index

13.
Каква ужасна и тако непотребна пометња, која сигурно нема неку значајнију и општију сврху и улогу - градски саобраћај је постао неспутано дивље крдо, разуздано и дивље као полицијски сектор током дуге и исцрпљујуће градске ноћи; обични људи, иначе према свему потпуно мирни и ненасилни, тако спутавани данима, мјесецима и годинама тињајућим сукобом своје жеље да стигну на одредиште брже него што могу, лакше него што желе, без беспотребног трошења нерава и додатног новца, са једнаком таквом жељом код десетина хиљада других лица, у истом тренутку несносног саобраћајног шпица као својеврсног саобраћајног топлотног удара градског саобраћаја, на истим овим улицама града и на прилазним путевима, неминовно производи сталне и непрестане саобраћајне удесе и неријетко тешке несреће, а такве трагичне ствари у животима, у животима свих тих људи, да, оне су на неки начин ријетке, повремене и спорадичне, као удар судбине или надмоћна игра бројева и теорије вјероватноће, и нажалост понекад мање или више предвидиве, а ипак су најприје управо трагичне - а сектор, полицијски сектор, са свим тим насилним клинцима на које не утиче ни школа, ни породица или друштво, са одраслим криминалцима и свим бившим робијашима, корумпованим детективима, са свим назубљеним боксерима, ножевима, пиштољима, маскама и тврдим бејзбол палицама, са утварама потмулог ноћног живота које постају утваре и страх наших обичних и мирних живота и судбина - да, сектор је као олујни вјетар, као усковитлано и тако беспоштедно устријемљено гротло вулканског пакла према нама, као мјесто за Ничеову ултимативну анализу, мјесто у којем често возим свој такси током својих напорних ноћних смијена, заустављам своје возило, и за новац примам људе које познајем, које не познајем, или сам их чак први пут видио у цијелом свом животу, иако добро познајем људе и град; дрогирани, често пијани, пријатељски или непријатељски настројени, опасни или безопасни, сви једнако сједају у моје возило које клизи узаврелим улицама града без неке праве заштите, и на крају плаћају вожњу, често ситнишем, као да је такси послиједња вриједна, или за њих готово безвриједна ствар на овом свијету; понекад не знају ни куда заправо иду, или зашто, и углавном, такси обојен у безазлену црвено-плаву боју која нарушава градско сивило, са привлачним и готово смијешним рекламама на себи, на крају игре сваког једанко повезе, и на крају крајева, углавном све ризикујем током неких од тих вожњи - то је град и његов начин, рекао бих тешки начин, понекад и сурови, до својеврсног бесмисла! Готово да нико не чита чак ни вечерње издање новина, увијек свјеже, у новом издању и броју, и сви увријежено, потпуно једнако мисле да свијет нема циљ, сврху и коначни смисао, и нарочито, готово по правилу мисле и цијене да град срља у потпуну и неизбијежну пропаст, па вјероватно једним дијелом због тога се сви ти ликови са својим мислима стапају у безличну и једнакомислећу масу и постају особа, човјек или жена, тек кад сами, напуштени и тужни, на ивици очајања, сједну у такси и почну заборављати све лијепе и добре ствари и почну се сјећати ружних, готови са сузама на ивици плача, у том кобном тренутку када стварност почне надирати као неодбрањива поплава након које слиједи дуготрајна суша протицања преосталих дијелова сопствене људскости и бића, кад сви разлози постану бујица којој се немогуће супротставити - да, тужан је свијет бљештавила, клубова и ноћног живота, и јефтино замишљеног провода који није ни приближно вриједан личног присуства и узалуд потрошеног новца - и важне личности се дакако забављају, али нису на ивици суза на крају вечери која је одузела све, а не само новац, и такси није послиједње уточиште очајавања и почетка страха за оне који раде више мозгом, а мање емоцијама, и који су углавном блиски и на други начин, а не само у спорадичном разговору за вече са јефтином или још јефтинијом забавом, зар не?
Ух, неко управо позива такси! Да, овог дебељушкастог и вјечито умишљеног човјека добро знам - често га возим у свом таксију, ваљда зато што уредно плаћа и увијек оставља ваљан бакшиш; уосталом, никад не прича са мном, и плаћа дословно сваки пут уредно те без сувишних и непотребних питања, док његове тмурне мисли вјероватно цијело вријеме, прије и након вожње, урлају изнутра испровоциране ко зна чиме од свих нејасноћа у његовом животу или друштвеном кругу - он је миран и тих платиша у својој спољашњој појави, и представља тип човјека који волим, људи какве волим да превозим, и да ћутим удаљен тако од могуће опасности заједно са њима, да још можда непримијетно и тихо научим нешто из њиховог израза лица, које никад није исто, и увијек може довољно продорном оку и уму открити нешто ново и изненађујуће важно! Можда ћу и овај пут зарадити још и додатни новац у виду обилног бакшиша - да, нека уђе и каже гдје жели да иде, а ја ћу га послушати са надом у раменима и са снагом на волану!
