index

10.
Ух, претпрошле вечери је заиста било опасно као никад, као у акционом филму који се снима само једном са таквим надахнућем сценаристе и редитеља, као у оним ситуацијама гдје свака грешка може постати остварена стријепња, и коначна неодложива судбина! Кад само поново замислим све појединости, кад створим истиниту представу о свему томе у својој глави, такве појединости као што су сви ти наоружани људи са опасношћу као јединим избором који нуде за врлог представника реда и закона, јадни простријељени момак који је вјероватно потекао из предграђа или провинције, те ниједна званична и права полицијска униформа са припадајућим ауторитетом органа реда ниоткуд - био сам потпуно сам, принуђен да реагујем као много боље плаћени детектив, за којег су отворене све најбоље шансе у друштвеном животу!
Додуше, могући кривац је такође била некадашњи агент унутрашњих послова, као срна преплашена, у себи бијесна на све око себе женица, или тек мало старија дјевојка - али као да то мијења ствар у суштини, или као да тако губи на значају ствари или на актуелности за моју породицу, колеге, пријатеље и познанике, те на крају, за мене! Ипак, био сам храбар, вјешт, одлучан на изузетан, непоновљив начин; нестегнут, неспутан унутрашњим немиром и недоумицом предузео сам брзу и одлучну акцију која је уродила плодом, потпуно сигуран у своје могућности и мисију коју здушно обављам! Као храст који је одолио рушилачком невремену које је одједном завладало свом снагом, или као припадник непоколебљиве, стамене и солидне легије Цезара!
Зовем се Спајд, и по занимању сам полицајац, позорник на углу Улице веселих и Прољећне. Сати дежурства обично су досадни и споро и тешко промичу кроз вече које увијек крије опасност и стријепњу у понеком кутку града препуњеног тихом влашћу криминала и корупције, па ипак, понекад стварни ураган насиља посјети и мјесто на којем радим, те тада морам неприкосновено, одлучно реаговати, као прави представник реда и закона! Иначе, обично тек прелистам вечерње новине, попијем кафу или двије у оближњем кинеском ресторану са брзом храном, и ујутро одлазим на заслужени одмор код своје куће...
Вечерње издање новина увијек купим од момка који пролази у близини, и гласно рекламира главне, ударне вијести и актуелности; он је млад, надобудан колпортер, а као уосталом сва мало млађа омладина или скоро још дјеца његовог узраста, набијен је са превише жеље и амбиције, а са премало схватања реалности свијета у својој куштравој глави - ипак, ако се потруди, може једном можда постати возач трамваја, или чак достићи потребан ниво за државну или пасторалну службу! Да будем искрен, новине никад не читам до краја на дужности већ их прелистам поново око поднева, кад испијам кафу код куће припремајући се за наредну напорну, тешку, али за закон и његово извршење неминовну, путем правде одређену нову, одлучну ноћну смјену! Информативне су у својој говорљивој бити, па дознам колико важне ствари од општег значаја, толико понешто и о томе шта се дешава такорећи у најближем сусједству, готово на вратима моје сопствене куће! И наравно, у полицијском сектору који нас све окружује, нарочито у полицијском сектору...
А сектор, сектор је узаврело стихијско стампедо и гротло вулкана сачињено од помијешаних голих женских рамена и кољена, револвераша, бивших робијаша, достављача и протува најразличитије врсте, неискусне невине и наивне дјеце која почињу своје кретање уском зоном између класичног криминала и законитости, а често, пречесто мисле да ће вршењем противзаконитих преступа и подвала према друштву стећи нешто што се зове или подсијећа на будућност, на добре изгледе за живот, за напредовање у животу и можда чак каријери, за успјех, новац или славу. Више нико од те обезнађене дјеце не жели да изгради стамену, пркосну спортску или музичку каријеру, или да поштеним те штедрим радом дође до неког солидног иметка; ваљда је све већ превише извијештачено у сценама данашњих ноћи и дана у полицијском сектору, а као да само криминал широм отвара своје капије за бројна нова надобудна лица несвјесна стварне опасности, баснословно плаћа и прима неограничено много нових младих особа које касније изграде криминални рекорд у полицији. Ех, тако је то!
