index

1.
Не знам зашто је моје чело ужарено, и вруће као сунце на отвореном љетном небу - дува и струји преко улица града лагани вјетар, прелази преко глава људи и лица града и напољу је сада пријатно; ходам и чујем звук удараца својих ципела, и асфалт је тврд и добар као сам дантеовски ђаво, и нејасна дрхтавица, као трептај, пролази кроз моје мишиће, и сјећам се добро, о да, увијек се сјећам и увече и поподне овако осјећам да су протекла јутра тешка и спора, и повлаче се по отежалом разуму као запуштен пас који кружи између полупразних контејнера - а сада, сада је добро, увече је увијек добро, и управо отварам другу кутију цигарета и слушам други, нови и опуштајући звук из околине своје сопствене свијести - отићи ћу, ах, а како бих другачије, у Кантринајт на пиво, оно боље, видјети шта се дешава и пронаћи можда неку другу и другачију, свјежу и нову, или бар привидно такву, интригантну сатисфакцију за живљење или тек тему за размишљање, неки нови и другачији полет нечије ослобођене маште или искористиве брзоплетости и исхитрености, које ћу на неки начин присвојити за себе и свој ум, претварајући их у, па рецимо, гориву моћ властите искре истинитости, виспрености и наде у безличном и охолом граду, јер знам, увјерио сам се бесконачно много пута, да је све у овом кратком и искрзаном животу махом неистинито, и све што је истинито крије се дубоко у читавој игри свим тим неистинитим мислима, ријечима и постуцима - да, зато волим увече посјећивати Кантринајт; цигарете, пиво, обојена свјетлост клуба и обнажена рамена жена налажу да будем присутан у пуној приправности - а онда, онда на дужност!
Моје име је Џејмс Банк. Да, инспектор сам у Седмој јужној полицијској станици; не могу рећи да ме нервира, па ипак, читав тај неодређени осјећај који ме обузима је као тек помало тијесан шешир - не, не ходам увијек овако рано увече са једином идејом како да проведем пар сати у клубу играјући познату игру, познајући цијелу ситуацију до савршенства, и држећи све конце игре у својим рукама - да, полицијски сектор и ноћна дежурства нису као откровење; претежно су то досадни сати у колима, са преполовљеним новинама и подозривим погледом због којег понекад мрзим себе, а други ме стално мрзе, док их одбојно и испитивачки тјерам непрестано да ме не мрзе истим тим подозривим погледом, или да бар изгледају тако док причају са мном и обраћају се мени непосредно - град је такав, бескрајни километри игре са револвером под мишком и са свијешћу и савјешћу на точковима патролних кола претварају се у вјечност, и све се стапа, ужасно споро промиче и, што је још најгоре, стоји и оставља ствари на истом мјесту - град човјека који је некад био брз као стријела успорава и успорава, и одједном, у датом тренутку коначно заустави - а онда, као брзином свјетлости, готово у једном тренутку, просто сркне, исише из изненађених и затечених људи, из мене и других, сваку вјеру, сваку наду, свако стремљење, и чак не одбаци просто такву преосталу људску љуштуру мисли и емоција тек да свене; напросто, остави нас на том мјесту, као путнике са потрошеном картом у једном правцу који су стигли на своје одредиште али не знају куда даље да иду и требају ли уопште ићи некуда даље, и оставља нас да на неки потмули начин мрзимо град и шупљину у себи називамо тјескоба, и да бројимо преостале дане који теку, сврставамо их у недјеље и мјесеце, у године, а да не знамо зашто, или са каквим коначним циљем и сврхом. Да, то је тако, и већ страшно дуго је тако у свим нашим животима; једина разлика огледа се у временском тренутку и начину на који неко од нас улази у цијелу ту причу.
А Кантринајт, Кантринајт није ништа посебно, односно, да ме ипак не схватите погрешно - унакрсна свјетла у бојама, добро пиво, глатка површина бара и музика која ненаметљиво и од механичара направи стјуарта, а од мађионичара пајаца, ако схватате шта хоћу да кажем, кажем, све то није лоше, и можда зато редовно долазим, али није ни нешто посебно - као сликарски атеље у којем посјетиоци препознају изванземаљску умјетност, а умјетник види само паучину накупљену по угловима отужне просторије и неумивен прозор на зиду који тако стоји већ петнаест или више дана, а лијепо је рекао жени која чисти да нешто предузме у том погледу! Да, отприлике тако; можда је за неког улаштен под и откривено женско кољено као вансеријски долазак у Дизниленд, али за мене је то тек још једна досадна и дуга смјена у сектору града!
