем, град је чудан, па је вероватно због тога чудан мој такси, можда сам стога и ја чудан, мада не желим бити такав - али ипак, знатижеља, заједно са заморном монотонијом пређених километара по градском асфалту, чине да знам можда више, а да желим признати све мање и мање, са сваким новим даном, са сваким новим, или новим старим путником у свом таксију. Да, све то бележи таксиметар чије се услуге не плаћају новцем, моје истинско срце, било овог града које бије делом у мојим грудима, а сложићете се, само добро одигран комад плени пажњу публике, при чему сада не мислим на комаде у кратким сукњама који ходају около, а под публиком не подразумевам пивом напијене, разочаране дустабанлије које се вештачки смеју, негде у сали Камелеона - тај начин, тај пут Вам је познат, зар не? Хоћу да кажем, у овом моменту сам искрен.
А бити искрен, бити искрен у граду ових дана понајпре значи бити изложен, изложен причама, накићеним лажним представама које вређају мој лични, животни понос, иако сам ја, у огромној Великој Јабуци само још један од безбројне хрпе анонимних, тешко препознатљивих људи у гомили тако различитих, а тако сличних, зар не? Хоћу да кажем, губитак анонимности не представља одмах добитак на увек непредвидивој лутрији славе, или тако некако, ако се слажете са мном! Вероватно ћете се сложити са мном да глава вреди много више од једне просте животне главобоље каквих у животу ионако има безброј, или још понека више! Да, живот је непредвидив, а такав је и град, непредвидив и чудесан. Волим живот, а волим и град такође, да.
Ух, био сам се претерано замислио, а клијент жели да уђе у такси! Да, то је млада женица са тридесет и понеком годином, ватрена црнка чије усне говоре више од говора у којем је вероватно вешта! Да, то је права црна мачка!
Да, госпођо, Лотари Клауд, разумео сам, да. Стижемо за четрнаест минута, ех!
К Р А Ј