index

17.
Поподневна градска врева сачињена од неколико хиљада људских душа није баш право мјесто за мене, бар не по овако несносно јаком сунцу и испијајућој спарини - узаврела звијезда на небу као да пржи без милости по касном прољетном усјеву, и жели све да спаруши те тако нанесе штету надобудним провинцијским фармерима - ипак, поред свега морала сам изаћи у град на тренутак, да бих се успротивила лаганим трошкарењем већ неколико дана мирном, стабилном стању на мојој кредитној картици! Да, за шта уосталом уопште служе кредитне картице, банке и новац, ако не за трошење и куповину лијепих, корисних ствари, које усто нису прескупе нити недостижне - увијек могу изабрати понешто утилитарно или лијепо, нарочито ако баш пристаје мојим навикама и прираста за моје срце! Ех, Степс, душо, и данас је то била једна заиста лијепа, изврсна и добра куповина!
Када боље размислим, ствари би морале бити мало дуготрајније и много, много лакше за ношење уз високе степенице зграде - све што сам купила већ за три мјесеца неће бити ни на морску миљу удаљено од модерног и прихватљивог, а тешке кутије са стварима ипак једнако носим у својим рукама, као да су начињене од олова све ствари у њима - или сам напросто клонула од несносне врућине, и једва чекам да стигнем кући и да се скрасим и одморим на један тренутак!
А у кући, у кући је сада Банк, нерасположен, бунован и жељан хектолитара кафе јаке и мрке као крзно црног медвједа, о свему прорачунат до танчина својствених само њему, и подсвијесно уплашен наредне ноћи и ноћног дежурства на терену, у полицијском сектору, више него што он сам мисли и жели искрено да призна! Ех, то је тај Џемс Банк, за кога све комшије мисле да је херој опасног полицијског сектора и ноћи, те да доноси хиљаде и хиљаде у крупним новчаницама током сваке недјеље; уствари управо то је мој неискварени муж који тешко да се макар на плану идеја слаже са својим послом и ризицима које доноси дужност, а о високопрофитним стварима важних додатних нуспојава система и око система, о којима махом сви све знамо, да и не говоримо! Његови претпостављени су то већ одавно вјероватно примијетили, па ако икад достигне положај замијеника или замијеника замијеника, то ће за њега бити превелик, тешко заслужен успијех, или неуспијех виших ауторитета! А знам, знам добро, иако никад о томе не разговара са мном и крије чак и помисао на тако нешто, знам да размишља непрестано како да његова звијезда напокон засјаји, једном заувијек, на најсјајнијем небу успијешних и богатих - не, неће да призна, али стално размишља поново и поново о томе да је најважније знање и искуство, те да би тек летимична провјера резултата показала да заслужује више, да је потребно све боље и љепше за њега те све људе које он воли или би требао вољети, ако иког воли макар приближно толико колико самог себе, своје пренаглашене циљеве и унутрашња хтијења! Не, ја заиста нисам противница тог његовог високо постављеног циља; па чак и мени би, да тако кажем, добро дошао такав ипак надасве повољан развој ситуације, јер заиста, тада би засјала и моја звијезда, још љепше, боље и праведније, али - све у свему, то је прилично нереалан циљ, нарочито с обзиром на његове могућности и тренутне околности које су јаче од било чије воље, па и Банкове! Ех, Банк је нијежан и добар, али већ годинама само тапкамо у мјесту, и као да страх од неке неизбрисиве послиједице све више терети његова рамена и мисли, утиче на његове идеје, одређујући оквир који он не може никако прекорачити! Уосталом, како да такву наду одржим још увијек у животу - увече, прије почетка своје смјене, он редовно одлази у јефтин клуб по имену Кантринајт, пије пиво са снажнијим постотком алкохола, те без милости за моја унутрашња осијећања погледом прелази преко обнажених рамена и кољена жена које излазе на таква јефтина мјеста! Као да је то довољно за утјеху, обзиром на наш садашњи живот и статус у друштву, ех!
