index

19.
Невјероватно! Ова ионако неразумна жена је потпуно полудјела, и сигурно је помоћ много потребнија њој него нама - креће се кроз добро опремљену болесничку собу љута као цијели Дантеов пакао одједном, и свим пацијентима редом даје јаке инфузионе витаминске растворе - као да је гоњена вишом силом своје унутрашње психичке слике, или стриктним наређењем које је прецизно обавезује, а не знам шта је од тога горе! Тешко говорим, готово једва, а да могу пустити глас, већ бих јако загаламио, протествовао и успротивио се, ако не бих и љуто пуним гласом завриштао! Она је потпуно луда! Благи Боже, као да ћу се поново онесвијестити, сада, у овом неподношљивом тренутку!
Ух, овом човјеку до мене прилази некако другачије, према њему се понаша нијежно, смијерна и посве тиха, док готово заљубљено говори његово име - мислим да каже Дирт, или тако некако; не, Гифт... Гифт! Као украс или поклон, или тако некако - да, Гифт! Хеј, дођавола, па то је момак којег је Велучи унајмио и одредио за асасинацију у тајном сепареу у Кантринајту! Гифт, неспособни плаћени убица из унутрашњости, самоувијерени заводник женских срца због којег је Велучи пјенио данима и желио да га спали на крсту, заједно са кофером долара који му је уступио за траљаво и лоше учињени посао, и то заједно са Ширли, нашом старом познаницом која је можда наслућивала или подсвијесно знала коме се освећује, и зашто све то ради - проклета детективка и њена тако плитка схватања принципијелности и односа снага у сектору! Да, та полицијска крв остаје вјечно, до краја живота у венама, па и када је прешла на донекле супротну, према правим људима и свим мјерилима праведнију страну и почела се већ понашати рационално, ипак није све заборавила, а остала је кивна и тако зловољна према нама! Ха, Велучи је змија, и добро је био удесио, њу и њене неодређене погледе на живот, морал и правду! А сад, сад је готово, и сви ћемо завршити у затвору, или на гробљу, вјечно - заборављени и нијеми!
Ух, незгодна медицинарка је кренула према мени, нимало добронамијерна и наклоњена човјеку у невољи који сада не може да се брани својом вољом и снагом - да, као да слиједи витаминска инфузија у моје вене! Сам ђаво и Дантеов пакао измислили су медицину, а онда су слику употпунили полицијом, судом и дугогодишњим затвором, дајући тако недостојан крај за све што није лоше одиграна холивудска епизода, са готово трећеразредним глумцима и епизодистима, наравно у далеко већем броју на противничкој страни!
Заиста, пуцњава која још увијек заглушује моје уши ће ући у анале и све извијештаје, а вечерње новине ће запјенити свом снагом као бијесан и крволочан пас који је нашао само празан контејнер - одреди полиције стајали су доле, многобројни и до зуба наоружани, као крволочне, одлучне, дословно на све припремљене легије Цезара, плаћене солидом и златом те ослобођене сваке, макар слабашне и не као колт 45 гласне моралне одговорности - снаге жељне пажње становништва које мрзи криминал тек да би о нечему причале небитне егзистенције и смарале себе и друге лажима које се одмах виде, не знајући ништа о храбрости, именима која значе, оданости и достојанству дјела и лика! Ех, борили смо се херојски, готово као Спартак и његови момци!
Зовем се Рафело, и најоданији сам Велучијев човјек - потпуно повијерење и десна рука су синоним за мој однос према њему; да, био сам дуго времена глава до главе уз Велучија! Не, не глумим оданост и никад нисам ништа учинио да га изневијерим и слажем му макар најмању ситницу - да Велучи тако нареди, можда бих пуцао у сопствене пријатеље, били они прави или лажни, свеједно! Да, одан сам безрезервно - за своје здравље од мене страхују чак и други одани, пријатељки настројени људи, а не тек сви они који имају прави разлог да ме се клоне, и поготово да се клоне Велучија, и његовог генијалног криминалног мозга!
