index

11.
Вечерња свјетла су предивна, и њихове разнолике боје пријају и као да пријањају за ствари и људе, а цијела моја незаинтересованост те готово одмах видан немар за узаврело гротло градске ноћи, ковитлац свих ових свијетова, живота и судбина у тренутку, у једном погледу у очима који нема премац и лик за поређење у било којој другој ствари а ипак се тако споро мијења, као спори и тешки талас који је сачињен не од воде, ношен неком сличном снагом и животношћу као права представа или слика океана, неког далеког мора, обрушава се као спора, као замашно огромна стихија наших живота на наше животе, и да, цијела та слика представља тек одраз моје навикнутости на ствари онакве какве јесу и односе у каквим живим, све ствари са којим живим, непрестано, из низа оваквих дивних и тихих, непримијетних тренутака у низ још бољих и величанственијих, мушкијих и женственијих, бржих и споријих, увијек на услузи непосредно пред мојим очима, на асфалту под мојим ногама - да, то је град и ја у њему, то је мој живот, мој свијет, сви моји обзири и принципи, све моје недослиједности, кичма моје животне судбине и моје лице у огледалу свемира које није ни љепше ни ружније од мог правог лица које носим испод слоја скупе али не толико наметљиве шминке - то сам ја, то је моја младост, и то је град! Ех, да.
Зовем се Модс, и током дана посијећујем часове на којима изучавам историју умјетности, а излазим касно увече и предајем се у наручје сваки пут новог изазова, тако да ниједан тренутак се не одвајам од снаге свог разума, те од љепоте својих емоција - волим свијет, учење и живот, обзире чувам за потребе личног морала и ствар доброг укуса, а чак ствари које сви сматрају уопштено за добре не допуштам одмах као добре за себе без претходне провјере, без макар летимичног допунског расуђивања, увијек још једанпут више! И да, поред тога ћерка сам богатог берзанског акционара, капетана снага унутрашњих послова, доброг, мудрог и старог човјека за којег нисам једина брига и напаст на његову цијелу животну бојазан и слику односа коју има, а ипак сам засигурно најљепша, најлепршавија његова трема од свих, док унутар ограда свог разума смишља и замишља нове планове како да ме заштити од опасности у полицијском сектору, опасности које често само он види и назире довољно искуствено, предано до краја, довољно добро! Често поново у нашим разговорима објашњава свој доживљај према мени, а тада обично каже да чиним крила његове животне поезије те да снажим његова позитивна схватања у тренутцима кад разговара са мном, или размишља о мени у моментима које чува само за себе, снажно одвајајући оно што је засигурно добро и племенито, од оног шта можда јесте а можда и није! Ех! Он је најхрабрији отац!
Кад пролазим са добром надом читавог овог хуманог свијета касно увече кроз град, понекад размишљам о добром човјеку на небу којег називају Бог, доброчинитељу који управља свим стварима и брине се за читав овај непрегледни склоп стварних и замишљених зупчаника живота свих жена и људи, њихових кућних љубимаца, и свега што уосталом воле! Да, и обичне, непримијетне ствари имају живот, иако не прави, као људи. А кућни љубимци - они уживају и не жале се јер им је добро, мада немају душу! Ех, Бог даје душу једино људима! И, кад остаре, смрт коју осијећају и због које пате, као да се налазе пред својим коначним исходом...
А смрт готово као драмска метафора је понекад, на неки начин, иста као рођење, јер не долази случајно и потпуно је неизбјежна, као уосталом стварање и живот у свим својим моментима - ако добро погледамо свуда око себе, живот и креација нису ствар добре воље или изненадног, одсутног хтијења, већ извор непресушног талента са вишим значењем, одраз нечег стварног и нестварног што жели да се испољи, а још је љепше, љупкије него облик који непрестано ствара! Да, то би могла бити сушта истина...