Ух, придаје такав страшан значај тек и када улази кроз тешка, скупа безбиједоносна врата таксија, као прави правцати моћни император Цезар који негдје на својим раним почецима, кроз пријетећу тмину, под окриљем ноћи, улази прерушен и од страже непримијећен у моћни Рим, окружен тек са два-три најоданија човјека којима није могао уступити ништа осим добре наде и повијерења, чак ни по један јединцати цијели солид! Мислим да је он срећни, задовољни власник вечерњег клуба у близини - ријешио је све сопствене горуће животне проблеме, и сада своје стазе полако прелази до краја и циља животне утрке, као побједник такве утрке чије су судије одавно нестале са лица земље и не надзире га више нико од претходних ауторитета, утрке која је већ одлучена и у којој га више нико не побијеђује и не може побиједити на било који начин, већ сви у његовој околини само срдачно помажу и бодре га, као да заправо трчи у интернационалној атлетској манифестацији богатих и утицајних у позним годинама свога живота!
Јасно је да због тога млади људи на почетку животне стазе имају непрестано непредвидиве и за сваки свој корак нове саплићуће проблеме, и неизвијесно је све, па и сам долазак на циљ који представља циљ жеља! Прегршт проблема надвијени су и изнад мог живота непрестано, откад знам да посматрам ствари и сагледавам и ријешавам проблеме, откад уосталом постојим као човјек вриједан пажње у тешким и двосмисленим захтијевним размијенама мишљења - као да је то мој усуд са вјечитим достизањем неухватљивог проблема који је увијек бржи, као да немам други избор и као да је то сав мој свијет, који ме притиска својим јаким и надмоћним рукама - као магична и несхватљива утрка која нема крај, и у којој не могу побиједити јер не може нико да схвати какав терет у ствари носим, а тежина уједначене и не толико добре ситуације се несразмијерно сручила и притиска моја рамена готово одувијек, и изгледа да ће бити тако до краја, или бар још неколико дугих и уједначено тешких година живота који је напоран и горак, а ипак драг и прихватљив за сваког, па и за мене! Као незгодна злокобна навика која не одустаје да начини увијек нову и нову штету према свом имаоцу, као прикривени предатор који је изненада открио своје намјере, потом јако загризао и не пушта кост рањене жртве никада више! Као магла која је стварна и непровидна, али тако густа да је уједно и непробојна - као да је човјек најслабији од свих бића која гледају удаљени сјај звијезда на поноћном небу, и да пријети јасна опасност само зато што је постао још једно људско тијело, само зато што је рођен и одрастао као још један човјек који не може да контролише и јасно усмијерава ствари око себе! Као свеопште проклетсво чији је дар, изненадни поклон, дјетињство, младост, љубав, срећа и храброст - и мало шта друго, кад боље сагледам... Као лоше намијештен стан са помало нагриженим, лошим стварима, који је такав јер је особа која живи у њему стара, болесна и немоћна, а нико не жели да помогне јер и у свом сопственом дворишту, непосредно испред сопствених очију, има исте или сличне ствари које свакодневно гледа са предубијеђењем да тако заправо мора да буде - као да смо одједном сви такви и једнако настројени, и као да не видимо љубав и радост живота каква би требала постојати у свима нама - као да је наступио прави крај свијета! Ех, такав је наш живот, и цијели овај свијет!
Уосталом, он је стар, намћораст, тежак и дебео - издашни новац и утицај вјероватно су му тек зато потребни, да снажним гласом ведри и облачи у животма других људи, у животима чланова своје породице, запослених и пробирљиво досадних и умишљених гостију ноћног клуба који посједује - он можда више не види сврху која би пресудно одредила ствари и пронашла неку нову вриједност у његовом животу као некад, већ само сврху која пече као поглед, као отворен пламен у животима других људи, непобитну сврху, значење и разлоге који их тјерају на горка размишљања и најбесловесније ствари! Понаша се крајње надмјено, и све што пожели током читавог дана своди се вјероватно на сасвим обичне и ограничене емоције, којима реагује као када неко пожели његову исхабану и готово свима доступну двадесетицу - као човјек који губи савијест и неће је више никад поново стећи, изгубљен у прикривеном неморалу невидљивом за просто око обичног малог човјека из провинције или из предграђа! Да, у провинцији и у предграђу је све другачије, тек и на први, летимични поглед!