Прије пар дана био је нарочито нерасположен, блијед и испијен у лицу након тешке, по свој прилици сурове ноћи проведене у сектору, и испричао ми је, подједнако утучено колико истодобно привидно заинтересовано за моју реакцију, о полицијској акцији и пуцњави у пристаништу, о смрти старог италијана Велучија и његовој херојској борби до послиједњег момента, до послиједњег човјека и метка! Велучи је чак лично користио револвер, те иако стар и немоћан заједно са својим људима, као са кругом најоданијих око сневесељеног, обесхрабреног и рањеног Цезара, одупро се многобројнијим, боље опремљеним и јачим полицијским снагама, и храбро погинуо на горњем спрату своје скупе зграде у пристаништу! Банк је, као увијек, немилосрдно издвојио друге агенте, себи потчињене у први план; посматрајући крвави биланс и развој ситуације са периферије збивања, каже да му није било ни до једног јединог киселог осмијеха или дрског погледа сатисфакције! Невесео и сав згрожен, једва је заспао слиједећег јутра, и вјероватно је још увијек нерасположен и кисео због свега тога, као сам Пилат чије су руке чисте, али душа жалосно јеца, ех!
Банка је јако тешко разумијети, иако то заиста искрено желим, можда много јаче него што он то замишља - утучен је непрестано и дуготрајно, као да се бори са својим унутрашњим осијећањима и недоумицама са професионалном природом, па стално понавља и говори да је полицијски сектор далеко од појмова пјесмицом уљуљкане новорођене бебе и да је заиста преопасно, готово сигурно погубно и погибељно, за сваког ко унутар сектора воли и поштује закон, држећи његову страну, ону праву - каже да чак сама помисао о још десет наредних година у сектору дјелује као најјачи, погибељан и убитачан стрес, и да нико не разумије какве су заиста размијере опасности и притиска година проведених тамо, у самом гротлу тешке, за безбрижни наставак живота неподесне, опасне ситуације!
Покушала сам да детаљније и подробније попричам са њим, али он такав разговор одбија, као да не може доказати своју тврдњу, иако је по његовом вјеровању, непобитно истинита и тачна! Каже још да кад тек оде да попије пиво или два у Кантринајту, не може а да не сусретне бивше робијаше или ситне утјериваче дугова, те да закон брине о себи и својим непосредним чиниоцима и истуреним људима у систему правде колико и о лањском снијегу, да закон једноставно не вриједи и да је сектор и реалност сукоба са криминалом нешто сасвим друго - банде одраслих и дјеце спроводе своја сопствена сурова правила, па тако нико није сигуран ни у сутрашњи дан! Каже да је највише забринут за сопствени живот, иако ни другима није ни најмање лако! Значка и пиштољ 45 тек су слаба утјеха за безбројне ноћи проведене у сектору, а новац - не, плате нису астрономске, и тек неколико излета у моћне трговине гардеробе у центру, топе кредите на картици као сладолед на сунцу! Ех!
Испричао је да се стари италијан показао као прави мушкарац достојан свог имена и угледа, да је његово име засјало не само у јутарњем журналу полиције и вечерњем издању новина, на почетним, ударним ступцима - да, његова звијезда на ноћном небу криминала као зла данашњег доба, звијезда отворених и јавних неправилности је блиставо засјала, иако помало касно, у тужним и трагичним тренуцима краја живота и завршетка судбине - не, живот данас не кошта ништа, и зато се и добија бесплатно, па макар ми све то и називали вишњим чудом, које славе црква и Ниче! Не, Ниче је гријешио и све анализе су недовољне, чак штавише, сувишне и несувисле у таквим суровим околностима и стиску коначних истина, из којег не може напросто исклизнути ни једна риба, велика или мала!
А Банк, Банк је некада био диван младић и човјек, облијетао је око мене као око најцвијетнијег лепршавог сунцокрета, говорио о закону као о механизму који ће донијети добробит свима осим криминалу који сада њега има као противника који ће, без устезања, примијенити правила према слову и духу, без компромиса, и штавише, једном, не тако далеко у будућности, досећи правилну и вриједну награду, ваљда пензију или бесплатно љетовање за двадесетпет година безусловног и стриктног спровођења закона, када већ не буде могао ни крочити на јахту или отмјену крстарицу, ех!