Ух, на све стране дословно избушени жути швајцарски сир је моја несрећна слика у овом тренутку - готово да још као у првом моменту осијећам све поготке метака брзе паљбе у свом тијелу, и све што бих сад желио је испаљивање рафала из скупог аутоматског оружја у месо гомиле полицијских одрпанаца замотаних у своје непробојне прслуке - да, само освета могла би сапрати срамоту, такву биједу навучену на врат овим губитком живота, наше зграде и сједишта, послова и територије! Уосталом, свака људска прилика у сектору зна да ће на наше мјесто врло брзо доћи други, а да ће један криминал бити замијењен другим, готово у истом облику и појави, и у рекордном временском року! Да, Велучија ће замијенити Лучијавели, а Рафаела Рафао, или било ко други! Уосталом, могу на наше мјесто доћи Венецуеланци, Бразилци, други Италијани, или чак Кинези! Тачно је, они преузимају замах и добијају све више и више послова, а нама ће преостати слаби и ситни послови са пицеријама, и ситна, готово небитна зарада! О, Боже, шта дочекасмо! Проклетство!
Ах, убошће ме иглом бездушно и снажно за једну жену, и кроз моје тијело потећи ће инфузиони раствор - каква колера! Па та жена је убитачна покора за све нас на овом одијељењу! Додуше, рањен сам; можда је та мјера потребна, или чак пријеко неопходна!
Можда бисмо стари момак Гифт и ја могли испланирати и спровести бијег, одавде, из болнице, рађе него из самничког затвора, када све буде неупоредиво теже и компликованије - али он спава као преклана дрвена клада! Чак и не хрче - као да је у коми, или је напијен јаким седативима који одвајају његову свијест од спољашње стварности!
Ех, проклети Гифт - понио се као неспособна и невјешта импровизаторска будала! Провинцијалцима никад не можеш потпуно вјеровати, ваљда зато што вуку са собом тешке комплексе, или неке неријешене давне ситуације у својој подсвијести - из младости или дјетињства, ваљда! Тек кад помислим, да је устријелио по цијелом пропису важног човјека који је наручен - мислим да се зове Методи - да га је правилно и уредно укњижио, сада би ситуација била потпуно другачија, наше звијезде би и даље несметано сјале на ноћном криминалном небу, а ја не бих лежао изваљен и тешко рањен на кревету у болници, и не бих негодовао у себи под дејством јаког инфузионог раствора, немоћан или умртвљено лијен да проговорим, као проклети и несрећни Гифт - да, сада бисмо се картали као прави правцати мачо-момци у соби испред Велучијеве канцеларије, и Гифт би већ, када би још био иоле вјештији са формалностима пореског одјељења, већ би вјероватно уредно плаћао порез за по пропису учињено дјело, без штете за јавни и општи интерес друштва! И сви бисмо сада били задовољни, осим Методија и других богатих и преплашених визионара, невичних за прави однос који заиста треба да влада, онако како знамо само ми, момци из пристаништа - да, и стари капетан прео би као мачак у својој хладовини, или свеједно сиктао као нагажена и повријеђена змија, али у себи и тихо, сам са својом таштином, јер не би имао ничију подршку за ово невиђено безакоње које је извео, јер би све остале млакоње биле преплашене као препелице натјеране лукавом акцијом лисице, лепршавом игром бољих и одлучнијих актера, ех!
Ух, болнице нису за људе мог кова, а нарочито не никако за мене лично! Уосталом, оваквих слика умотаних људи и ствари у клиници се сјећам из времена кад сам можда био сасвим млад, у диспанзеру или амбуланти за вађење слабих покварених зуби, или још понеки ријетки пут - јесте, цијели изглед је чудан и јединствен: симетричан и висок строп обојен млијечнобијелим тоновима, затим пригушена а готово природна расвијета, и сва та уредност на високом нивоу, као у хотелима - хеј, сигурно добијају добре и издашне новчане донације! Заиста, овдје ништа није као у предграђу или још горе, у пристаништу - да, тамо се одвија свакодневна борба за опстанак, и нико, дословно нико, неће се наљутити ако сви убруси и столњаци нису савршени и беспријекорни у вријеме за ручак или вечеру, јер за многе је добра, обилна вечера апстрактна и неодређено далека као ничеовска дилема и теорија тјескобе!
Заиста, задовољене сујете које живе у потпуној удобности и немару за свакодневницу, из центра само тешко оптужују, лармају и урлају: сектор, сектор! Као да је сектор узаврело гротло и као да банде одраслих и адолесцената представљају пријетњу као устремљен, на борбено дејство ријешен бојни брод, или носач авиона! Кога још занима центар града осуђеног на презир правих људи? Сви важнији и атрактивнији послови ионако су одавно измијештени у предграђе и пристаниште, као уосталом и скупе иностране инвестиције! Само преплашене и самозаљубљене луткице у облику мушкараца и жена из центра лармају: сектор, сектор! Као да ми желимо њихов новац више од властитих живота, или тешких и трагичних сопствених судбина!