Потпуно је опуштен, и вози се таксијем као да је само за њега створен и намијењен - посматра град и људе на улици сненим покровитељским очима, и питам се шта сада замишља, шта осијећа, и колико уствари воли град и све нас у њему! Да ли смо ми за њега емоција или ствар као све друге ствари, или напросто ништа у свеопштем сивилу зграда и лица, да, све дотад док не дођемо у клуб, не запослимо се код њега или можда чак не наредимо одлучно у тајном сепареу једног дана, постајући исти такви, као он! Као проклетство над проклетством, тежина која оптерећује другу тежину у животу - као унутрашња пропаст за све наше животе у таквим условима који нас црпе и исцрпљују, у којима губимо више него што икад добијамо или можемо добити!
Питам се шта је радио у својој младости - не могу да проникнем у такве загонетне ствари макар када бих размишљао годинама, а нећу да га питам непосредно и отворено - уосталом, није ни тако важно за мене и мој живот! Питам се како је само дошао до новца да купи ексклузивни клуб са тајним сепареом, простором иза дебелих врата који је његова права, прикривена природа и душа посла - можда је наслиједио богатство, или крупне берзанске акције? Или... Да, уосталом, није ни тако важно.
Отворићу прозор на вратима таксија; ух, напољу је вруће као у седмом кругу Дантеовог пакла, и ужарена, огромна, силно горућа звијезда са неба рула као сто милиона или чак милијарди задимљених аутомобила на нашим цестама - звијезда ће нас све убити једног дана, кад довољно остари и постане пошаст за све планете око себе - ух, па ваљда за милијарду, или двије, година, па ипак, једном сигурно хоће! Звијезда је наша коначна судбина, као натпис који стоји изнад бара у сваком клубу, и пријети својим скривеним значењем и ненаметљивом тајанственом поруком!
Све што видим, све по чему се крећем и све о чему размишљам, цјелокупна моја преокупација, све то дању се зове узаврели град, а ноћу полицијски сектор - то је зона борбе између доброг и злог, у којој је једина могућност за личну сатисфакцију и привилегију добијену од времена и људи сопствено добро, и недоживљено блиско и пријетеће зло, а зло је углавном све остало, све што постоји у криминалном миљеу овог града!
Дан је божија, готово божанствена креација, а ноћ Ничеовска, злокобна и ружна као нека врста дантеовског пакла, за мене и за остале таксисте у ситију мрска представа и реалност, скоро до безнадежности! И читав тај штос наравно да не може бити замишљен без лошег пива или коњака и голих женских рамена и кољена, у неком од вечерњих клубова града! Наравно, из неког неодређеног принципа или случајног правила, не посјећујем никад Кантринајт и слична мјеста. Али, постоје и други, другачији клубови...
За свој нови такси дугујем перфидним и пребогатим банкарима још неких десетак рата, а онда припада само ноћном сектору и мени - све док и дијелом припада и банци, сектор не сматрам за толико зло и колеру над човјечанством, јер банкари су тако перфидни и префињени, а гори су у својој суштини од пријетње сектора и уличних банди одраслих и дјеце!
Повремено погледам у путника и схватим колико је он у ствари безазлен - сви људи које својим новцем и утицајем може на лак начин дохватити и показати своје намијере према њима, које не морају бити прихватљиве за све, нису баш у доброј и потпуно безопасној ситуацији, а за остале, дијелом и за мене и овај такси, он је потпуно безопасан, и чак на неки начин забаван и ведар - одбија димове своје скупе цигарете, смијешка се и оставља додатни новац на сваком кораку, као прави стари џентлмен и прва лига са доказаним форматом - нарочито тај осмијех, његов осмијех је посебно загонетан и привлачан - као да се игра ситуацијом у којој сви знају или наслућују његове велике могућности и значај, а он не открива ништа чак ни онима који га најбоље познају, и сигурни су да потпуно проничу у све његове тајне! Осмијех је тај штит који не дозвољава да било ко прође близу, да погледа унутра, и да макар замисли какав је он заправо - брани се тим осмијехом који окружује његово сито лице! Ех, сигурно је искусан, и не само зато што је стар!
