index

15.
Звјездано небо, потпуно бистро, млијечно и чисто као безбрижно лице, срце и разум новорођенчета, небо онакво какво гледам и какво можда гледам послиједњи пут, гледајући Млијечни пут, Венеру и друга тијела на широком и сјајном небеском своду; да, гледам и своју потамнијелу звијезду која се сада једном за свагда напокон гаси, као и звијезду великог броја мојих људи, који су вечерас у овој згради у пристаништу заједно са мном, и храбро броје тихе откуцаје свог срца - не, нећу се предати, моје срце је старо али ипак је још мушко, храбро и чисто, а предати се сада значило би издати нашу заједницу, породицу, људе, принципе, себе, своје име и част која припада том имену, заслугу која значи нешто без сумње чак и за ове безвриједне сметењаке без части и поријекла, који гладни и жедни крви најбољих људи стоје иза својих добро блиндираних аутомобила, наоружани као нечовијечна смртоносна легија, ријешени и одлучни да ме гоне - до смрти. Гледам их како стоје доле, свуда унаоколо, мизерни и безвриједни, и вјероватно охрабрени тек својим присуством у гомили потпуно истих! Без мржње која би значила и имала сврху, уједињени само са злом ове смртоносне вечери у себи.
Читав живот сада навире кроз мој разум, и сјећања се дијеле и стапају као на филму; дјетињство, младост и одрасло доба зрелости али и одговорности за послове породице, све до данас, до вечерас, до ове одлуке, и моје коначне ријешености. Знам да су сви моји људи свјесни околности, те да ме поштују више него свој блиски гроб и јецај својих жена и дјеце, са главом на раменима која не вриједи ништа, а сада размишља брзо као сам Дантеов ђаво, а ипак не ни брзоплето ни недостојно. И храбро, као Велучи. Велучи. Моје име, моја породица, моје постојање. Велучи. Као послиједњи мотив у животима људи. И вечерас. И у свом животу. И за свој живот.
Да, Велучи. То име су знали сви, а не само сиромашни момци жедни и жељни правог неспутаног живота у пристаништу - многи су страховали цијели свој живот, и сада сигурно страхују, иако се ближи крај за мене и моје људе - да, увијек ће засигурно страховати, и кад будем далеко, и кад будем мртав! Не, моја ријеч неће бити заборављена, као ни моје дјело. Уосталом, новац није престао да вриједи, као што ни људи нису престали да причају - новинар вечерњег издања и стари проповиједник из предграђа, иначе италијан по мајци, рекли су чак понешто превише, више него што сам очекивао, више него што сам мислио у први мах да ћу сазнати! Знао сам, све сам знао, и нисам ипак одступио. Стари капетан размишљао је перфектно, али не довољно храбро да ме побиједи илузијама које неће имати завршну ријеч - није успио без борбе да ме потчини илузијама и преварама, недостојним мене, и недостојним имена које носим!
Небо је вечерас заиста прелијепо. Вечерас, овдје, са овог прозора, посматрам небо и пијем вјероватно свој послиједњи виски, и, потпуно невјероватно, мислим да исто то у овом тренутку ради Методи, да мисли на мене, и зна да ја мислим на њега и његову звијезду која још увијек свијетли зажарено на небу које њему припада, и сигурно не виде сви, осим мене и њега можда, да она већ помало тамни, да једва примијетна сијенка прелази преко њене сјајне појаве, и да неће сијати довољно дуго - засигурно не колико би он пожелио, поготово не заувијек! Не, ништа није заувијек - осим части, која остаје као траг комете на звјезданом небу!
Гледам ужурбане униформисане људе, постројене и распоређене свуда око наше зграде, са свим тим фанфарама извикивања преурањене побједе, или људе уљуљане у представу у којој глуме онако како већ сами себе замишљају, у овом тренутку лажног памћења, и диве се систему који их штити док они треба да штите систем, као ненаучене животиње које ипак изводе тачку у зоолошком врту са петпарачким улазницама - никад нисам подносио систем и његову силну корупцију; мито сам користио само при највећем морању, а враћање кесица са дрогом које су заплијењене у редовним акцијама и такво дрско посезање за мој новац - редовно санкционисао својим мјерама, мјерама које не служе само за примијер, већи и за дуготрајно памћење и будућу потпуну опрезност! Као заштита од лажне, љепљиве и отужне силуете система, његове споредне улоге, његовог задњег дворишта за сушење његовог прљавог веша и искривљених лица јавног неморала и стихије урушавања система вриједности.