А ја, ја само лагано и стрпљиво, као евергрин који траје, као музички број чији се старомодни грамофон никада не гаси, вршим рутински и без претјераног напора своју законску дужност, слијепо поштујем све одредбе и наводим друге да поштују закон који вриједи једнако за све нас, и изван тога устаљеног правца за свој живот, клоним се углавном свих проблема најразличитијих врста. Чак сам престао испуњавати такорећи потпуно невини, по свему обични тикет спортске прогнозе - потпуно сам посвећен породици и њеним слободним перспективама са друштвом које заслужују, кући и свом послу који предано обављам, а иако до моје пензије коју желим часно да заслужим преостаје још поприлично, живим мирно, градим и дијелим са људима блиским себи свијет малих и успјешних анонимаца свуда око себе, којима ништа не недостаје и који нису незахвални са виком, лармом и галамом да треба више, боље, сјајније или скупље од свих ствари које можемо обезбиједити за себе, те уживати у њима на миру поштеног, преданог и достојанственог живота! А колт 45, моћни и ултимативно одлучни колт 45 на мом опасачу, тежак, пријетећи и увијек присутан кад сам на дужности и спроводим закон и његове свијетлеће норме, као најбољи друг који не гријеши кад гријеше људи, дјела и мисли, друг који такође не гријеши ако не гријеши човјек који рукује том моћном направом, да, он јасно и недвосмислено опомиње могуће кривце, подсјећа и оснажује идеју док са мном брани тај и такав свијет, свијет за мале, анонимне људе који ипак једни другима значе све на свијету, даје до знања да то није свијет који се може тек тако нарушити криминалом, проституцијом, дрогом и безобзирним силеџијством! Не, закон је моћан и закон послиједњи гријеши, и ником нећу дозволити да дирне у свијет који тако штитим, који је такође свијет других пристојних људи, и припада им подједнако као мени. Наравно, свако стрпљење има границе, као и попустљивост праведне, безгрешне стране!
Ух, вруће је, скоро исто као што је било вруће јуче; овај ваздух, не толико љепљив а ипак тако неприродан и полузагађен, поготово кад је овако топло до границе подношљивости, и када чело само од себе постаје мокро и љепљиво, готово три пута је тежи за дисање него нормалан, чист ваздух у нетакнутој природи, у још неспутаној дивљини са својим недирнутим изазовима, са резервоарима, са чистим, неоштећеним изворима питког ваздуха и воде! Добар је једино за младе, нафризиране, управо сада свјеже истуширане и неједнако почешљане, оскудно одјевене дјевојке које се не баве размишљањем шта једу, дишу, кроз шта гледају и какви звукови се у њиховим ушима из трена у трен мијешају и смичу ионако невелику и од тешког тренутка одсутну, отуђену пажњу и памет, схватање и разум, већ тако круже улицама и само мисле гдје су и шта раде исти такви момци њиховог узраста са сличним схватањима, и како да се једни другима придруже у ноћном кружењу градом! Ех, тако је то...