Ријека аутомобила је тако монотона, досадна и умарајућа да понекад пожелим видјети праву ријеку, ону бистру и неупрљану - ипак, увијек брзо мине и пролази поред свих нас у граду без остављеног трага таква могућа мисао о могућем изласку из вреве и колотечине, која као да је наједном потпуно залутала у моју главу - полако корачам тротоаром и владам ситуацијом у коју сам заривен игром случаја и замешатељством сопствене судбине, иако у приватности често не владам својим животом дословно онако како бих хтио или желио - превише повријеђених жена и премало жуљева иза мене учинили су моју косу можда превише ријетком, а нерве помало накостријешеним, ако схватате шта хоћу да кажем. Ипак, овај живот, овај град и вјероватно читав овај свијет нису у рају, већ у његовом задњем дворишту - зато не тражим превише, и прихватам све што случај и добро осмишљен план и стрпљење знају да донесу и понуде; да, знате отприлике на шта мислим! А Кантринајт, Кантринајт је навика, можда безазлен порок или хоби чији је предмет свако од нас, свако од људи које тамо виђам и који као и ја готово редовно долазе. Не, не морам доћи; на крају, можда не бих ни требао - па ипак, сваки противразлог за такву самосвојну сврху је готово безвриједно досадан и непотребан, јер и све друго у животу, ствари мање забавне и опуштајуће, и тако немају довољно добро дефинисан смисао и сврху, и ноћ и живот подсјећа на полицијски журнал који ујутро у станици испуњавам - све то што се дешава у сектору, а потом у журналу, је игра ријечи, и сви ликови играју по зацртаним ролама, без обзира да ли су написане претходно или пост фактум! За мене, Кантринајт је као ношење мантила преко руке, или пса на ланцу...
Одавно, још као дијете, престао сам замишљено гледати у звијезде, а нарочито лајати на њих - звијезде, оне праве, излазе на боља мјеста, и не гурају се за карту ради гледања премијере најновијег филма - не гурам се додуше ни ја, познајем овдје и ондје понеког и углавном добро пролазим, а ипак, некако осјећам да моја звијезда још није засјала, бар не пуним сјајем, или бар не на небу мог професионалног и приватног живота. Некад тако размишљам, и размишљање је заиста чудна ствар, да ће моја лична звијезда засјати не да је други виде, већ да видим ја у овом притискајућем мраку који ме обавија, и чини ме стијешњеним и релативно неуспијешним човјеком, да ћу одиграти свој комад и тада одломити комад који ми у сваком случају припада; да, тако себе и своје мјесто замишљам иако нисам сањар, ако знате шта отприлике мислим! Хоћу рећи, бисер је ипак на дну мора, зар не?
Кантринајт одувијек стоји на углу Прољећне улице и Улице веселих; на спрату отмјене зграде је представништво иностраног осигуравајућег друштва, а са десне стране је прворазредни млијечни ресторан - порез је увијек на вријеме и сасвим уредно плаћен, како сам незванично сазнао, а неотесанци брзо постају непримијетни, и никад нема правих опасних туча, да, а и дрога одлази даље, према предграђу и пристаништу - полицајац, који већ мјесецима стоји на углу и вјероватно мисли да сам запослен у обезбијеђењу осигурања или у некој сумњивој агенцији за некретнине, ипак сигурно не мисли да је боље у предграђу на било којој страни, тамо гдје се његови избори истовремено и шире и сужавају, осим ако није разријешени свештеник или бивши возач трамваја, ако схватате шта хоћу да кажем!
Улазна врата су заиста права, тешка и мегаломанска, некако старинска и гломазна, како уосталом и приличи и како је добро за свеукупни доживљај и осјећање којим одише читаво ово мјесто - Цезар је ипак прво ушао у Рим, зар не?
Обрео сам се у унутрашњости добро познатог мјеста, а ипак на неки начин увијек свијежег и новог - не, немојте мислити да сам новајлија који своје неискуство претвара у сумњиве приче о дубиозном и страственом доживљавању нових прилика и ствари; једноставно, увијек се поново једнако добро осјећам, да.
