index

8.
Живот на врху је као живот на бриду оштрице - постоји само једно мјесто, самотно и удаљено, и само један начин, само једно средство да се то мјесто задржи, да остане трајно освојено, и да одолијева заједно са човјеком који га држи - да, ја се одувијек сусрећем са таквим тешким изазовом.
Зовем се Методи, и моје име доста говори о утјеловљењу мог сна, о мојој мисији, мом строгом, цјелисходном науму, мојој идеји, и мојој важности коју имам и неприкосновено држим у животима, мислима, осјећањима и поступцима других људи, важних, мање важних, или потпуно неважних у тако великим размијерама, а ипак такође људи с којима дијелим овај град, овај свијет, своје мисли, и сва своја дјела и промишљања.
Носим увијек скупа инострана одијела и моје друштво, док заједно са мном конзумира украсни укусни крем слаткиша, представља крем центра, крем града и друштва - ради се о ту и тамо имућним или утицајним људима за које је понекад боље не знати како су дошли до положаја, славе, утицаја или богатства, о крупним акционарима и власницима послова око којих се врти град и све у њему - све у свему, праве поштењачине потекле из добрих породица које маре за све што се дешава, а дубље је и значи понешто више од написа у вечерњем издању новина, и стуб су и ослонац за остале чланове друштва, непримијетне, повучене и мање истакнуте, у овом узаврелом гротлу који зовемо град, друштво, или чак свијет на којем стојимо! Официри и позорници рекли би сектор, а свештеници пакао и недостојно зло одбачено од Бога - ипак, чињенице и свијет саткан од њих су ипак најважније, нарочито ако су те чињенице тачне, и не боле својим превасходним значењем преко мјере, зар не?
Апартман у којем живим окружен савијесном љубављу, стеченим угледом и животном и личном срећом, налази се у најстрожем центру центра града; овако, са висине значајне и важне грађавине, гледам споро дишући кроз огромне непробојне затамњене прозоре, и као да је цијели свијет тада потпуно јасан и недвосмислен, и готово разоружавајуће нијежно бесмислен у свом безизлазу, у схватању својих принципа и властите важности, те улога и живота својих безбројних судионика - нисам груб према схватању могућности људског разума, а ипак, цијело рјешење налази се овдје пред нама, на једном мјесту, у бити ствари, угнијеждено у цијело општевидно кретање, које се као узаврела колосална ријека суштине ствари у свим облицима непрестано одвија као филм појмова и знања непосредно пред нашим погледом, и нико јасно не види суштину која се одвија заједно са појавом - непосредно испред својих властитих очију! Непрестана потјера за заиста постојећом материјом која нема вид, за духом који нема тијело, за новцем који не трпи власника, све врви, страховито брзо се одвија, сви тако журе и нетремице прегледају своју и свијест других - и нико добро не види! У самим чињеницама информација, журбе, мијењања и кретања, нико не види општесадржану истину о бићу и природи ствари! А рјешење је неопходно, и рјешење не представља мисао која је непотребна јер нема материјално и физички изводиву сврху и самосвојност која може одредити правац, помоћи на сваки могући начин, о не. Но, битно је да ја, можда на недовољно одређен и још непотпун начин, али ипак да некако видим рјешење; најважније је да јасно наслућујем и да ипак видим, да сам дио процеса рјешавања и да процес рјешења припада једним дијелом и мени, и да рјешење и његово лебдење, одвијање, његов плод и можда чак омасовљавање послије одређеног времена макар малим дијелом зависи и од мене, моје воље, мојих жеља, хтијења и мојих врлина и могућности!