Према набуситом наговору њеног одвише старог, а такође одвише свезнајућег проповједника из предграђа, мама је провјерила шта се дешава са стварима у мом животу, те дознала да је неки агент или детектив, по имену Банк, средовијечан и испијен човјек који је истурени поглед тате у сектор, његова продужена рука за све осјетљиве ствари, као нека врста анонимне полицијске звијезде која никад не сија али и никад не тамни и потпуно се не гаси, задужен за неку врсту полутајне, готово илегалне присмотре могуће опасности на коју могу овако или онако несмотрено наићи при својим вечерњим изласцима, неке могуће засједе силеџија или пљачкаша који су спремни на све у датом тренутку! Ух, и сада, кад сам прошла поред овог полицијског позорника на углу улице, сјетила сам се те незгодне чињенице - увијек се стресем кад помислим да сам под неком присмотром, па макар због добре намјере коју отац тако исказује према мени. А и полицајац на углу - као да зна, као да сам видјела у његовим очима да чак и он зна да ме прате, да ме надзиру нека полицијска лица, можда чак људи из његове станице, или чак могући познаници у широком полицијском друштву - као да сви знају напросто тек тако, а као да ће временом сазнати и моје друштво, момци и пријатељице, који ми тада неће остати нимало дужни! Уосталом, ваљда су ти зарђали полицијски момци макар у најмањој мјери дискретни, ваљда поштују моју приватност! Да, дискретни су у сваком случају, јер никог нисам никад видјела и нисам ништа чула, а ни други из мог друштва још нису чули! Не знам како је посумњао стари намћорасти проповиједник - ваљда је свевидећ, или му помаже Бог?
О детективу Банку не знам од свега ништа детаљније, изузев да рано увече испија пива овдје у близини, у Кантринајту, лошем и досадном озлоглашеном мјесту клубског типа за одрасле и оне мало одраслије, а затим, наоружан својим тешким револвером, сједне у своје возило и држи сектор и све његове замке и опасности на оку, као за савјест немоћни Цезаров судија који није ни слијеп ни глув, а ипак неће реаговати и неће ништа предузети све док се не назре јасна и реална опасност за систем - као усуд који чека да попуни замку коју крије!
Тата одувијек страшно страхује за своје берзанске акције, те не схвата потпуно јасну ствар и просту замисао, неће да прихвати чињеницу према којој неискориштено богатство не представља готово ништа, а у ствари и није право богатство, да ја не желим једноставно потрошити, дословно уништити све што он има, већ само паметно употријебити! Можда један сасвим малени дио, незнатан износ акција претворен у готов новац, или можда услишена једна дозрела куповина неке тако згодне јахте на сунчаном јужном мору, све то може да прија и дадне одушак младом бићу - ионако, остале акције би поново нарасле до баснословних износа и регенерисале почетни износ поново представљајући добро уложен капитал, и све би поново било у потпуном реду, а владала би насушно потребна поново успостављена хармонија односа између различитих генерација! Он се увијек једнако љуто намршти на све такве ријечи и не жели ни да чује, а у најбољем случају каже да нема довољно средстава која могу слободно дотећи, или да није бизнисмен и краљ - готово као да хоће да каже: нисам неприкосновени Цезар берзанских обрта и ствари за лупање срца, за готов нервни слом, већ обични државни службеник који се не упушта у послове изван својих ипак скромних овлаштења, а науштрб позитивних законских прописа! А његови моћни и понекад прикривени пријатељи ведре, облаче у осјетљивим стварима и повезани су са многим питањима, па је онда и он на неки начин моћан или посиједује веће могућности за утицај, јер се креће у кругу моћних и утицајних лица и познаје заиста важне фигуре у цијелој тој партији, може извршити притисак на друге који за нешто важе и нешто знају, те увијек има припремљен одговор и сва средства да спроведе своје сопствене потајне замисли - уосталом, све изгледа тако као да ме он довољно не разумије, и неће да уважи моје не толико нестварне жеље, потребе и тихе амбиције!