Гледам сада све те униформисане и наоружане момке, гледам и сјећам се своје младости, и као кроз сан далеке Италије - личе један на другог, и изгледају као ухрањене и беспоговорно солидно плаћене легије моћног и непоколебљивог Јулија Цезара, док журе и хитају више него њихови прикривени наредбодавци, иако су наизглед потпуно мирни, толико да би сигурно заварали неискусно и невјешто око - не, они су стреле које ће брже од звука кренути напријед, на најмањи шум који би подсјећао на команду и мирис система у њиховим тако наученим носницама и мозговима! Да, тако је размишљао стари капетан, и сигурно не само он.
Заједно са послиједњим гласом пиштоља калибра четрдесетчетири биће затворена, коначно и дефинитивно записана и утврђена, још једна славна страница нашег богатог породичног историјата - када одлазимо код проповиједника и износимо на видјело сва опасна дјела, о којима други тако прикривено и са зебњом, али ипак радо и опширно причају или чак пишу о томе у вечерњим новинама, да, тада можемо слободно рећи, и тада несумњиво кажемо више него други, или више него било ко други - наравно, у животу и у породичном историјату отишли смо несумњиво даље него што други могу икад бар замислити! Свијет је чудан док чини озбиљне ствари у животима људи са дозом нечујног подсмијеха, и сви једнако говоре о судбинама других описујући тјескобу у којој су се ненадано нашли, пратећи обичан и уравнотежен животни пут, као да су потпуно изоловани и сигурни од могуће сопствене несреће - међутим, ништа такво не постоји на свијету који је прије окрутан него ведар и чио, и крај егзистенције за свако биће страшнији је и неупоредиво тежи од њеног макар проблематичног тока, свих дилема и сукоба, и свега што називамо животни проблеми, као нејасноће у нечем што је потпуно јасно, и непобитно тачно у сваком свом дијелу. А тачно је да крај доноси све најгоре што је већ садржавала и егзистенција, те још представља крај за све што је трајало, и било лијепо и вриједно у животу! Као лични крај свијета, који се понавља кроз бесконачне и бесконачне, безгласне итерације. Као пошаст. Као сви ови ликови доле, испред наше зграде у пристаништу - њихов живот се несметано наставља након ове вечери, и ово је тек још једна акција која привидно надмоћног не може изненадити током времена неким новим слиједом ствари. Али да, остариће сви једном, или ће игром судбине доспијети на болесничку постељину, и сјетиће се засигурно тада овог тренутка и ове драме, пожељети вјероватно овакву каријеру на сјајном звјезданом небу града, каква је уосталом моја, и храбру и театралну борбу и коначно, смрт. Да, Велучи. Запамтиће моје име.
Тако је чудно, заиста - приближава се наша смрт као изненадна несносна колера, а ја чујем живот, и то живот који тече из њихових повика и шума многобројних радио-апарата, учесталих позива на предају, и из тог цијелог страха који је много већи него што је то мој садашњи страх, из њихове нестрпљивости и ревности у том чудном подухвату - сигуран сам да нико од њих не мисли да ће, када заустави, када онемогући и убије или зароби славног Велучија, зауставити и онемогућити проституцију, криминал, дрогу, корупцију - не, моје дјело није за читанку, али је мој морал истовремено јако далеко од наклапања јавног мнења, сензационалистичке приче из вечерњег издања новина или из полицијских билтена, потпуно беспотребно, брзоплето и рутински исписаних, можда намијерно нечитко и слабо разумљиво - да, свако на овом туробном свијету зна, чак и послиједњи полицајац на углу улице у центру или предграђу, сви знају ко је Велучи и каква је била моја величанствена улога! Из примијера за дивљење, учили су шта значи част, оданост, респект, вијерност према породици, да, из прича о мени, из препричаних мојих сопствених прича и изговорених реченица на важним мјестима, и описаних дијела; до данас, до вечерас!
Нико не мисли да је пут подземља једноставан - нисам тако мислио ни са осамнаест, некад давно, када сам почињао. А сада - сада не могу рећи да је касно - сада је вријеме. За крај једне приче из пристаништа и града. Једна брилијантна звијезда се напокон гаси.
Моји момци су распоређени у цијелој згради, и сачекаће моју коначну одлуку - а одлука може бити само на један начин речена, само један глас може бити прави и непогрешив у нашој стварности! Као борба; да, једино борба је добар избор. Предаја би нарушила углед и презиме, престиж би био неповратно нарушен, а касније, због још горих поступака и могућег новог попуштања, изгубљен. Страх је најмања цијена, коју је могуће лакше побиједити него било шта друго - и вечерас, вјерујем и надам се, да се нико у мојој близини не боји тако страшно и недолично, као изгубљен случај породичног дигнитета. Знају сви да стојим на овом прозору, на највишем спрату зграде, да стежем свој пиштољ у руци, и одлучан и миран, чекам. Знају, да ће до мене доћи по послиједњи живот, и да ће можда и они давати своје животе заузврат. Не, Велучи није оставио простор за подсмијех и приче које звуче јефтино и могу се говорити гласно, језиком сваког сметењака и неотесане будале или дустабанлије у јефтином и трећеразредном ноћном клубу! Не, Велучи нешто значи, и то значење ће наџивјети многе дане људских појава и судбина у овом граду - овај дан засигурно. Мислим тако, да, и не бојим се, ријешен на коначни исход и ову ноћ, послиједњу ноћ у свом животу!
