index

18.
Ово је већ друго, тако напорно поновљено дежурство за двадесетчетири сата - Мерил, као злато на небеском своду сјајна, према свему добра лутко, можда су сви они преозбиљно схватили твоје понашање недодирљиве, строге и увијек експлицитне младе жене, потпуно посвећене стручном послу, па сада на твоју незлонамијерну, тек једва помало примијетну ароганцију узвраћају својом перфидно прерушеном ароганцијом моћнијег према слабијем, која има црте и јак призвук неравноправности у односима између полова - уосталом, могу пуним гласом слободно рећи да супротстављање дискриминацији полова ипак није кренуло за тим трагом да жене-доктори не дежурају узастопно никад, па макар да се преокрене земаљска кугла, а нарочито не након онакве скорашње тешко проведене ноћи, ноћи на границама дантеовских описа и ђаволске намјере према обичним, савијесним и брижним душама нашег града!
Још сам чак у овом тренутку поприлично свјежа и окријепљена, без сјећања која стоје у првом плану, сјећања на стрепњу и страх која би моје нерве и мозак притиснула пуном снагом, тражећи од човјека или жене послиједњи атом унутрашње снаге и крепости - као вртешка која мијења унутрашњи свијет и улази под кожу, мијењајући ток мисли и осијећања за убрзани животни филм који се непрестано одвија, а успутни посматрачи се не буне због такве тегобе јер су несвјесни тежине радње за све који су укључени у тај вртлог и колоплет односа и чињеница, јер су и сви они сами вјероватно одавно постали играчка за судбину која је одузела њихову сопствену добру и обећавајућу улогу додијеливши им неку лошу и кобну, нарушавајући непомућен разум и разбориту свијест! Да.
Обављајући ваљано свој докторски посао у добро опремљеној, донацијама богато обасутој болници у центру, схватила сам више него ико други да је све несавршено, да је свијет несавршен, и да свијет идеала сигурно није идеал овога нашег свијета! Хоћу да кажем, сви људи у овом граду, од којих је сваки у суштини свог бића макар мало егоцентричан, често тако да нас игра сопственог или туђег ега све заједно покреће, играју своје улоге и испуњавају своје судбине као да се упињу да докажу како је мисао о развоју свемира и живота са послиједицама оваквог друштва и животних односа људи погрешна, ако не доказује како је послиједица тог дешавања уствари основна сврха, и свим силама, свјесно и подсвјесно, настоје наметнути такав избор и приволити стручну мисао да и она прихвати такав закључак - а у ствари, то је можда заиста непобитна истина, иако све то нико заправо јасно не увиђа и не постоји таква свијест која би могла бити општеприхваћена и тако можда непобитна, истина коју у том случају не треба доказивати и наметнути је јер је права, неоспорна, и стара вјероватно колико и људи! Моја пријатељица Алтс, надобудна професорица историје умјетности, каже да модерно схватање треба просто замијенити улогу и значај старогрчке драме и умјетности уопште, и грчке науке и филозофске доктрине, дословно тако да просто замијену своја мјеста - драма која је започела драмом Сократа, Платона, Аристотела, и наставила се кроз вијекове драмама свих могућих разноврсних и шароликих мислилаца и научника, и смртоносног односа државе и политике свих времена према њима, драма политичког дисидентства и неприхватања новог и истинитог - истовремено, све то су махом, као у драми, готово слијепи људи који у мраку покушавају да дохвате жишку која је готово надомак њих, на један корак или мање, а нико не успијева; истина остаје дубоко скривена, те само горком игром случаја може постати доступна, иако стоји упорно и пркоси на дохвату руке разумским и искуственим могућностима људи! Насупрот томе, грчка драма је наша стварност и стварност цијеле историје, нажалост у тежем и рудименталнијем, али заиста и у највеличанственијем и најграндиознијем облику, као истина којој безусловно сви припадамо - животи, улоге и драмски заплети и конфликти, међусобна суревњивост и озбиљније или мање озбиљне сплетке и непријатељска надметања, и држање других у неизвијесности, ради неког изненадног обрата и нових околности које увијек изнова наступају и изненађују - одвија се све то непрестано, у милионима варијација, са милијардама понаособ и искључиво детерминисаних мање или више егоцентричних људи, и стотинама хиљада миљеа животних прилика, услова и сижеа приче у којима се стварају обичне или монументалне приче малих и великих учесника историје човјечанства - у непрекинутом ланцу узрока и послиједица који је трагичан понекад још у свом току, а мора бити такав на неки начин, па макар и у најмањој мјери трагичан и у исходу, у којем ће послиједице одредити своје сопствене узроке; људи се упињу и као омађијани истрајавају да испуне своје улоге, и не виде да због тих улога и њиховог одвијања и испуњења готово да постоји космос који чини свијет људи и ствари - баш као у грчкој драми - јер, не постоје улоге због људи, већ људи због улога, и коначне космичке истине чији је сваки човјек и сваки догађај неизоставни и неминовни дио, на готово безуслован начин, без одмах видљиве и сврхом људског бића одређене сатисфакције или јасног осијећања потребности и посебности у таквом космичком систему! И филм, музика и сцена модерних звијезда - то је тек метод едукације, метод масовног угледања на начине и стилове глуме и вршења улога, улоге које су узор за друге, масовне улоге, ријечи и реченице, текстове улога милијарди сцена! Да, Алтс је понекад савршена, а готово увијек зна све о стварима и људима!