Моја очекивања ипак нису суштински изневјерена - напокон, ја сам ипак разложна, еманципована жена, можда не више толико млада и не више у првим годинама и цвијету своје младости, али зато сам засигурно искуснија и разложнија, а то доносе зреле године и релативно добар и удобан живот! И наравно, опрезније трошим новац него некад, иако располажем већим сумама него у сунчаним данима своје прве младости! Ах, времена!
А младост, нарочито рана, била је тако лијепа, као поље прекривено најљепшим цвијећем, далеко у провинцији из које сам потекла - мушкарце сам мотала како сам хтјела и моје намјере никад нису биле прикривене, чак штавише - ипак, чудило ме како никад, ниједан од њих, нису схватали да је то тек спољашњи привид, вјешто сачињена маска међусобних односа, те да снажно и трајно не живи ништа, ни једна емоција, ни једно сјећање - ваљда је њихов интелект такав да не може схватити како права, искрена и истинска пажња жене не може бити заслужена, па макар да она чак није краљица и нема сву љепоту, моћ и знање Клеопатре, јер њихови освајачки походи остају тек лажан спољашњи привид који нема чврсте темеље, и у срцу жене ништа се не мијења на дугим стазама живота, бар не истински - то је трагично, али они то не схватају, и никад неће моћи да схвате, ни за цијели свој живот! Да, мушкарци су као брод без кормилара, или као велика одрасла дјеца!
Банк је некад био заводнички расположена и тако маркантна фигура, и није се бојао као сад обичног шуштања отвореног вечерњег издања новина, које врви и незгодно говори ових дана! А сада, све изгледа тако давно и изгубљено у току времена, и сјећања су стара као прелијепо скупо вино, а ја се више скоро никад не понадам да је могућ неки феноменални, толико добродошли обрат ситуације, наших живота и судбина! Да, рецимо као да он испуни највећу властиту жељу, и дође до огромне своте новчаница, као неке врсте блаженог спасења за најближе особе и све друге важне и потребне људе - заиста, престала сам сањарити, па сада трезвено и смирено корачам кроз свој живот!
Ех, вријеме је да телефонирам Мерил; да, блиска пријатељства треба непрестано задржавати на површини односа у овом чудном и суровом граду... Заборавила сам број, да, број... Увијек заборавим број! Ах, да! Четири-шест-два-седам, седам - седам, пет-четири-један. Да, телефон звони, и Мерил ће се јавити за који час; да, јавља се. О, не, Боже, па то је њена проклета телефонска секретарица, и каже да се Мерил одмара јер је и вечерас дежурна у ноћној смјени! Проклети директори болнице, као да само њу имају на располагању, и као да желе исцрпити цијелу њену физичку и умну снагу! Ух, какав ужасан глас, као да није глас који припада Мерил, након што је прошао кроз микрофон, а затим снимљен на траку! Осјећам се како да причам са проклетом машином, а не са гласом своје пријатељице! Да, шта уосталом да кажем, и коме? Не, спустићу слушалицу! Мерил, нека та носи сам ђаво Дантеа Алигијерија, све његове и твоје ноћне смјене у паклу опште државне болнице!
Мерил је сјајна добра женица касних тридесетих година, образована је и стручна - њено готово тинејџерско лице, покривено плавом косом са опуштеним праменовима, готово да једва успијева одразити њену моћну природну интелигенцију и јаку плодоносну интуицију! Не, није се удавала, а осим повремених љубавних веза са економистима и правницима из центра живи прилично повучено, далеко од ноћних збивања, пријетњи и лакомислености данашњег свијета! Њен живот је нормално поникла пшеница у спаљеном пољу реалности, и уопште, можемо рећи да она живи као заштићено дијете у свијету одраслих, и притом прилично добро зарађује! Ех, Мерил!