Ипак, све то је недовољно да будем на врху, или при самом врху; да на неки волшебан начин, што би засигурно представљало моје сопствено отуђење, не желим или да више не прихватам своју значајну улогу, све би било другачије - и то је дио поенте. Горњих сто или петсто метара Хималаја је ипак врх, и у значајној мјери представља врх. Горњих сто метара брда високог стопедесет метара негдје далеко у провинцији ипак не значи ништа, изузев просте тополошке чињенице са локалним карактером. Да, тако размишљам, и тако живим. То је мој мото - стално на врху, или што брже право на врх. И берзанске акције. Крупни капитал. Огромна постројења, далека или блиска, замашна и профитабилна. Само огромна. Берза. И акције. Мислим чак да постојим због таквих чињеница и њиховог значења. И на том пољу сам међу најјачим. Неко би рекао, као разиграни Цезар игара са крупним берзанским акцијама. Ја бих рекао као частан човјек, човјек који је на вријеме препознао како се рјешење не налази, већ намеће простој и још недефинисаној будућности и другим важним и паметним људима са великим могућностима, које цијеним готово као себе и блиске и драге људе око себе, иако их толико не волим. А ником не говорим све - то је као златно правило. То је мој начин. Слиједећих пет потеза, или десет, или петнаест, или, у данашњним данима непосредно отворених великих могућности, готово већ колико пожелим - читаво рјешење партије или цијелог шаховског меча - волим да знам једино ја! То је гаранција, вјероватно једина могућа и једина права, да ће управо тако и бити, да ће стварно постати жељено. И да ћу у тој игри будућности побиједити, побиједити заједно са својим тимом. Тако мислим. Тако радим. Тако се уосталом одувијек понашам.
Може изгледати и више него чудно зашто говорим на овај начин, зашто откривам свој метод, и зашто користим ријечи које иначе не желим олако изговорити. Зато што, да, зато што, тако је некад било - и биће сасвим сигурно поново тако - до јуче, када сам, затечен, изненађен, увријеђен и погођен, као метком! Гнусном и подмуклом, потпуно неочекиваном намијером - и покушајем немилосрдне асасинације.
Једном недјељно посијећујем локал по имену Кантринајт, чији је власник извијесни Мат, добростојећи и поуздан, рекли бисмо чак и повјерљив човјек, који и иначе никад није био претјерано причљив. Клуб није ништа посебно, па ипак - долазим скоро редовно јер је игра са живцима и менталном снагом понекад пренапета и одлази предалеко, постајем стијешњен и неприпремљен за нове ситуације, зловољан и схрван умором, и неколико добрих пића, понека запаљена цигарета и картање са другим важним и високорангираним главама нису никад на сметњи, ако резонујемо и схватамо онако како одговара непознатој сили вишег разума, са нашим одмијереним и разумним схватањима, стремљењима, утемељеним формама и приликама дјеловања и живљења - све у свему, то је вријеме за опуштање и забаву, у кругу познатих и оданих, без икаквог видљивог ризика. Блуз није само за сиромашне и неуке, а и богати имају душу, иако понекад не изгледа тако! У прикривеном и добро чуваном сепареу, окружени не баш тако слатким и свјежим колачићима, збијамо масне вицеве гласно се притом смијући, и љутимо се на глупости које смо случајно изрекли и не припадају нама као својство, и причом, смијехом и дружењем тјерамо од себе зловољу и љутњу скупљану данима, понекад недјељама, играмо карте, и смијемо се - и дискретно попричамо о послу и његовим потребама. Као тајна дружина која не жели изненађења која могу темељно промијенити ствари које изгледају прилично добро, ако ме добро разумијете. И та дружина је дружина - док траје наша заједничка тајна, док важи неписани договор.
У отвореном дијелу клуба млади, мало млађи, и они у души не тако стари, али ипак безнадно удаљени од главних токова о којима сањају, испијају јефтина пива и коњаке, препознавајући из трена у трен на себи и другима нове и дотад невиђене мане и слабости којих већ раније на неки начин нису постали свјесни, слушају ненаметљиви блуз и размишљају о својој животној прилици, која их на волшебан и упоран начин заобилази у широком луку, као звијезда која одбија да засија, или је потамнила већ одавно, а они нису постали свјесни. Ништа посебно - па ипак, некад је потребан мало загушљивији ваздух, зар не? И да, мјесто је мирно, и никад се не дешавају крупнији инциденти, нарочито не озбиљне пуцњаве и дрски атентати!