Алтс још понекад убијеђено каже да би свијет био далеко љепши, украшенији умјетничким дјелима изузетне вриједности да дјела увијек једнако настају и да се све и данас ради као у римском добу, под будним оком и истанчаним критеријумима Цезара и сенатора, са астрономским цијенама којим је плаћано свако поједино дјело, наравно у злату или солиду!
Монд ме је током кобне вечери сукоба полиције са Велучијевим људима, током ноћног дежурства и изненадне мучне интервенције на великом броју тешко повријеђених новопридошлих пацијената, страшно изнервирала и готово избезумила; била је тако неспретна, и понашала се као да је потпуно неважно хоће ли рањени и повријеђени људи преживијети, као да су ноћна дежурства проклетства од Бога дана ђаволу и препуштена Дантеовом паклу, ултимативној казни на овом и на оном свијету - она само цијело вријеме замишља своје врле љубавнике, и нападна је чак према пацијентима у бољој снази и изгледу у тим својим љубавним претијеривањима - тешко повријеђеног, остављеног без свијести те такође у обрачуну настрадалог пацијента Гифта непрестано сањиво гледа очима, и колута као да се смијеши сочном телећем одреску, као да се јадни човјек не бори за угрожени сопствени живот - она мисли само и искључиво на секс, цијело вријеме! Нажалост, и радно вријеме!
Те кобне вечери на одјељење је доспијело неколико лакше повријеђених полицајаца посебне службе, и преко десет рањених и тешко рањених криминализованих младића који су били у служби старог италијана, Велучија, који је неславно и неславодобитно погинуо, те тако смањио притисак криминала и криминалаца на наш град и полицијски сектор! На жалост, за њим ће одмах доћи други, можда још бескрупулознији и опаснији човјек, и о томе већ увелико нагађају вечерње новине у свом новом броју - живот криминала је јачи него обични живот, и сјеме криминала је као сјеме корова, отпорно на најдуже и најубитачније суше, на све радикализоване мјере друштва и система!
Рањени и повријеђени момци из полицијских снага су сасвим адекватно збринути, а једнако смо поступили и према повријеђеним криминалцима - Хипократова заклетва, свијест, савијест и морал налажу тако, а и унутрашња жеља за солидаран поступак, која је често јача него најјача професионална свијест и мисаони обзир - ипак, момци из полиције збринути су брже и адекватније, наравно! Када је Монд забринуто упитала, гледајући сијетно у криминализоване момке, да ли су они можда мање вриједни за наше друштво идеала, или мање људи за појмове неких, дрско сам одговорила да сигурно не плаћају здравствено осигурање на потпуно одговарајући, легалан начин, а да ја нисам знала имају ли довољно готовог новца код себе, или да ли је њихов послодавац припремљен и ријешен да плати скупи рачун болничких услуга! Моћи ће сада да се љути цијела три дана, та проклета и необуздана Монд!
Њен ноћни пријатељ и љубавник којем се повијерава о свему, извијесни Чак, је мушкарац средњег годишта и човјек у доброј форми, већ према њеним захтијевима и критеријумима - ради се о искусном и префриганом мушкарцу који ће све употријебити да постигне свој циљ, а његов циљ је углавном и најчешће лака иако не настрана љубав и новац, и то по правилу туђи - због новца издао би и принципе који су можда и његови сопствени, ако зна за такву ствар на овом свијету!