Ух, судбина се поиграва са људима као да представља мисли стварног људског противника - прије неколико вечери, прелиставао сам и насумично читао вечерње издање новина, а онда видио и сасвим добро разумио да предсједник најављује нови рат у иностранству, и пријети да ће можда позвати чак и резервисте, без обзира на њихову стварну вољу, или овакво и онакво расположење! Да, пожелио сад да учествујем некад раније у таквим или сличним опасним али славним подухватима, па сам готово утрчавао у Велучијеву канцеларију желећи да га молим на кољенима да ме пусти, а онда, као да ме сваки пут поколебавао сам дантеовски ђаво, никад нисам ушао код њега са до краја јасном и израженом вољом да затражим такав допуст, и са ријечју која би то недвосмислено поткријепила - плашио сам се реакције других људи из наше средине на такав могући сопствени потез! А сада, сада је већ све свеједно, па бијег из затвора или још боље из тричаве, худе Опште болнице изгледа као најповољнија животна варијанта у овом тренутку, као готово отворена врата за избављење из овог заробљеништва!
Да, Рафаело, оставштина за неизвијесну будућност сада је једино тричави, пожутјели и бездушни трећеразредно написани журнал полицијских снага, и инспекторски извјештај сачињен и откуцан на брзину, ријеч која слави њихову побједу а притом лажно говори о нашем поразу као да ништа друго не постоји, као да је све остало неважно! Из ове перспективе, чак и ударац грома је бољи него чекање на слаби опоравак и брзо суђење, а онда, онда одлазак у затвор!
Ух, шта поново предузима ова полудјела болничарка пуна женствености, снаге, али и према својим пацијентима бездушних и упитних идеја? Не, не може бити толико неразумна; готово је сигурно да поступа по наређењу дежурне докторице, вјероватно и сама разјарена и потјерана морањем свог обичног, вјероватно не превише издашно плаћеног посла - штета је што њени пацијенти изгледа немају право односно чак више ни умијеће гласа, а све су мањи изгледи да ће га икад поново имати, као и физичку могућност да уопште поново говоре, након њеног свеобухватног третмана - каква колера над човјечанством!
Носи пуну стегнуту шаку са таблетама - таблетама за болове? Да, али чије? Овдје су сви дословно гроги, мирни и дубоко спавајући, и снебивају се и ћуте као заливени! Да, можда чак има и свијеже охлађених? Нема везе, она ће обавити своју дужност и нахранти нас таблетама које неће донијети ништа добро, а у идеалном случају, антибиотицима или таблетама витамина! Какав несносан ужас!
Ух, вруће је, иако клима-уређај предано ради и зауставља експлозију температуре, која напољу влада - моја леђа постала су љепљива и готово ознојена, као на љетовању у топлим крајевима или у старој земљи, гдје је некад удобно и лежерно владао Цезар, и држао људе и ствари под својом стаменом контролом! Ух, вруће је као у гротлу Дантеовог пакла!
Да могу подићи своје клонуле руке, напрегао бих се из све снаге и рекао, можда чак повикао и затражио да ми доставе вечерње издање новина! Јесте, вечерње издање је као откровење свјетовног живота - новинари и уредници и даље никад ништа не знају или не сазнају о криминалу и о нама криминалцима, а ми о свим тим људима, о обичним и прозаичним људима града и поднебља, сазнамо скоро све, и упутимо свој мозак у појединости неких најобичнијих ствари, поступака и владања на које смо можда заборавили, или смо се одвикли да тако мислимо! Ех, сада вече може протећи без новинских појединости, али би дупли коњак у сваком случају добродошао! Француски, наравно! И то онај најскупљи...
Ех, тако би било једино можда да читам са плафона болничке собе, са овако дубоко заваљеном и скоро непокретном главом, или са усана ових људи око мене, једнако несрећних, који можда не желе и немају ништа ново и посебно да кажу у овом тешком моменту за сваког понаособ! Ипак, ником овдје није лако, био полицајац или криминалац, и можемо рећи да смо подијелили и да дијелимо исту судбину, судбину на граници несреће и губитка чак сопственог живота! Ипак, нисам могао да не примијетим приликом пријема у Општу болницу да је докторица која је на реверу носила напис са својим именом: Др Мерил, и чије име ћу се потрудити да добро, добро запамтим, много више водила рачун о правовијерним и о оним момцима склоним закону, и поред тога изрекла несувисао коментар о нашем правном статусу пред болницом, као да ми не плаћамо порез, не поштујемо цијелу стопу, или већ тако некако - ех, могао бих се тешко осветити тако болесној природи, кад једном напустим болницу или затвор!