Права природа клуба уствари је управо тај прикривени сепаре који посјећују људи чије се име не смије тек тако олако изрећи; Мат једва покрива уредно плаћање пореских обавеза од прихода оствареног у отвореном дијелу клуба са такође не тако лошим садржајима, али сепаре, тајни сепаре је ипак посебна и сама по себи сврсисходна прича - зачује се повремено у том не баш превеликом и увијек тешко задимљеном простору тресак чак неке крупније своте, понекад се благонаклоно заврти рулет већом снагом, замахом и љепотом, или наступи познати пјевач, забављач или комичар посебно плаћен за такву прилику, и људи понесени игром свјетла и сијенке потегну старо скупоцјено вино понекад преко мјере, или потроше крупне своте на други, за такве прилике прихватљив начин, и, све у свему, добра забава траје до ситних сати, и обично буде прелиминарно или готово у цјелости договорен понеки велики посао, ако разумијете шта хоћу да кажем... Као тајни клуб унутар клуба у којем се прича правим ријечима и не говори, чак и не мисли, ништа непотребно и неодмјерено, нарочито не ништа за све нас некорисно.
Јуче сам дошао као по устаљеном обичају око пола седам увече, преморен строгим ритмом дневних обавеза и брига које једино моје лично присуство и дјеловање може разријешити на прави и повољан начин. Град је изгледао као наивно дијете са села које је већ неколико дана на немилосрдном асфалту града упрашивано проласком ријеке половних аутомобила, и неумивено било чијом добром вољом и солидарношћу, или неким правим потезом и добром вољом крупног капитала, и ненахрањено правом калоричном храном свјежег новца и нових капиталних инвестиција. Клуб је изгледао обично на први поглед по мом доласку, као сваки претходни пут.
Ипак, предосијетио сам готово са потпуном сигурношћу да нешто неће бити у реду, јер увијек интуитивно знам да ствари које у себи не садрже препреке и отпор садрже могућу замку, а вече је управо тако мирисало - као да ствари говоре о опасности коју садржи прикривено намјештена обичност и солидна устаљеност! Дискретно сам наговијестио Мату да би можда требао упозорити обезбијеђење на повећане мјере и поступке опрезности - ти само наизглед снажни, мишићави момци ионако изгледају истински полупреплашени искусном и продорном оку које зна процијенити људе и ситуације на прави начин! Ипак, нисам ни мислио да треба те нисам ни хтио гласно лупати свим звонима за знак узбуне, јер зли језици у тајном сепареу одмах читаву слиједећу недјељу у телефонским разговорима као и лично и непосредно, када не слуша, кад не чује моје осјетљиво уво, на увредљив начин спомињу ријечи као што су паника или страх у контексту мојих личних карактерних особина!
Да, готово сам знао да ће се нешто десити! Предосијетио сам. Чак је и блуз те кобне вечери звучао превише добро - можда превише нових и подсвијесно потпуно непознатих лица, или премало познатих детективских лица на дјелу, за баром крцатим лошим алкохолним пићем, ко зна. Какав ужас, закон који се опија и посрће на својим ногама, и онда одлази у сектор да празни своје унутрашње конфликте, тешке губитке воље и смјерности! Ипак, све то није проблем за мене, и нарочито не за моје знатне могућности.
Касније, током вечери, повећани опрез ме био потпуно напустио, и уопште говорећи, добро сам се проводио - виски, онај скупи, није ни тако лоша ствар, наравно ако памет наставља да будно и даље непрестано влада! А онда, као гром из потпуно ведрог неба - пуцњи на улазу у наш сепаре, и малом игром среће и случајности заустављен ријешени убитачни хитмен, пуцњима добре и сабране жене из обезбијеђења клуба! Какав ужас и потпуни хаос! Већ је био окренуо цијев убитачног лугера са пригушивачем према мени, и невјероватна околност и присебност те жене ме спасила трагичног губљења живота!