Да, Мерил већ дуго памти као несрећу готово случајни сусрет са неким трговачким путником из унутрашњости, и несрећну љубав која је трајала кратко али је оставила послиједице на њен лични живот - можда превелика повученост и опрезност према свакој израженијој блискости, те авет једном нарушеног повјерења не остављају дилеме да она мора бити и остати строга и непопустљива Мерил, шефица одјељења у скупој, донацијама потпомогнутој градској клиници, увијек одлучна, са строгим изразом лица, пријетећа и строга!
Готово сам стигла до куће - да, често се возим таксијем, али данас сам жељела протегнути ноге, и тако доказати да моје присуство на улици још увијек не пролази непримијећено од стране средовијечних берзанских брокера или од свог туробног посла унезвијерених банкарских шефова, који баратају акцијама и хрпама готовог новца! Уосталом, таксисти ионако унедоглед очекују једнако издашне бакшише и за најкраћу вожњу, а мојој подсвијести смета унедоглед понављани дијалог конфликата са лажним такси-незадовољницима, макар да никад не буде речена ни једна једина ријеч - ријечи нису неопходне да би започео и одвијао се конфликт у околностима у којима сви све знамо о свему, зар не? Најважнија су осијећања, то јест шта ко заиста мисли и осјећа, и све што жели да саопшти, без обзира на своју привидну супротну жељу, или противљење које гуши ријечи истине! А ријечи - оне ће бити речене на овај или онај начин, или ће рећи највише ако уопште не буду уопште изречене! Да, као на свјетској позорници живота и живљења, пренатрпаној готово случајно стеченим артистима натјераним да глуме и живе, иако су нерасположени или одсутно мисле о нечем другом, а једино новац је то што важе на неравној ваги наших живота и судбина у свеопштој пометњи којој додајемо смисао и сврху као зачин у свјеже скуван ручак! Да!
Банк сигурно тјера од себе зле духове дежурства покупљене током претходне вечери, нерасположен и оптерећен свим детаљима и аспектима своје позиције - није припремљен да тек тако, без борбе, остави иза себе деценију и по проницања у тајне града и полицијског сектора, непрестано изложен индиректним опасностима које могу у послиједњој инстанцији коштати живот, сада када већ мисли да зна довољно и довољно добро, и да је припремљен за нешто више, бољу и замашнију улогу те дио плијена или крупног колача; а ипак, озлојеђен је немилосрдним и опорим ударцем рафала таквих једнако опасних и уједно бесмислених дана и ноћи, које почињу тешким оброцима скупог пива у Кантринајту, игнорисањем вечерњег издања новина и психолошким припремама, теку у опасностима и ограничењима које намећу људи с којима ради, с једне и с друге стране, и завршавају се пражњењем саржера пиштоља 45, укључивањем три аларма у стану рано ујутро, и готово непристојним хркањем које узбуђује комшије до раних поподневних сати - не, за њега не постоје слободни дани, јер стари и искусни капетан унутрашњих послова, његов претпостављени, вјерује искључиво њему, па не жали дневнице ни додатне проценте зараде на Банковом платном рачуну, дајући једини мотив који може дати тако испијеном и на неки начин до сржи озлојеђеном човјеку, осим испразних ријечи и гомиле одржаних предавања о владању официра и полицајаца у полицијском сектору, и о дужностима која имају неку потпуно другу сврху, замагљујући ствари и основне чињенице које може прозријети чак и бубуљичава средњошколка са дебелим наочалама! Ех, да!
Готово сам стигла до стана; сада сам тешко уморна као цезаристички борци прогоњени снагама револуције! Ух, морам дешифровати проклети аларм - дођавола, Банк је преплашен као мало дијете без мајке, ваљда зато што претрпи бар једну пуцњаву мјесечно на својој дужности, рањавајући бивше робијаше и тинњејџере сиромашних родитеља! Ех, Банк!
Врата су одшкринута. Ух, срећом, пробудио се, и вјероватно је већ бистар и одморно свјеж! Да, дошла је комшиница са доњег спрата - разогварају о стубишној расвијети, и поправкама на крову наше зграде! Да, Банк је добар момак, добар момак...