Прешао сам успореним, испитивачким погледом преко бара, простора око столова и преко подијума са јефтином и готово увијек истом досадном музиком - топлота из чела никако не излази, и стеже ме ремен за футролу мог револвера - овдје најмање пола људи зна добро да сам наоружан тешком артиљеријом, и нико неће ништа покушати; па ипак, могао сам га оставити у колима прије него што сам кренуо у шетњу и посјету Кантринајту - кад боље размислим, безбиједност увијек односи превагу, и зато стално носим свој колт са собом; уосталом, дужност је дужност, ред ред, а закон закон - знате отприлике на шта мислим!
Прешао сам дланом преко чела и скинуо шешир - бармен је видио да долазим и искривио лице у нешто што би за мене требало представљати осмијех, а за њега неизвијесност у погледу ко зна чега, неизвијесност и притајена стрепња која га подсвјесно тјера на добронамјерне покрете лица, рамена и главе - вјероватно је у питању потпуно небитна и готово сигурно не потпуно нелегална ствар, јер да ме интересује и негдје води неко такво вјероватно безвриједно сазнање о ко зна чему што се врзма по његовој глави, одавно бих га упитао и расчистио и своју и његову дилему, разријешивши га макар страха притом! Ипак, млад је, и научиће једном, као ја, као сви, шта је боље за њега, за мене, за закон. Поздравили смо се нејасним погледом и климањем главе; затим је наточио добро и хладно пиво за мене. Какво олакшање - хладно пиво и нагли прекид у трпљењу празних подозривих погледа који не значе ништа, и не гледају заправо нигдје!
Поздравио сам дискретно неколико ликова објешених на бар - мање више уобичајена постава људи чија је боља половина у чаши испред њих, или вришти без гласа негдје у одавно забрањеном и запостављеном слоју умртвљених ћелија мозга - не, нису то неки проблематични типови; једноставно, боље су се снашли у стварима и приликама, у односима које свако може прозријети и знати о њима довољно, и сматрају да је барска столица и бар клуба једини преостали добар простор за аудицију која је одавно завршена, и већ одавно најбољи глумци су отишли добро плаћени некуд даље, а они ће се одморити можда још неколико година - неко више, неко мање - и сачекати да неко, било ко други, на волшебан начин затражи, а никако да се сами понуде или упитају за такву или бољу ствар - трећеразредне провјерене статисте за неку споредну и убитачно досадну и безвриједну, превазиђену глумачку ролу, које су сви прави и успјешни глумци увелико сити! Понеки ситни утјеривач дугова, бивши робијаш и два три ноторна алкохоличара, и понека нова фаца - отприлике уобичајено.
Нагло сам покренуо главу и премостио лучним погледом унутрашњост цијелог клуба, мислећи и желећи притом да се сјећам можда мање него што се сјећам и да видим мање него што видим, док тако, готово испразно, гледам - ваљда тако, потпуно на јави, свјестан себе и чврсто објема ногама на земљи, маштам да не маштам и не снатрим, и да је добро што сам некад маштао а да више можда једноставно није потребно, пожељно и добро - тридесетпета је иза мене и брзо промиче даље у прошлост, ближи се четрдесета као да галопира, и све што од тих будућих година желим, састоји се у три ријечи: да, довољно знам. Хоћу у ствари рећи да није вријеме за испитивање, већ за провјеру резултата, ако знате отприлике на шта тачно мислим!
А видим, таквим погледом видим увијек исто, и нечитак дим и тешка уљуљкана атмосфера, трећеразредни музичари и посесивне жене које увијек више узимају него што дају, успорени и преплашени скоројевићи, јефтино и гламурозно одјевени, и потмуле и огрезле фаце, увијек будне и опрезне - све заједно, простор мање за Кинеза, а више за Италијана, ако знате на шта мислим! Додуше, пиво је добро и хладно, као у друмској кафани која добро зарађује јер нешто вриједи, и даје добру услугу за своје редовне, одане посјетиоце...
Гледам донекле потајно и дискретно у младоликог бармена, и видим да размишља лијевим оком, док оним брзим, десним, пази да сви плате и да нико не оде негдје даље, према другим, бољим, лежернијим и удобнијим локалима и клубовима - горе, на прозору који гледа у мој потиљак и даље право у бар, опрезно вири и предано провјерава могућности и потребе гостију и особља нека отужна фаца, безвриједна умом, духом и тијелом, и притом добро плаћена - идеална комбинација за такве њушке, одметнуте од Бога и сопственог здравог разума и сваког пристојног расуђивања! Не смета ми таква околност; опрез никад није на сметњи, све док припада макар дијелом и мени, и представља и мој опрез - њихови унутрашњи рачуни нису и моји, све док не постану унутрашњи рачуни, односно рачуни унутрашњих послова, ако разумијете отприлике шта хоћу да кажем; али ипак и без тога добро је да понешто знам и добро проучим циљеве управе клуба у који редовно излазим! И његова отужна звијезда негдје сија, само је он не види, и питање је да ли ће је икад разумно и јасно угледати!