А цијела та још увијек блиска вече са непосредним изазовом за мене, посебна је ствар - све је било тако урнебесно, а изненађење у глави и разуму и трнци кроз моје тијело значили су исто! Пуцњава из простора изнутра, затим одлучна и изненадна акција - проклетнички у дим обавијени и тек шареним свјетлима слабо освијетљени Кантринајт је увијек препун различитих сумњивих лица, и једноличан, досадан и танак блуз потмуло трешти изнутра и смара разум и тијело, несмотрено пуштен из нечијег грла, из извођачке тамбуре и трубе - ипак, тада, у том моменту све је било некако другачије, цијела пуцњава и наглом паником изазвана озбиљна гужва, преплашени момци из обезбијеђења, само на први поглед јаки и одлучни, предобро плаћени и уљуљкани у своје незнање, у немогућност правог одговора на праве изазове који како се показало недвосмислено могу запријетити, те узнемирени клупски свијет који је престао да виче и вришти саживљавајући се са изненадним шоком, али притом истовремено не жели да се помијери ни за пуки милиметар и тако да се помакне из стања коме за своју свијест, након првог неконтролисаног рефлекса, унутрашњег трзаја и тешко преброђеног налета страха! А саспект - она је бивши агент, и за њу је све то вјероватно тек још једна унутрашња тортура, размимоилажење са својим властитим идејама, жељама и могућностима, далеко од искрених и разумних граница које кажу шта јесте а шта није! Уосталом, ко уопште из било којег разлога, одлучујући недвосмислено својом слободном вољом, ријешеношћу, и са необоривом сопственом одлуком напусти унутрашње послове, јасно је скоро у потпуности, чак да тако непосредно не кажем и несмотрено не осудим, да ипак вјероватно у том случају нешто није у реду са препознавањем праве стране, и оног шта јесте, и онога шта није, зар не? Као сладолед на хладном времену, или ходање без кишобрана по киши, уосталом!
Нисам могао опрати своје руке као Пилат, те прво позвати полицијску станицу и затражити асистенцију, размислити, можда се чак поколебати или оклијевати, и тек онда ући или чак можда не ући у мјесто на којем се дешава обрачун тешко супротстављених страна, од којих, да кажемо отворено само између нас, ниједна вјероватно није права! Не, посегнуо сам за својом тешком и храбром четрдесетпетицом, брзо и одлучно зарулао тротоаром и сручио се у врискаву салу клуба, ријешен да можда озбиљно и одлучно дјелујем у складу са могућим потребама и законским овлаштењима која посједујем! Уосталом, капетан је говорио баш прије неколико дана о правима и обавезама лица на полицијској дужности, те о нашем јавном моралу, угледу и његовом схватању, а све сам добро схватио, начелно и практично прихватио - на крају крајева, уосталом, тако сам се углавном понашао и раније, без додатног упозорења са виших нивоа одговорности, јер уосталом, за мене редовно бријање сваког јутра, чиста значка и наоружање те уљудност и морал и нису нешто потпуно ново, али подршка капетана не само да је потребна и сврсисходна, већ још нескривено прија правим чуварима реда и закона, људима који се држе моралних и законских начела као основног правца за свој живот и рад у полицијској станици! Ех, да, тако је то.
Само Ниче зна шта је у главама свих тих према насиљу склоних људи, те да је жив и на овом свијету вјероватно би се чудио више него ја шта се дешава, како размишљају људи и жене у Кантринајту и другим клубовима док конзумирају алкохол, јака свјетла те лош и убитачан, нетачно одсвиран звук слабог, отужног блуза, те гријеше пред Богом посматрајући обнажена женска кољена и рамена, размишљајући не баш увијек у складу са личним моралом и идеалним схватањем друштва једнакости и свељудске правде - тако сигурно не размишља цијела земља, а њихов поглед на свијет и властити живот је, да тако кажем, као потпуно усамљена звијезда на потпуно ведром ноћном небу, што је парадокс сам по себи, зар не? Притом не мислим на право звијездано небо, наравно! Ех, како доказати такву тезу, која је уосталом посредно доказива већ при првом погледу тек донекле помало искуснијег ока на све те људе и њихове чудне животне смијернице? И на крају, зашто доказивати било шта, јер шта уопште може да се промијени у њиховим усијаним главама, у њиховим брзим, пребрзим мислима?