Ух, одлучио је да такси напусти мало раније него што је уобичајено - сигурно се изненада нешто досијетио, или је планирао остатак дана другачије од своје устаљене колотечине - да, за божју сврху, сигурно ће прво свратити у оближњу банку; тако понекад ради, ваљда да провјери стање својих залиха најпотребније ствари за сва људска бића, новца дакако, и да по ко зна који пут поново стави до знања шалтерским радницама и службеницима како је и даље важан и грије око себе као врли Цезар или Сунце на небу, и да без њега и његовог замашног улога, и без сличних дебелих и богатством заокупљених људи, банка не може нормално функционисати и обнављати своје богатство, и да он и даље инсистира на пуном потврђеном респекту и пажњи, као прави богати и огуглали сноб, као бескрупулозни и надасве брутални Цезар у њоховим не баш идеалним животима, и на вратима пред њиховим радним мјестима, која лако могу да се затворе и отворе за неког другог!
Ипак, хвалим Бога стотину пута сваки дан зато што постоје такви у суштини неморални и беспринципијелни трули богаташи, јер да није њих и система који ради за њихову корист, у такси би улазили тек људи такође жељни новца, али не свог него мог, и колт 45 у прегратку инструмент-табле морао би итекако гласно прорадити, јер сви добро знамо да полиција заправо фактички не постоји, или је у превеликој мјери криминализована, и само држи у статусу неодређености цијели сектор! Ех, новац...
Платио је уредно, као и увијек - новцем и осмијехом који и даље нешто значи, а ја не знам тачно шта! Битно је да је платио, уредном крупном новчаницом, која је вјероватно свјеже одштампана, и још је даровао двадесетицу као бакшиш! Ха, као да је само мени данас била намијењена! Живот је прелијеп и представља скупоцјен добитак тек и када личи на обични повијетарац, довољно свјеж, вољан и жељан да нетрагом однесе спарину, бар на тренутак, макар на један једини тренутак смијеле наде и доброг расположења!
Направићу још један круг, а затим ручати и одморити се; вече ће се спустити као и увијек брже него што мислимо, и тада ћу по ко зна који пут погледати на који начин град дише увече, и како расте у цијелој својој моћи и немоћи, припремити се за своју идућу вожњу, која вјероватно неће донијети нову двадесетицу, али ће ипак бити уредно плаћена - па макар ситнишем! Мрзим ситниш, осјећам се као радник на рампи за паркирање када странке у таксију плаћају својим ситнишем и говоре да једноставно немају више у том тренутку, или да нису понијели довољно са надом да су ствари јефтиније него што јесу - као да иду у зоо врт, а не у град и градски такси, у којем постоје одређена правила која нису вулгаризација односа! Неотесан поступак људи који крију да знају итекако бити неотесани, и у самоћи таксија дају изражај некој својој вулгарнијој психолошкој страни и тамној природи! Ах, такав је живот - плах као нешто потпуно изненађујуће, као најхладнија вода на свијету! Као, да... Као живот!
Можда ово на крају крајева није довољно добар посао, мада сигурно није заморан до крајности, и може се ипак пристојно живјети од њега - неке друге крајности за које је крив више град него посао, као криминал, или потпуно легални али опасни послови и занимања која и друге увлаче у колоплет опасности, те све ствари са неким предностима и блиске очекивањима или прижељкивању, наизглед боље и лепршавије, пате од посебне врсте проблема - ништа није тако лака мета за блазирано становништво великог града и његово мнење као успијех, каријера, новац, памет или било шта друго вриједно и јединствено, односно човјек и људи који то носе са собом или у себи - све јединствене ствари непрестано су предмет за нездраву пажњу, и одмах постану предмет пометње у мање више сличним и мање успијешним главама које чине масу унутар, иза и око ових зидова који опет чине овај исти град - тако јединствени људи у клишеу миљеа са општом љубомором и непријатељством према успијеху другог човјека, постају тако такође нека врста циља и изазова за друге јединствене људе, иако не би требало бити тако ни игром најгоре непожељне случајности - ипак, тако је у бити ствари и њиховој сврхи, и живот бољег или успијешнијег постаје полагано ноћна мора као живот обичног статисте из саме средине нимало холивудске колотечине и просијечности, као освета, општа освета града и човјечанства, миљеа или чак једног јединог клуба у граду према бољем, просијечном и горем, и према самом себи - према свима, сада, послије, и увијек - вјечно! Као колера над човјечанством, као јасна и недвосмилсена и до бесмисла брижна порука умирућег Цезара за назубљеног, и до крајњих граница љутог Брута!
Ух, не волим све то, и љутим се на себе када размишљам о темама толико тешким, беизлазним и тиме безидејним за моју скицу и мој стварни план, много више него што су такве прије почетка размишљања и бављења тешкоћом коју представљају - тешкоћом за друге, и тешкоћом за себе. Без изгледа на рјешење и повољан, или тек нешто повољнији исход, нешто љепше и лепршавије од свега што смо до тада видјели или доживјели! Да...