Међутим, није уопште лоше изгледала, напротив, била је лијепа као сан, и као да је скривала неку унутрашњу тајну или чак патњу - да, видјело се то на њеном треперавом лицу! Као да су све страсти закаснијеле младости сусреле се у њеној строгој љупкости, и предусретљивости која није тако непосредна или очигледна! Да, она воли зреле и искусне момке, и вјероватно је прожета соковима само кад погледа у мене, или кад погледа у проклетог згодног лолу Гифта! Да, Гифт је непоправљиви женскарош, и та проклета за посао неспособна врећа за млаћење виђена је са неком звијездом или звјездицом ноћног клуба, и то у кобној ноћи када је требао озбиљније реаговати, у складу са својом репутацијом, и извршити свој дио посла, а омануо је тако јадно и неспретно! Проклети женскароши! Сви су исти, једнако размажени и неспособни, док не чине и не предузимају са озбиљношћу ништа као прави, стамени и способни људи!
Мој однос према Велучију био је цијело вријеме као однос дјечака према свом оцу, или добронамијерном учитељу који искрено, предано и истински преноси знање и пажњу поклања као садејство бриге и обзира, и стварних опасности реалног свијета које тек треба упознати неко ко је на почетку живота и каријере - ја сам узвратио безграничном оданошћу, и увијек бих прво извршио његова наређења па тек накнадно, повучен вјештим утицајем и недовољно ултимативном ријешеношћу и одлучношћу других, не тако важних карика у нашој унутрашњој хијерархији, размишљао бих о смислу и значењу његових упутстава, савијета и наређења која је издавао, и која сам ја стриктно спроводио! А неријетко, обраћао се непосредно мени лично, у четири ока, и говорио тихо, готово шапћући, о стварима које ме могу сачекати и ситуацијама против којих ћу се морати борити срцем и снагом, до послиједњег тренутка живота! Да, био је искрен, иако можда није ни знао ни умио цјелокупно своје искуство представити једноставним и свакодневним реченицама неком другом, па ни мени, иако је вјероватно желио тако нешто готово више од свог властитог живота - био је стар, и искуство које је стекао стало би тек у томове, томове књига - никад нећу заборавити његове ријечи које су значиле обзир за мој будући живот и успијех који је желио да досегнем! И умро је као прави борац, можда тачно онако како је потајно прижељкивао - а не од напада срца, негдје на пола пута до старачког купатила! Видио сам како је пао и подлегао рашивен потпуно рафалима полиције, и та слика остаће вјечно, до краја живота, у мом сјећању и памћењу, у памћењу и сјећању других!
Међутим, ниједан живот не траје вјечно, и једина звијезда која преостаје на небу је запамћено свјетло истих ствари које су некад блистале у нама, осјећања и узвишених мисли, у другим лицима и размишљањима! Да, као да живот не престаје, и да у неком смислу ми и не представљамо живот у свом најапстрактнијем и можда најодређенијем облику! Ех, могао бих тако размишљати унедоглед, и само бих се још више заморио, а знао бих колико и сада знам, и ништа више! Да, сигурно ни Гифт не оптерећује сада свој мозак и не размишља о свему тако потанко - можда мисли на нову женску сукњу и обнажена кољена и рамена, овако напуњен лијековима и инфузијама, јако далеко од своје свијести! А и кад је потпуно свјестан, не размишља о којечему другом осим тек о женама; поготово не мисли довољно о потпуном и професионалном обављању посла за који је задужен, и добро плаћен, поред свега!
Ах, Гифт, ни он није највећи кривац на свијету - лежи овдје нафилован калибром 45, и чим отвори своје очи и почне размишљати, размишљаће како да напусти ово мјесто што дискретније, и тако не оде пред тужиоца, судију и агенте унутрашњих послова! Да, чим прогледа, његова судбина је запечаћена, као уосталом и моја сопствена - зграбиће нас полиција, и осванућемо у притвору полицијске станице - осим ако не предузмемо нешто! Да!
Ух, потпуно сам успаван, и све теже држим своју свијест на окупу - дантеовска ђаволица у лику медицинске сестре је средство за брз сан подметнула са инфузијом и таблетама - као да ћу заспати сваки час, не знавши када ћу поново отворити своје очи! Да, она гледа у Гифта, готово заљубљено - као да јој се свиђа Гифт, и његово лијепо, готово дјечачко лице! Ух, заспаћу за трен! Да, лаку ноћ... да...
Мислићу боље кад се пробудим, и знаћу шта треба предузети - јер, ништа још није завршено! Не!