Власник клуба, добра дебела и богата прзница Мат, желио је бити духовит, и слова од неонских цијеви, незграпно и невјешто написана, висе непосредно изнад бара и кажу: Добродошли добри стари знанци! Увијек кад хоћу да се насмијем у себи на све ове несувисле прилике и појаве око себе а не знам како, подигнем поглед и прочитам једну такву ординарну глупост која виси непосредно изнад моје главе, као судбина са својим мачем, или тако некако! Могао је рећи, и било би боље за све ове необријане и поспане типове без мозга и значења сопствених живота, да каже можда: Недјеља је одмор Господу Богу твоме, или већ тако некако! Са више духа и манира, и на неки начин историјски утемељено! Свеједно, ријечи више ионако одавно ништа не значе, и служе тек за несметано одвијање сижеа ситуације за све који нешто знају и имају петљу да примијене своје тешко стечено знање, додуше увијек боље на стварима других и њиховом новчанику или банковном рачуну, него на себи и својим стварима и перспективама, гоњени неком на први поглед бљештавом, а у суштини потпуно несувислом и неумијесном реченицом или необузданим поступком, или већ тако некако!
Кантринајт је добро мјесто за опуштање, као нека врста полупропусног зида за свијест према само привидно тупој и незаинтересованој околини: према мени долази увијек јасно упозорење да се понашам и играм по устаљеним правилима игре, а друштво и систем ће се већ кад-тад одужити неким лијепим гестом, или ријечима похвале и разумијевања које неће остати само мртво слово на папиру, захвални за сва моја запажања и размишљања која вјешто задржавам за себе, а свима другима овдје у клубу достављам у сумњивом паковању трећеразредног непровјереног и полудосадног сценарија за заморну цјеловечерњу клубску представу; због тога послије данима прелазе нервозном руком по својој ријеткој и све рјеђој коси или већ ћелавој глави, а да не знају зашто и због чега! А мој циљ, не, мој циљ није овдје у Кантринајту - све то је једноставно нека врста занимљиве игре, јер увијек говорим свим тим ликовима нешто што не знају и никад неће сазнати, а ипак ће се неизоставно догодити, само на другом мјесту, далеко од њих и близу мојих правих замисли и могућности, близу стремљења избрушених даноноћним преиспитивањима - не журим, ја иначе никад не журим и не пожурујем себе, па ипак, то не значи да ме мој циљ стрпљиво и као по претходном договору не чека негдје далеко, и не чува се само за мене у предијелима будућности и јасне и добре перспективе, ако разумијете отприлике шта имам на уму!
Попићу још једно добро и хладно пиво - нека је проклет непрофесионални фудбал, сва клубска познанства и све дјевојчице са матурске вечери које су ме тјерале на бесконачне пијанке и сумњива дружења - неких навика једноставно никад и ни на један начин не могу се ријешити и тако пренебрећи потребе које су ми почеле сметати, и које не желим толерисати у свом бићу, испод своје сопствене коже. Ипак, не треба трагично схватати ствари које ме не издвајају него сврставају, све док знам да постоји и бољи метод за истицање надпросијечности, као чување за себе и свој изабрани тим неких бољих и лепршавијих потеза и нових, задивљујућих резултата - ипак, људи смо, зар не?
Вечерње издање новина говори шта ће се десити ујутро, и јефтино и јадно изгледа и кошта - све што унутра пише не вриједи готово ништа, и толико сигурно и ја унапријед знам, или ћу у току ноћи сазнати, а од јутрос, од прошлог јадног и као олово тешког јутра, не сјећам се ништа или се врло мало и слабо сјећам, и можда бих масно платио да све поново сазнам, без бунила и полусна након тешке ноћи проведене у полицијском сектору - кажем вам и тврдим, град је одавно кренуо стрампутицом а не путем, и ликови који листају вечерње новине или су необавијештени или нису, да тако кажем, у послу - ја новине читам само кад не желим да ради мој мозак, и када желим да очи бесциљно лутају, ако наслућујете на шта тачно циљам! Једнодневне новине су као један дан - тек један број у низу, и ништа више, и никад ништа више...