Старија жена у скупоцјеној хаљини од тричавих хиљаду и двјесто или хиљаду и четиристо, зауставља такси, тако театрално, тако да сви у њеној околини виде сву њену скупоћу и надмијеност - па то је забога Вилда, жена старог, искусног капетана унутрашњих послова, доброг човјека препуног разумијевања, лика који сектор како тако држи под контролом јасног лица закона, и не допушта недозвољене игре ни споља ни изнутра, као прави и узорни - богати берзански акционар! Схватате шта хоћу да кажем, наравно - па о томе прича цијели град! Да, госпођо, да, разумијем добро, да, одвешћу вас до предграђа!
Кренула је на службу божију код свог старог проповиједника, познатог по дволичним бравурама и бравурозним дволичностима и лицемијерствима, чак иако је истински поткован теоријом о светим стварима, ако разумијете на шта тачно циљам - овако или онако, богати акционари или њихове размажене и дебељушкасте жене долазе редовно, дају мастан прилог и слушају његова тек толико или тек понешто више, па рецимо слободнија тумачења о камилама, чистим ушима и сиромасима који нису априорно имуни на сваки гријех или моћ колере - он зна приказати вољу божију, и нико није незадовољан када напусти његову цркву, а богатији дају и нешто већи прилог, што је у складу са његовим тумачењем социјалне правде и угледа грађана - да, зна их добро припитомити, као своје право стадо за бесконачне мудре проповиједи, након којих увијек дају издашан и скуп прилог!
Изгледа расположено, и као да овај пут неће платити ситнишем - ипак, двадесетица дана таксисти је за њу потпуно непознат појам, и свијет који јој предочава проповиједник и мој свијет нису на истој планети, нису чак ни у истој галаксији, ако разумијете шта желим рећи! Он је теорија, а ја сам пракса, заједно са морем појединачних дијелова масе, а праксу и теорију не треба никад помијешати! За њу, ја сам тек обични таксиста од милиона таквих, па макар преферисала моју вожњу и ко зна шта мислила, дознала или замишљала о мени - позитивно или негативно, како било! Ех, свијет је најчуднији појам!
Надам се да ће се задовољити удобном вожњом, и да неће ништа упитати на крају демонстрирајући како тек може да буде опасна ако пожели тако, јер сам све одговоре према њој потрошио, и ако не поправи своја плаћања могао бих још постати незгодан и почети са незгодним одговорима - као недорасли инатџија који неће престати да се противи, ха! Ех, жене богатих акционара! И проповиједници...
Намијерно сам је питао за одредиште и њен правац, иако знам да се упутила у предграђе - нека мисли да сам паметнији него што можда мисли, и нека не сазна шта бих могао помислити да се не сјетим полицијског сектора ноћу и старог капетана, његових детектива и инспектора, банди у сектору и зловољних криминалаца и убица!
Ех, ништа не говори и пушта ме да самостално закључим, као да већ нисам већ све претходно закључио! Или мисли да сам млад и безнадан, а она примамљива за моја размишљања као богата ујна због пуког новца или утицаја на ствари које се и мене дијелом тичу - далеко од тога, ја сам само таксиста на дужности, и не одступам од својих принципа! И паметан сам више него што се други надају, опијени својим пародијама које називају размишљањима - богати, лијени и дрски, или људи који су њихова потпуна супротност, често без видљиве разлике! Или можда само богати скоројевићи кваре свијет, а остала зла долазе као раздешена музика која затим бесплатно прати тај циркус супротности - можда чак унедоглед... До краја људских живота - и тихог краја свих мисаоних пародија и супротности којима смо склони, на овај или онај начин!
Пита ме колико имам година, као да напокон жели поново бити у улози важног пријатеља једног обичног и анонимног таксисте! Да, то још никад није питала, не до сада. Не секирам се, могу уосталом и слагати,а да ме при том нимало не пече моја савјест; па рецмо, двадесетпет? Не, двадесетшест дјелује боље и зрелије, иако заправо имам двадесетчетири године, двадесетчетири, да.
И посиједујем такси који отплаћујем из мјесеца у мјесец. И сектор у којем радим, и предграђе у којем живим, да, и трпим ову несносну врућину против које не можемо да се боримо, све и када бисмо хтјели.
Двадесетпет, госпођо! Да, двадесетпет...
Зачуђена је - наравно, мислила је да сам неупоредиво старији - можда је заварала одлучност која избија из мојих мисли и лица?
Зачуђени сте? Да, госпођо, имам двадесетпет година, да.