Драги Боже, како је само напорно знати тек нешто више, поступати у разумној мјери храбрије, и бити вјечна мета злобности из сопствене околине која мрзи по правилу боље од свог слабог и готово мизерног просијека, који сам по себи остаје углавном непримијећен као општи проблем, јер је проблем већине - а младост, младост је била другачија и сви смо били готово исти тада, или тако сад замишљам у својој глави - сада сам жртва свог бољег знања и положаја, и све мање ствари ме веже за људе без којих некад нисам могла дисати, хватајући се у коштац са свакодневним проблемима; да, ритам живота је сада помало другачији, и као да сам из живог и веселог кантри табора прешла у средовијечни и по свему обични блуз оркестар! А некад, било је све тако другачије!
Надам се да ће се Гифт опоравити - криминалац је, и то добро знам, опасан је за своју околину, а ипак га не мрзим - чак је за мене скоро симпатичан, као мала одрасла беба којој је потребна пуна пажња, њега и присуство невидљивих добрих сила заштитничке природе - да, згодан је, не мрзим га нимало, чак можда напротив! Ипак, вјероватно у провинцији или другом граду има законску жену, па можда чак цијелу своју породицу - само храбар мушкарац може да поднесе брак или посве озбиљну везу, те све посљедице које производи у животу једне крхке природе! Или да буде отрцан, јадан и безвриједан, каквих је уосталом највише, и зато љубав пропада као јесенски лист! А Гифт, Гифт је симпатичан, а црте његовог лица као да говоре о његовом дјечаштву и наивности, и сада, у његовим готово потпуно зрелим годинама! Да, поглед на беспомоћног и успаваног Гифта буди многе успомене, и може чак да повриједи моја осијећања...
Момак који је те вечери пристигао у Општу болницу заједно са другим криминалцима зове се Рафаело, и био је најоданији човјек покојног Велучија, у цијелој гангстерској банди из пристаништа - тај би засигурно пуцао и у рођену мајку или оца да Велучи тако нареди, или да га наведе на ствари противне његовој сопственој вољи! Ипак, била сам добра према њему, скоро као према Гифту, јер је изразито млад и неспутан обзирима средовијечних, који иначе махом кад-тад завладају у мислима и осјећањима других људи. Доћи ће и он једном до неких битнијих закључака, надам се не прекасно - за његово сопствено добро!
Сјећам се у тим тешким моментима дјечака из сопственог дјетињства, њиховог одрастања, и њихове срамежљивости према мени и мојим вршњакињама, иако то тада нисам јасно знала и разумијевала - као да је Гифт сублимација свих тих искустава, сјећања и осијећања, па тако завријеђује пажњу и однос као према беспомоћном бићу чија је љубав онемогућена и спутана невидљивом вишом силом; моје очи које прелазе преко њега су све што у овом моменту има као дио свог живота, и једина вриједност којом сада располаже! Када једном отвори очи, а чиним све што је потребно да тако буде, сазнаће ко је његова тајна подршка и невидљива заштита, ко је жена која је значила много у његовом животу и претрпљеној критичној ситуацији; да, то је добра и усрдна докторка Мерил, то јест ја! И тада, надам се да неће потрчати наоружан својим пиштољем 45 да доврши рачуне због којих је све почело да се одвија као крунско зло у његовом животу; а оно што је сигурно, извијесно и неизбијежно, то је да ће га ухапсити строги и одлучни полицајац који дежура на спрату и нетремице чека да се Гифт пробуди, јер он је већ фактички ухапшен, а моје скрупуле једноставно не дозвољавају поигравање са законом и слиједом прописаних мијера! Наравно, не треба бити злопамтило, и тужакати људе и због оног што није тачно или им је на неки начин злонамијерно подметнуто, али ипак, материјални докази против Гифта су једноставно прејаки и потпуно одговарајући, тако да непрестано тражим од свог срца да буде што повученије у овој ствари која не представља ни на који начин мој сопствени неотуђиви интерес! Не, не желим морални и законски преступ као своје бреме на леђима, а одрекла бих се и још више за интерес који је - једноставно виши! А то је законски и морални интерес, с којим никад досад нисам била у отвореном сукобу и објављеном рату! Да, и касно је да почињем са неподобностима које могу бити свима од користи, наравно осим мени самој! А преостао би бол, бол и болне чињенице, и никад се не бих опоравила од још једне драматичне, или чак готово драмске грешке у сопственом животу! Не, Мерил, лутко, било је сасвим довољно, и сцена је напокон затворена! Ех...