Сви су у том тренутку моје заслужене славе и нове заслугом исписане странице личног и породичног историјата гледали у мене као у правог неприкосновеног представника реда и закона - поново је наступио потребни ред славном побједом полицијских снага у још једном блиставом тренутку славе и тријумфа, достојном цезаристичке тријумфалне капије - а ипак, сасвим мало је недостајало да наступи и нежељени трајни мир за устријељеног момка којег никад прије нисам видио, што не значи да га не жалим или да не схватам његов бол - у болници је и доктори се боре за његов живот, који виси на концу игре живота односно смрти! Јадни човјек, иако не у сваком случају безгрешни - он је као замишљена и нестварна представа друштвеног страха и безнађа оличена у једном изгубљеном лицу, као лице криминала и безнађа које је попримило на себе унутрашњи облик друштва изван прописаних оквира, изван истинске законске стварности, бар онакве каква би требала бити, или каква би била пожељна за све нас!
Ех, посматрам понекад захукталу и тако тешко загушену ријеку аутомобила испред својих очију, и онда не могу да се искрено не зачудим како у свој овој узаврелој једноличности не постоји ни најмања шанса, поред читавог тјелесног и мисаоног напора, да се управо овдје, непосредно пред нашим очима, открије и одгонетне суштина, прави смисао ствари које нас све муче, док све тако једноставно, брзо и безглаво струји и промиче испред наших очију, и на дохвату нашег толико хваљеног разума! Као да је цијела та ситуација пуна енигме уствари слијепило које је посредни плод свезнања, контроле ствари у времену науке и чињеница, без принуде и видљивих окова који било кога стежу, а ипак постоје и дјелују! Ех, да, тако могу размишљати унедоглед, а и даље не знати ништа...
Могу још рећи, уопштено говорећи, да овдашње вечери и нису тако лоше, а поготово нису ни у ком случају једноличне, досадне - врева спољашњих облика и унутрашњих плућа града, сва сила возила, те људи замишљени и задубљени у своје мисли и своје идеје, а ипак весели или тек благо меланхолични, заљубљени парови обасјани свјетлошћу своје срећне звијезде и сањиво одсутни у гротлу широких улица и звука милиона откуцаја срца - да, и ја сам некад био млад или тек нешто млађи, а сви имамо душу, и понекад о неким стварима једнако размишљамо, без обзира на године!
Моја жена сједи код куће и сада вјероватно гледа телевизијски програм, те подсвијесно и још неодређено, али све јаче и јаче потајно поново осмишља како ће ми ставити до знања на нов начин, са умивеним и освијеженим ријечима своје жеље, рекавши да су понекад потребни вечерњи изласци и дружења у ресторанима, биоскопима и отмјеним клубовима, а не само моје непрекидне и досадне вечерње и тешке ноћне смјене у незахвалном, у опасном полицијском сектору! Никако јој не могу објаснити шта је то заправо сектор, те довољно добро и смислено доказати да је прави проблем тек премјештај у предграђе, тамо гдје се сви видици шире и сужавају у исти мах за све људе попут мене! Ех, вјероватно ни ја не схватам довољно добро њене унутрашње проблеме - права је срећа да још увијек немамо толико убитачне заједничке проблеме по питању нашег заједничког живота, увијек могуће неподесне околности које затим трагично тргају и једно и друго, те послиједице од којих се ни она ни ја не можемо одвојити и побиједити их више никад - говорим о оним проблемима који нису погубни само за нас као пар, већ и за једно и за друго понаособ. Као потпуно солидна готовина која неочекивано постаје вересија заједничког живљења, живот који постаје свакидашња мора, предмет за жаљење и очајавање у љубави која је некад толико значила и обећавала!