Да ме моја дискреција и опрезност, те сазнање да још није процурило унаоколо ко је заправо био могућа права мета асасинатора не спријечавају, већ бих јој поклонио скупи апартмански стан или потпуно нова инострана кола! Ах, живот је као играчка за моћне таласе судбине, који гријеше само кад желе!
Одговоран је стари италијан, Велучи, крастава жаба претворена у принца сумњивих и полузаконитих послова, човјек из пристаништа. Никад нисам стао на његов жуљ, и тај октопод средњег и крупног криминала, послова са дрогом, проституцијом и оружаним пљачкама, обрео се на подручју потпуно легалног посла са скупим берзанским акцијама; желио је да опере свој прљави новац који не може опрати ни најразорнија хемикалија, и да плати порез прикривајући операције новим подручјем рада, и сада је стао на мој жуљ, пету, срце, врат и, коначно, живот. И то није моја, већ његова кобна грешка, и трагично и тешко посртање!
Важни и повијерљиви људи већ су обавијештени, и чекамо само погодан моменат за предузимање одлучне противакције, која неће бити само обична контрамјера и праведан и заслужен одговор; капетан у полицијском сектору већ замишља најподесније кораке и предложио је одређену акцију, па рецимо, као акцију освете која ће одвратити друге са сличним схватањима и могућим тако замишљеним и несмотреним поступцима, и вратити повијерење у наш систем, и наравно, уклонити Велучија са градске сцене. Да, уклонити га као колеру, као главног антипода мог свијета који тренутно окруњује моју памет, моја схватања и игра се са мојим могућностима на врло недостојан начин, као опредмећен лик, као недостојна и понижавајућа увреда, или скандал са послиједицама, као преступ који не могу опростити, преступ који он не може поправити - не, на било који начин, и никако другачије, изузев најскупљом, једином могућом цијеном и казном!
Нисам ни у ком случају недостојни прикривени мрзитељ свијета и његовог прогреса као Пилат, и не мрзим свијет и његово постојање у облику какав видим и у мисији којој присуствујем, мисији чији сам неодвојиви дио, па ипак, знам и свјестан сам, да то је сада немогуће избјећи; да, страдаће и други људи, а не само Велучи - ипак, не мојом вољом и разумским хтијењем. Јасно је, он не може отићи сам, јер такав гест, несмотрен и опасан, неразуман и неразумљив потез, тако изражена воља и намјера, оправдавају и најтежи чин који ће услиједити и разорно се одразити на многе животе. Да, отићи ће и други на други свијет, а не само стари и сада већ изгубљени Велучи, криви и невини, свјесни и несвјесни, велики и мали - као високи свештеници са фараоном, у једном тренутку, једним поводом и једном једнако израженом вољом - гашењем једне не баш свијетле и праведне звијезде! Његове звијезде. Да. Крај за једну не баш свијетлу, и не по добрим стварима запамћену епизоду у пристаништу, у граду, у нашем систему.
Још један виски ће добро утицати на моју крепост, да. Град је тако узаврео, као гротло вулкана које се увијек поново буди и пријетећи мијеша масу људи у себи - град је предмет за озбиљну и темељну игру у којој је све подређено интересима моћи и снаге. Ипак, ни на који начин нисам од оних који мрзе друге људе, своју и туђу дјецу, перспективе, слободу и темељне принципе и обзире, и нећу дозволити да ствари крену стрампутицом. Новине и телевизија тек су хронике једне еволуције, приче са два краја истине који је суштински дијеле и одвајају њену суштину на супротстављене полове, приче у којој је једино важно непрестано одвијање и глатки ток, са тек успутним вировима тамо и овамо. Као снажни океански талас који ће своје сурфере забављати непрекидно и једнако предано, све док сваки од њих то жели! И неће отићи на спавање док год постоји и једно насмијано лице, иједно срце жељно новог тренутка преосталих могућности, и нових и свијежих изазова!