Бармен је зашкиљио и погледао ме испод ока, глупо и оштроумно истовремено, онако како само бармени знају, готово као засмијани пајац са џокер-карте који се добро чува љутитог и такође брзог и оштроумног краља шпила карти, или моћног, правог и увијек љуто намрштеног Цезара - он никад ништа не каже, и увијек морам да се намучим и да погађам шта мисли и у себи говори, и шта жели да каже мени, али се устручава - клизнуо сам погледом кроз салу и ненадано угледао толико свјежу и тако свјеже одсутну и мазно припиту женску особу са пребаченом бујном и лепршавом плавом косом, онакву какву је виђам послиједњих пет година, и која ме притом увијек више сневесељава него узбуђује и привлачи, док танким рукама повлачи димове и коњак као конце марионете и прича, да прича гласније рекао бих готово гротескно, помиче главу и увлачи образе да прикрије своје мазне ране боре - то је забога Шајла, ћерка старог и имућног берзанског акционара, и непримијетна звијезда бесаних, полупијаних и узалудно потрошених клубских ноћи у Кантринајту! Момак иза бара је сигнализовао да је пришла некоме ко личи на аутентичног власника агенције за осигурање или посиједника скупих некретнина, који је неким немогућим случајем вечерас доспио у клуб а да то можда није ни желио или хтио, или не жели сад, или управо почиње да жели или не жели! Људи су чудни, сви су различити! Хеј, Шајла ће показати да он још увијек не зна каква је она само лавица, и каква је њена репутација овдје; можда јој се не свиђа толико његово скупо и отмјено одијело и накит, колико завист и љубомора свих ових изрибаних и тупих, добро познатих отужних лица око ње; као да је сви одједном желе, а она каже да не жели никог, и да не жели више ништа, само да још једном одигра своју праву правцату ролу! Ах, Шајла, па то је само још један скупи и досадни анонимац, сличан свим овим јефтиним огрезлим њушкама које стално гледаш, свако вече! Не, она не зна да су људи друштвена бића, док их не скине! Уосталом, све то није дио мог посла!
Бармен се насмијао, ваљда да утврдим како редовно и правовремено посјећује као за солид скупог зубара - боље је за њега да га не питам одакле притичу новчанице и додатно слободно вријеме за тако нешто - уосталом, то су његови зуби, и припадају искључиво њему; рекао сам му да наточи још једно пиво, и онда је стварно доста за вечерас, да.
Капетан је данас у полицијској станици говорио да официри и позорници требају радити на подизању јавног и личног угледа, или тако некако - нисам био забринут, јер и кад подигнем фарове својих кола на дуга свјетла учинио сам у том тренутку више за земљу, систем и поредак него поједини званичници о којима знам понешто незванично - ипак, послушао сам га и одлучио да се бријем сваки дан, да не пијем четврто пиво увече и да очистим значку и пребришем пиштољ и футролу - ваљда ће бити у реду за сами почетак! Ти људи на важним мјестима само сједе у својој канцеларији и измишљају такве ствари, попут јавног угледа и пружања помоћи угроженима, или стриктног поштовања прописа и закона! А права дужност, кварт, улица, јефтин стан и Кантринајт, то је за њих, како се каже, седми падеж - нико од њих не разумије да полицијски сектор није пука ријеч у извјештају који мање више личи на све претходне извјештаје, и да мртав не значи устајање на своје ноге сутра ујутро у пола седам поново! Бирократија и заврзламе моћника на сигурном!
Нисам више желио да гледам у Шајлу - моје чело се охладило одавно, и да врат и леђа нису постали љепљиви, осјећао бих се готово као на одмору или крстарењу бродом, иако никад нисам био на крстарењу, или бар не на оном правом. Момци на бару су се унезвијерили због мог донекле дужег присуства, и колутају очима дајући несигурни привид да размишљају - бармен користи такве ситуације и досипа скупе коњаке без милости, као да напаја троме, жедне и посустале камиле!
Ноћна смјена почиње за пола сата, и моја десна рука већ зна да је тако - нервозно врти обод шешира, грло се суши и пиво постаје обично и досадно, иако и даље неопходно - а музичари лупају и добују досадно и једнолично, као теглеће мазге, по својим ружним, отужним инструментима, и све заједно, читав овај простор и људи у њему, музика, пиво, цигарете и врева, једнако опушта и напиње живце, једнако дражи и смирује, и доводи бесмисао до смисла на метроному бесмислености и смислености у врућој и знојавој утроби Кантринајта; каква забава за једно обично, отрцано градско вече! Као посјета луна-парку или луткарској представи за одрасле, или оне тек мало одраслије!
