index

25.
Не могу у овом тренутку мислити опуштено и јасно о свему оном шта желим, а да могу, мислио бих исто као сад, осијећао бих потпуно исто сваким проклетим нервом и цијелим мозгом и умом вапио, молио и проклињао да ме пусте са овог страшног мјеста пуног грозног страха! Ни Цезар Ромарио никад више не би заиграо проклети фудбал, да само пет минута проведе у овом простору са сценама из стварног животног пакла а не оног Дантеовог, без прозора, са јаким свјетлом и крволочном бандом криминалистичких инспектора, способних да дрско испитују и перфидно малтретирају можда чак своје најбоље пријатеље! Ух, проклетник зао као ђаво је створио ово мјесто, и жудим, желим више него поклоњени свијет, поштено и непристрасно суђење, а онда одлазак у мирни, сталожени затвор!
Свјетла, свјетла су најгора од свега, и наравно, њихова лица - нико од њих не жели да ме повриједи, тек само стоје, испитују и гледају наоштреним очима у моје лице, те већ сат и по циједе из мене послиједњи атом снаге и нерава - не, признао сам све, и знају све потанко; Рафаело је мртав, убили су га њихови људи, и непотребна је читава ова страва - једноставно, желе да ме муче са небитним разлогом!
Кроз стакла која чине једну стијенку просторије, видим прикривеног детектива са киселим осмијехом, средњих година - он ме не испитује, али као да игра неку игру, а као да није први пут да је игра - криви црте лица тако да изгледа као да има за мене неку поруку, и да је говори, да мисли како ми није добро, како ми тек неће бити добро, да нисам безбиједан, и сва остала сугестивна тврђења која избијају из његовог геста! А онда се охоло насмије, тихо, полупримијетно, па једном поклопи своје очи капцима - ништа није рекао, ништа није поручио, а игра се наставља даље, док ја остајем као предмет његове недослиједне занимације, ух!
Готово да ће се помрачити моја свијест; такође, осјећам толико јаке болове, односно титраје у слијепоочницама! Инспектор пита зашто сам бранио посрћућег Рафаела када су нас прогониоци пристигли, зашто нисам допустио да буде жив заробљен, као да нисам могао или желио, зашто сам поново испалио рафал, зашто сам пуцао иако су били присутни цивили, зашто и кад сам набавио оружје и за колико новца, да ли сам планирао, кад, зашто, са ким, због кога, зашто, зашто, зашто, до бесвијести!
Готово да сам хтио завриштати у тренутку своје потпуне слабости - не, умјесто тога сада плачем, плачем као мало дијете, и јецам као жена недостојна храбрости момака из пристаништа - ох, Боже, зашто се ово дешава мени, зашто сам заслужио ову сопствену потпуну биједу, ову мизерију окачену око сопственог врата? Рафаело је мртав, и почињем мислити да сам ја крив за његову смрт и додатну патњу - могао је завршити на поштеном суђењу, а онда отићи у донекле удобан затвор, жив, чио, на својим ногама! Додуше, нисам за све крив; кад боље размислим и присијетим се свих детаља, Рафаело је био готово надмен према мени, односно држањем и ставом доказивао је сваки пут неки свој бољи статус и положај у односу на нас, обичне, непотребне, сувишне раднике у пристаништу!
Да, рећи ћу инспектору да нисам повезан са криминалом и Велучијевим људима, или да бар нисам био повезан раније, и да је све изгледало као магија која се одвија пред мојим очима, као опсјена коју сада видим јасно и о којој све знам, а испоставља се да не знам ништа и да нисам знао ништа, и да ми је жао, иако је сада касно! Ух, да, рећи ћу тако!
Инспектор се само насмијао и поставио ново питање, хиљаду, милион питања! Да, само се насмијао, као да је већ знао мој одговор, можда чак очекивао да кажем управо тако нешто! Кабињери, будало, сви већ све знају, формирали су читав досје, и играју се мачке и миша, а касније ће отићи својој кући на ручак и заборавити мој зној, крв из носа и напетост у сваком живцу и мишићу!