Поставио сам дискретно на одређеним мјестима неколико питања о човјеку који је био одређен и плаћен од Велучија за извршење асасинације. Ради се о извијесном Гифту, не толико интелигентном момку са средњим годинама; па ипак, ријеч је о правој смртоносној и отровној стријели која зна само један правац, и ријетко гријеши у својим добро плаћеним те вјешто осмишљеним наумима и плановима! Налази се тренутно у тешкој коми, готово у безнадежном стању које ипак може превладати према стручном мишљењу љекара и хирурга једино изузетном конструкцијом, стаменошћу и снагом свог тијела; сада се без свијести излежава на одјељењу његе у јавној болници - његов прави идентитет још није прецизно утврђен од стране власти у полицијском сектору, и потајно размишљам о његовом трансферу у приватну клинику посредством скупе анонимне донације коју бих посредно великодушно уступио. Да се поиграм и ја - његовим животом и перспективама! Или да га излијечим, и пустим без кажњавања, како би га поново водила његова слободна воља. Такав лик неће бити незахвалан кад уочи пресудну важност таквог добронамијерног геста, и неће никад заборавити, неће никад пожељети да се освети или уради неку сличну брзоплету глупост, кобну и штетну за сопствени живот - увијек ће знати, схватиће на јасан и видан начин да сам размишљао о његовој судбини строго и предано, и неће мислити као незахвалан занесењак. А за мене је сада тако свеједно! Ипак, највише желим да га оставим у његовом сопственом паклу - да, препустићу га властитој судбини!
А Велучи, стари добри Велучи - не, он још не зна. Он још не схвата. Он не признаје извијесност која долази као закасњела али сигурна и безусловно одлучна пошта његове сада већ закључене и истекле животне судбине! Ипак, његова судбина на одређени начин одавно више није на таласу добрих изгледа, и нарочито не широко отворених перспектива. Његова судбина више не припада нигдје, нико је не жели јер је потпуно безвриједна, и иако још дише као риба која је извучена на обалу и омамљена ударцем, он је стварно већ мртав, и добро и јасно зна да је већ мртав, и зноји се док хода, док дише, док размишља и још увијек снатри, затворен у кавезе властите психологије, и у све алгоритме свих њених лавирината са затвореним и закључаним свим могућим излазима, за једну егзистенцију која се безусловно неминовно гаси. Да, старо, недослиједно ђубре - знам шта мислиш, знам о чему размишљаш сада, у овом тренутку!
Велучи зна да нада још постоји, и нагонски, послиједњом снагом мисли на преостале изгледе и своје могућности, мисли да постоји шанса све док живи, док дише, док хода, док размишља. Чак све док је мета за ударац који ће неминовно и брзо услиједити, и док вријеме полако истиче, док други учесници игре постају паметнији и сваким тренутком све виспренији од њега, док Велучи, тај гад, као хијена, као колера, издаје послиједња наређења и припрема одбрану која нема сврху, нема крајњу корист за његову изгубљену судбину без нових свијетлих и разноликих изгледа!
Обавићу телефонски разговор. Знам добро шта треба да кажем. Као и увијек. Као и сада. Као у будућности, која постоји за мене, и за људе којима говорим и које слушам. Као заједница која није неправедна. И није јефтина у погледу обухватних принципа и морала који се примијењује, и једнократно потрошива у својој сјајној жељи да траје. Заједница и биће интереса. Занос моћи и доброг стила и укуса. Мирис једнакости коју ствара берза и акције, и наш други ваздух који нам даје друштвени дах, живот и вјеру. За темеље друштва у којем живимо, и које непрестано увијек изнова стварамо!
Ех. Који бјеше број?