Никад не кршим правила која су украс полицијске службе те њен прави продубљени смисао, а такође не одвајам се од своје позиције за надзирање сквера који контролишем ни за тренутак, ни тек толико, тек пет или десет минута, да по овим ноћним спаринама сручим једно освијежавајуће пиво у Кантринајту - не, дужност је дужност, док другачији приступ за мене не постоји! А те вечери, док сам интервенисао у потпуно неизвијесној ситуацији препуњеној напетошћу, вукла ме је и управљала мојим осијећањима и мислима неодређена знатижеља, ако већ морам да признам и тако прихватим ту чињеницу - Кантринајт увече, сва та разнобојна свјетла, потмула и омамљујућа музика, и нарочито, да, нарочито пажња коју су сви присутни у исти мах усмијерили према одлучном и одријешитом човјеку у униформи који, благо говорећи, одједном спашава потпуно изгубљену ситуацију, враћа повјерење у могућности реда и закона, а пољуљане ствари доводи поново под контролу, баш на право мјесто гдје све треба да буде - каква рола за од силног узбуђења задрхтало полицијско срце! За униформисаног човјека и поносног мушкарца, за вриједног и поносног члана друштва, штавише да кажем! Као сјај блиставе звијезде на поноћном небу, као неки незабораван тренутак који остаје дубоко уписан у сопствено сјећање, у сјећање других!
Ех, да, тако је то. Четрдесете године нису за одбацивање - наша дјеца још нису довољно одрасла да преузму улогу одраслих, да изграде ваљан сопствени живот, а снага не напушта још увијек ни ум ни тијело код људи тог годишта који тек тада осјећају прави пулс друштвене стварности, и притом не испољавају незајажљивост, и не испостављају бескрајне мегаломанске захтјеве на свим мјестима, свуда око себе! Да, још нисам за одбацивање у старо гвожђе, а нисам само за узор већ и за понос у срединама у којима већ дуго и истрајно градим своју животну улогу. А Кантринајт од неке вечери те блистава интервенција вриједна за пажњу, сва сила нетремичних погледа жена и људи који дрхте као прут, скривено одобравање на лицима већ обесхрабрених, сви дубоки уздаси - то је тек пролазни феномен за једну ноћ и једна епизода, као уосталом многе друге, у животу и на његовим видљивим и скривеним маргинама, на широким и сјајним најважнијим страницама, које сам неуморно исписује! Ех, да!
Ух, улицом коначно пролази једна тек помало конзервативније обучена млада дјевојка, црвенокоса, у друштву стидљивог и наизглед осјећајног момка, који крије неки сопствени, посебан темперамент - не, сачекајте тренутак! Забога, па то је ћерка нашег старог, али одлучног, непопустљивог капетана, срдачна и морална дјевојка коју он чува као мало воде на свом длану, и полаже све своје наде у њу и у њену свијетлу перспективу, као сваки брижан, као сваки добар отац који слично размишља и брине исту или сличну бригу - рећи ћу Вам у повјерењу, стари капетан чак је задужио на неки начин готово службено једног од детектива са пристојним стажом у полицијском сектору, или сам бар о томе понешто потајно и незванично начуо од неких повјерљивих полицијских лица; сазнао сам не својом вољом за неку врсту неформалне и полутајне операције тихог надзора те свеприсутне бриге над њеним вечерњим и касним ноћним изласцима у градски центар - да, капетан поштује закон, воли ред и мир, частан је, поштен и одговоран, а ипак понекад скриви и потјера личне интересе до граница гдје тихо престаје закон, па макар они били и свети; такве ствари тајно колају кроз систем, кроз апарат унутрашњих послова! Ех, нико није савршен, па ни најоданији и најодговорнији људи у језгру законског миљеа! А како бих се понашао и ја, или неко други да посједује такве могућности и ипак сву могућу вољу да задржи обзире према обичним људима који немају такву заштиту, те могућност да је било када добију? И опрез према дометима сопствене савијесности, у сваком погледу...
Не знам да ли наслућује да је можда посматрају још неке очи, док овако брзо пролази и хода кроз центар града! Одлази на неки од својих касних вечерњих излазака. Ех, младост! Да, тако је то.
Ах, долази момак са новинама. Вечерње издање. Момче! Купићу издање! Момче!