Плафон као да ће се срушити на моју главу, а зидови су одједном округли, и увијају се! Моја коса се увија у масним праменовима док све теже реагујем на питања и покрете, као да ћу се онесвијестити! Ух, проклети живот ће се завршити проклетом смрћу, а све између тога је патња и гроза егзистенције коју чине неминовне муке и тешка подношења - пожелио бих да је моја глава потпуно празна, па да тако лакше подноси ударце ријечи, погледа и изгледа прилика око мене - драги и премили Боже, само да преживим овај тешки, убитачни дан!
Инспектор као да се насмијао поново - можда сам постао симпатичан за њега, или жели да изгледа као да исмијава и мене и моју тешку и трулу егзистенцију у овом тренутку патње и посртања - ако још понуди цигарету, коју ћу безрезервно прихватити иако иначе већ неколико година не користим дуван, почећу вриштати и вјероватно покушати да ударим неког од њих, па макар да они потом ударе мене! Ипак не, једва ће дочекати и поново ме ошамарити - сачекаћу да ме пусте са саслушања, па ако ме не осуде престрого током процеса, сигурно ћу запамтити нека од ових грозних лица мојих крвника! Заиста, проклети судија већ вјероватно зна колико се усијана глава мора хладити прије него што поново изађе на вјетар и кишу, и одрезаће сигурно најтежу казну према законској могућности! Овакав закон служи само да би га они спроводили на другима и ни за шта више, а руку на срце никад није ни служио, још од времена Јулија Цезара! Ух, проклета, тешка судбина!
Ух, неће бити корисно за моју памет и здравље ни да ме касније посијети, све потанко са мном анализира и рашчлани чак ни умни Ниче, јер на путу до вишњег царства и Бога стоји превише препрека, а ни ја нисам ружа која само мирише и не боде трњем, прашећи из цијеви брзог аутоматског наоружања!
Мислим да је крајње неморално према самом себи и свом обзиру у овом тренутку од ових окрњених лица затражити кратак одмор, или нешто слично - кратак телефонски разговор сам већ обавио, иако не са адвокатом, јер нисам знао телефонски број неког од њих! Да, те колере ми никад раније нису требале, али су увјек требали свим мојим непријатељима! И полиција вјероватно има читаве тимове адвоката, то јест вјешто ће се оградити законским нормама у погледу читаве ове ситуације - остаје да чекам и храбро издржим!
Ух, поред све ове патње, и мени постаје све више досадно и монотоно, иако је то потпуно парадоксално - да, готово да схватам, као да разумијем ове надмјене и окрутне типове, њихову притајену жељу да се забаве туђим болом и неприликом, као да их никад не може задесити слична несрећа! Забога, да ли постоји унутрашња контрола, или неки органи реда у органима реда! Шта је уствари ово? Легална мучионица у самом центру модерног града? Не, ово је само моја лоша ноћ, или почетак многих лоших ноћи, које пријете својим неминовним доласком!
Поново сам склизнуо главом на хладну површину стола, непосредно испред мене. Не могу више, и не желим да се одупрем! Други инспектор подиже моју главу и тјера ме да гледам у свјетло; не говоре, ни ријеч - онесвијестићу се!
Ух, дантеовски ђаво нека их носи! Мислио сам да кофе са хладном водом постоје само у лошим филмовима из Холивуда! Ово је проклетство! Ух!
Поново постављају питање, питање, и опет ново питање... Питање за питањем, хиљаду, милион пута!
Не могу. Не више. Нека престану. Неће да престану, и никад неће престати - да је сада само на суд, или у затвор!
Ух, не бране да пијем воду. Свјетла убијају као сунце, иако не дају снагу и ведрину - заиста, сада за мене не постоји ведрина, и никад је више неће бити у мом животу - сахраниће ме овдје својим бесконачним питањима, у овој јазбини за испитивање саспеката! Ух, боље је да умрем, а да ме више не дирају! Они су као - неразумна бића, која желе да ме муче и исцрпљују - нека ме само оставе на миру!
Не, готово је - одводе ме напоље, у ћелију притвора, вјероватно! Невјероватно, али мислим да ћу се тамо одморити и поново постати нормалан човјек са сабраним, сталоженим мислима - само нека ме оставе, нека ме више ништа не питају! Ух, био сам скоро клонуо, а сада је већ боље! Нека ме само оставе!