Тишина траје већ неколико минута, а неодређеност постаје мучна и тешка - нема почетне ужурбаности, и мирују све околне сијенке - сигурно ће почети, већ сада, или врло брзо. Да, чекам, и моји људи чекају у овој згради.
Питам се о чему сад размишља Методи, зашушкан у своју безидејну сигурност, мио са својим плитким и недораслим осијећањима, сам у својој незрелој машти и предан својој опскурној интелигенцији, која му је даровала живот и његов даљни ток, који нисам успио да преузмем или зауставим - игром случаја, или још једног судбинског мотива. Да, можда је мој метод у комуникацији са Методијем био погрешан - можда сам требао потиснути превише лични и неразговијетни емотивни однос према његовом случају, као Цезар, још док је постојало вријеме за тако нешто - тако би његов живот постао вриједнији и беспредметан у погледу револверашких разрачунавања, а мој дужи и обухватнији и, ко зна, можда у некој коначној суми, несрећнији или потпуно несрећан, недостојан, празан и ништаван, неславан и грозан - податнији за смрт, онакву каква она јесте, жељна мизерности и што биједнијег и отужнијег окончавања људских живота који су нешто значили и доносили важне одлуке, ведрили и облачили у стварима и појавама од општег интереса и важности - људи какав сам и сам. Ех, да. Чини ми се да почиње напад. Да!
Почела је пуцњава на улазу у зграду, а са најнижег спрата чује се потмуо и јак јецај одраслог човјека - неко је погођен и озбиљно рањен! Само да момци издрже довољно дуго - да памћење и сјећање издржи до краја.
Момци који су са мном, у сусиједној просторији, одани су као да дијеле моју свијест, и као да дишу мојим плућима - а нарочито, да, више од свих других, Рафаело; он је млад, беспоговоран и до крајности предан момак који се сигурно неће ни најмање устезати - уосталом, као да је неки други избор уопште и преостао - сви они биће рањени или ће умријети заједно са мном, вечерас, у овој згради, у пристаништу. Да, за мене вечерас не постоји други избор - да избијегнем смрт, да преживим и да останем сам као кукавни и биједни онемоћали старац, тада би све било онако како је Методи замислио - моје име би нестало, а нечасна суђења и утамничења, изложеност условима које префриган и разговијетан мозак може да осмисли и спроведе - тешко да је све то крај какав замишљам, а сигурно не представља прави пут који осијећам! Уосталом, све што ме разликује од старог капетана унутрашњих послова, вјештог импровизатора вечерашње потјере, и Методија, да, и Методија, све може стати у ријеч које се они стиде и презиру све који познају њен звук, њен мирис и укус - беспоговорна и ултимативна борба! Да, борба. И част!
Рафаело ће изгарати до краја - и он, и сви остали момци! Ова ноћ ће остати сасвим сигурно запамћена - дјеца у луци вечерас нису с мајкама, и свуда около свака људска душа зна, слушајући сирене, пуцње, повике и врисак метком погођених људи, да умире Велучи, да умире легенда која је деценијама владала у пристаништу! И очигледан људски формат - наравно, све то није свеједно. И за то постоји име - које је, наравно, храброст...
Рафаело је безгласно ушао у салон. Да? Да, знао сам. Добро. Знам. Да.
Не, Рафаело, не требам се чувати, не вечерас, и не никад више. Нека се чувају други, недостојни приче за памћење, људи без доброг слуха за име и историјат породице - а можда највише, без прилике да дођу до врха, близу трона, до одговорности и славе која никад не пролази и не блиједи! До побједе. До бројних побједа. До вјечности. До снаге која траје, а не само изгара - за себе и друге.
Ех, да. Вријеме је да пођем према ходнику. Полиција је већ на другом спрату, и све, цијела зграда, плива у потоцима крви! Методи, згријешио си вечерас пред Богом!
Рафаело није узнемирен. Храбар је. Храбри су сви моји момци. Размијенићемо још неколико потребних ријечи, јер најјасније сада говоре наши погледи, погледи који су горивији од пламена и ватре!
Ту су. Ускоро ће се попети на спрат. Морам и ја пуцати. То је - за сва времена. За најбоље дане, за исписани историјат пристаништа и града. И за презиме. И за име!
Момци, морамо све постићи без грешке овај пут! Без грешке. Да.