Ех, да, берза и акције! Као да их осјећам под својом жељом и вољом, као да се претварају у новац или скупу, недостижну, недосањану јахту, тик пред мојим очима! А онда, онда би све било једноставно!
Моје друштво каже да се готово потпуно конзервативно облачим, те да сам понекад повучена више него што то дозвољавају правила и обзири у једном младом, надобудном друштву, препуњеном жељама и модерним схватањима! А можда је заиста управо тако - мој тата има јасне захтјеве за многа питања, а његова строга ријеч не може тек тако отићи у вјетар! Кад он каже нешто важно - ја пажљиво слушам, и настојим да прилагодим његове појмове сопственом схватању, свим односима и вриједностима данашњег, не баш врлог и према свему не баш смијерног доба!
Не мислим толико на за мене недостижне берзанске акције само кад мислим на умјетност, или кад одлазим у вечерњи провод - град је неисцрпна инспирација за све људе са широким погледима, а они ријетки који су имали праву инспирацију која је могућа у сваком времену, на сву срећу оставили су многобројна умјетничка дјела са изузетном вриједношћу, и увијек постоји нови начин да са несмањеном снагом сагледавам ствари естетски из новог угла, са новом радошћу и стрпљењем, да поново све осјећам као први пут, увијек поново и поново... Ех, град и умјетност су предмет за доживљавање путем душе! А тек берзанске акције!
Мој отац није наиван као неки обични почетник, па је дозвољавао готово увијек да испољавам своје сопствено лице и природу, јер то је истински јако важно у животу младих, нарочито дјевојака које лако потпадају под нездраве спољашње утицаје; односно, све што слушам, све ријечи које долазе из околине, сви звуци, шумови, бука, реченице и мисли, у тренутку све постаје тако тешко, несносно и неподношљиво, те просто не могу више да чујем и да слушам - тада наступа са својом улогом смислени, стрпљиви отац; насмијемо се, нашалимо, весело и живо поразговарамо, без непотребне тензије између старих, провјерених другова, а он ме тада подробно саслуша и тежи да разумије моје мишљење и размишљање, а онда, онда могу поново све да чујем и саслушам, разумијем али и да се супротставим, да одговорим у одбрани свог интереса ако је потребно - не, нисам од оних који тек олако допуштају да тјескоба других лица и душа поприми нови облик, ново значење улазећи у моје тијело и мисли, а ту је и стари добри очински савјет и присан разговор пун јасноћа и могућности за лакше излажење на крај са проблемима у животу, који су тако често његова стварна, тешко схватљива природа!
Ух, никад не улазим у клуб Кантринајт; да, можда ме понекад знатижеља упућује на једну кратку, готово погледом летимичну малу и безопасну посјетицу, на живи поглед унутра - свијет полукриминалног живота и свијет полукриминалан у властитом и животима других не може бити без изазова за кратку, за успутну посјету која не би залазила у дубину, смисао и сврху ствари и односа који тамо неприкосновено владају, или у начин њиховог кретања или непобитног одвијања - поготово би остало ван макар најмањег обзира преношење трикова које бих видјела у властити живот или непосредно размишљање; ипак, понекад је тако узбудљива помисао да упутим само неколико прикривених погледа на унутрашњост Кантринајта, и тако можда на унутрашњост живота тих занимљивих људи, тако безизгледно издвојених од свијета који има другачија и конвенционалнија правила, можда чак од града као појаве која је сама по себи интересантна и мотивишућа за млади истраживачки живот, живот препун неспутане љубави и идеја!