Ово је као нестварни пролазак кроз просторије које не постоје, гледање у људе који не постоје нигдје, нигдје осим у мојој или њиховој сопственој фикцији - привидно забринуто и не без унутрашње дилеме о мојим изгледима сви они гледају овај призор, моје мучење и одвођење кроз врата дворане Дантеовог пакла, и кроз безнађа истине која није моја, али постаје моја док жели да ме прогута, силовито и ненадокнадиво тешко за мене! Ух, ови призори остају записани трајно у сјећању, али то више није важно, јер сјећање је завршено, не постоји и никад више неће постојати као ведро, сталожено и садржајно!
Напокон, отварају врата спасоносне притворске ћелије - ох, ово је спас од мојих тренутних мука, а овај призор моје очи претвара у очи пресрећног богаташа, којег уопште не интересују камила и иглене уши, односно њихово туробно значење! Како само добро изгледа ћелија са тврдим креветом, прозорчетом, столом и столицом! Ух, спустили су ме на под као врећу напуњену пијеском!
Тек сад осијећам бол у цијелој горњој половини тијела и у бутинама, а моја кичма као да је дрвена греда напукла на неколико мијеста, док руке несносно сметају тијелу и болом одваљују рамена - бизарно је да из проклетог носа цури сукрвица и слина! Боже, зашто слина! Проклета слина је сада казна која од мене поново прави неспособно и незрело дериште, сада када ме терете и када сам починио стравична дјела! Као да је то симбол и казна за читаву моју незрелост, за лакомислено, погрешно поступање!
Акцију сам извео посве наивно, а резултат је страшан, чак и ако не мислим на суђење и казну која ће бити беспризорна за мене и уништити преостали добар дио мог живота - нико не воли бившег робијаша, а дугогодишњи затвор и жиг оружаног разбојништва, рањавање полицајаца, наношење стреса и изазивање опасности које су преживјеле јадне болничарке - а тек смрт јадног Рафаела! Па и мафија, чији нисам ни члан ни симпатизер, могла би се окренути против мене, и чак можда наручити неку незгоду у затвору или на суђењу, можда баш кориштењем дијела законског механизма односно његовог мрачног наличја - Кабињери, идиоте, у шта си се уплео својом глупошћу, ступидним немаром према самоме себи!
Нико од других момака из пристаништа, са којима сам попричао и рекао им шта мислим, нису ни покушали да ми објасне у какву опасност, у какав безизлаз се безглаво упуштам - да, свако мисли само на себе, на своје мјесто и улогу - радије би жртвовали три неупућена Кабињерија, него рекли макар једну безвриједну ријеч! Моји пријатељи! Страшно!
Прошло је сигурно већ више од пола сата - ништа се не дешава, па као да почињем мислити сигурније, или се враћати у облик мисли који има изглед да успије, па макар у сузбијању сопственог страха који се надвио и жели да ме прогута као плијен који је дао свој пристанак за неизоставан сопствени крај! Не, чују се кораци у ходнику, и као да се приближавају мојој ћелији! Да, неко долази, и чини ми се, да је то чак жена - као да чујем високе потпетице! Да, у питању је жена, и још неколико бучних корака, вјероватно инспектора или полицајаца из обезбијеђења! Да, сада ће отворити врата ћелије, и - да, забога, то је жена! Права лијепа, помало конзервативно обучена, жена!
Не чујем одмах добро, па напрежем избезумљени слух - истина је, она је адвокат, и заступаће ме у процесу који је покренут; још каже да не морам бити отворен до краја и искрен, јер све већ зна - ситуација је готово потпуно безизгледна за макар условно пуштање на слободу! Највише и најтеже ме терете управо за смрт Рафаела! Страшна је! И добро изгледа, сасвим пристојно изгледа, иако је строга и одлучна - ух, зашто нисам сад на слободи!
Да, госпођо, ја сам возач камиона у пристаништу...
Да, разумијем ваше питање, и молим вас да попијем чашу воде! Не, нису ме тукли тешко и свом снагом!
Имам двадесетпет година...