Трудићу се да заборавим немиле ствари колико год је то могуће, а истински, из дубине срца, мислим да се сада само поигравам мушкарцима као што је несрећни Гифт или било ко други, и да не прилазим искрено њиховим осијећањима и стварним потребама - као да се саживљавам са ситуацијом коју потпуно познајем, која је потпуно откривена па за мене нема тајни унутар те ситуације, повлачим све конце игре својим вјештим рукама, и стварам од њих марионете подложне мојим ријечима и потчињене мојим осијећањима - да, нико никад неће допријети до моје дубине, и нећу дозволити ниједном мушкарцу да ме поново истински повриједи! Некад, нисам се бранила јер нисам знала за овакав страх, засигурно јер нисам знала истину ни било шта друго што би сламало моја рамена и руке и повријеђену душу - мушкарац је смислена притајена звијер која постаје колико-толико човјек тек кад треба да повриједи жену, и никад прије, и никад послије - да, готово је са свим мислима и стварима које би ме увијеравале у супротан закључак! То је непобитна истина од које више не бјежим већ је вјешто користим, а сигурно никад више нећу погријешити у овој игри коју сви одрасли људи воде у својим животима! Да, Мерил је одрасла у правом смислу те ријечи, и никад више неће бити изненађена, нарочито не од стране у љубави која није способна за нека права и за људску душу вишеслојна изненађења, мисли и осијећања! Нисам као жене које мрзе мушкарце и само желе да им се освете, али, у суштини, када расчистим са својим мислима и емоцијама, нисам можда ни далеко од таквог или сличног схватања! То је јаче од моје добре воље, а мушкарци су непобитно криви за таква стања моје воље и разума; наставићу мрзити сваки свој покушај да ми се неко од њих истински приближи - то је моја теорија о љубави и животу одраслих људи, и то је моја пракса у сопственом љубавном животу!
Ако у наредних десет минута угледам развратну и похотну Монд, натјераћу је да прионе на посао, и наредићу јој да свим пацијентима на одијељењу редом даје инфузионе растворе - проклета и незасита, несувисла женска аждаја непрестано жедна секса и мушке пажње, осјећа моје недоумице и врло перфидно их користи за своје циљеве, који нису искрени и колегијални ни у најмањој мјери!
Ух, тако сам слаба и сневесељена када се сјетим свих ствари из прошлости - као да то више није мој сопствени живот, и као да само искључиво бол припада мени, те све преостале године унутрашњег страха, зебње и нејасноће, који ће блиједити, али никад не и нестати заувијек - а сви ћемо једном нестати са лица овог болног свијета, и тако можда обезвриједити сјећања, јер неће бити више никог да поднесе бол, а сјећања без бола нису суштински права сјећања, чак ако остану записана или чак објављена у неком животном или љубавном роману! Да, водим дневник и већ неколико пута дошла сам у искушење да га уништим - осим дневника, његове странице су и колекција мојих суза, и нико никад ме неће истински повриједити ако не отвори његове странице и не прочита истиниту истину, која ме тишти и због које немијерљиво патим! Патим због нечег у себи, а то не могу да измијеним - једноставно, као да је бол и саживљеност са патњом дио мог бића, па стога не успијевам промијенити неодвојиве чињенице из своје биографије, немучена споља, без притиска са било које стране, без истинских егзистенцијалних проблема који ломе многе остале људе у човјечанству, у друштву и свој ширини овог великог, отуђеног града! Не могу чак ни рећи да поклањам изузетну пажњу прошлости и својим сјећањима, а ипак - мој живот је обиљежен женственим бићем које нахрањено љубавним неуспијехом безвољно и туробно пати, не успијевши пребродити кризе меланхолије и ненаклоњености према животу и људима - као проклетство чије размијере и тежина надмашују могућности за одбрану једне тајанствене и бојажљиве унутрашње женске силуете, једне искрене и дивне, тако богате унутрашње природе!