Питам се прати ли ме управо у овом тренутку, да ли ме можда гледа са оближњег крова или прозора, да ли ме тако можда тихо надзире неки тајни агент унутрашњих послова, као у високотиражном филму из холивудске продукције, с том разликом да сам ово заиста ја и мој живот а не неки филмски заплет, јер знам да сам заиста повремено под надзором; и наравно да не, нисам у својим мислима тајанствена шпијунка која носи важан микрофилм сакривен у потпетици, прелијепа црвенокоса љепотица у коју се сви лудо заљубљују и која се налази непрестано у опасности, док ће је само интуиција и срећа, шарм и увијек присутна мушка слабост према женама успијешно провести кроз сва искушења заплета филмског сценарија! И хвала Богу да нисам - још само да нема нежељене присмотре!
Све је то тако чудно и неразријешиво у самој дубини односа; односно, лијепе јахте већ одавно плове по ширини мора и морској пучини, свако зна која јахта је његова, а ипак свака јахта може да промијени власника ако неко ко представља новог купца и власника уновчи своје баснословне акције те легално купи јахту, постајући нови власник у једном једином свијетлом тренутку блијеска унутрашње интуиције и пуне зрелости у одлучивању - а акције, шта ће уосталом било коме вриједни папири без функције, па макар то били мој отац и ја, и какву корист пружају берзанске акције поред неке тако лијепе, луксузно опремљене јахте - имати или немати колосалне износе акција само је ствар берзанских брокера и људи који за тешку, туробну, квргаву надницу раде у фабрици или на жељезници, и сматрају да је једино рјешење можда напад на поштански теренски комби - акције су кључ разумијевања можда не суштине ствари у овом по много чему незгодном свијету, али ипак важна карика или корак ближе према скупоцијеној јахти на јужном мору! Ех, да!
Већ сам помало у закашњењу! Ух, мораћу се провозати таксијем! Имам ли уопште ситни новац за такси у новчанику? Да, са већим степеном организованости личног и приватног живота само компликације постају веће, а све у животу постаје замршено до непредвидивости... Ах, нашла сам! Такси! Такси!
Момак који вози такси изгледа сасвим пристојно, а могу чак слободно рећи да је згодан, иако је проблиједио од непрестаних маратонских вечерњих и ноћних смијена! Не изгледа лоше, уопште не изгледа лоше. Можда је ожењен? Ух, уосталом, не тиче ме се!
Град је много љепши касно увече, уз сва ова интензивна и блистава свјетла, опуштеност на улицама ослобођеним од проблема који се тичу посла, школе, дневних обавеза и притиска журбе и цијеле неопходности свега о свему - баш онако како треба, зар не? Уосталом, град је по себи посебна појава!
Могла бих у тренутку помислити да је вечерас рођена моја јарка срећна звијезда, или тако некако - данас је мој рођендан, и да, напунила сам двадесетједну годину, те ћу моћи одсад напокон мање да питам а више да тражим, ако добро схватате шта притом замишљам! Свијет је одједном постао приснији са мојим стварним потребама, са продубљеним погледом на ствари и живот! Ах, да!
Тата зна да је вечерас заказана и вјешто осмишљена једна, па рецимо мало блиставија рођенданска журка овдје у близини, да су позвани посебни момци и дјевојке, присни и значајни у мом животу, а оно што ми се не свиђа, о да, биће вјероватно у свој тој гужви присутно негдје у близини, и све ће потајно, тихо надгледати неко проклето полицијско њушкало, неки ступидни човјек или жена који немају такт и мисле само на наређења која су добили, овако или онако! Какав ужас! Па то је притисак на појединца који нешто значи!
Уосталом, могу попустити бар мало у свом строгом мишљењу и погледу према ипак споредним стварима! Почетак пунољетства није крај свијета, макар и у таквим околностима, зар не?
Момку који вози такси ћу дати још двадесетицу приде! Да заслужио је - поред свега, данас постајем пунољетна! На крају крајева, и он има душу, а вјероватно и жену и породицу негдје у предграђу - живот није лак ових дана, зар не?
Ух. Тако је најбоље за све! Да, почиње живот! Куцају вене за несметан вечерњи излазак, који обећава надасве добар провод! Да, да.