Између столова, даље у сали клуба, завладала је неочекивана врева и сви су одједном почели да се боље забављају, или да гласно и неопрезно размишљају и причају, како се већ узме. Све те монотоне и отрцане клубске приче су као тикети недјељне лутрије кроз које се не види ништа и остаје непознат њихов покварени садржај све док се не отворе, а сигурно је једино да никад не добијају ништа, и ником не доносе срећу - осим наравно неких правих прича, повјерљивих и сигурних, речених након стиска сигурном руком и промијењених погледа, чврстих и дослиједних као обвезнице Националне банке - да, као на примјер тамо, иза дискретно постављених и добро и нетремично чуваних дебелих и јаких врата, у посебном, тајном сепареу; Мат, власник клуба, провео ме неколико пута кроз та врата, и тада сам добро отворио очи и уши; додуше, оба пута Мат је био пијан као несмотрено коалино младунче, и послије је пет дана псовао и љутио се на себе, знајући да таквом неопрезношћу може угрозити властити посао - нисам видио Бог зна шта, а ипак, нисам био ни незадовољан - знате како се каже, боље други у Риму него први у Галији, зар не? Нисам се много гурао јер као и увијек у животу, пустио сам да тиха вода бријег рони, и уопште узевши, све што радим, радим полако и темељито - а очи, иако често лажу горе него три неотесана новинска пера заједно, и уши, које не знају баш тако да лажу али нису увијек паметне код свих људи, и тада су биле мој вјешт савезник - мислио сам: можда ћу чути нешто, на другом мјесту, други пут, након стиска сигурном руком са неким кога већ познајем или сам га раније видио у тајном сепареу, а обојица желимо да задржимо то познанство само за нас и никог више, или тек за још понеког важног и сигурног - знате већ отприлике на шта мислим кад то кажем!
Мат је колера над колерама; својевремено, као млад, радио је на жељезници и тешко одваљивао своје оскудне дневнице, све док није научио да мисли разложно и мудро, и док није почео потпуно рационално да се понаша - пронашао је тада неколико сродних и такође музикалних душа, и дуго се говоркало понешто о добро осмишљеној и још боље изведеној пљачки новцем напуњеног поштанског теренског комбија; ипак, никад ништа није доказано - правда и закон нису злопамтила, то сам одавно научио, и Мат је сада уредан порески обвезник који се не крије и не бјежи од својих комплекса, мана и страхова, али и одлучности, као естаблирани и важним главама познати власник не баш толико ексклузивног клуба са тајанственим сепареом.
Момци са инструментима - ваљда ипак музичким - добили су за себе и за госте клуба заслужену паузу, и кренуо је тихи плејбек са траке; то је у складу са принципима људскости, јер и они имају душу, као и сви други музичари и људи - платио сам пиво и намјестио шешир, а бармен је намигнуо тврдећи без ријечи да је он мој дужник и да слободно дођем и током наредне вечери, тек да посао тада мало боље иде - знао је да одлазим на дужност и видим да се потајно питао шта заправо радим, и да ли точи пиво прецизној и непогрешивој и према криминалу и његовој пошасти нехуманој срачунатој машини за убијање, или тек пуком полицијском ништавилу и папучару који води евиденције задужења, или тек тако нешто; ништа од свега тога, драги мој дјечко, помислио сам у себи; радије употребљавам памет него пиштољ и стегнуту песницу него оловку, и уопште узевши, ријетко упадам у гужву, а још рјеђе је стварам - можда нисам више толико млад, иако бих желио да сам млађи више него прије десетак година, а имућнији него што ћу бити за десет или петнаест - да, није толико лоше ових дана у граду! Ту и тамо понека полицијска рација, општеприсутна дрога или понеко убиство - човјек је свјесно биће, или тако некако, зар не?
Изашао сам на улицу - донекле свјеж вечерњи ваздух ме запљуснуо као свјеж морски талас, и треперава бука градске вечери увукла се у мој слух - не кажем да сам песимиста и да не волим живот или да мрзим свијет, нарочито не онај око себе!
Вратићу се до аутомобила и кренути на своју вечерњу и ноћну дужност, без милости за негативности, и добро наоружан правим системом вриједности, како већ и приличи човјеку којем не мањка одређени углед и професионално искуство! Ех, и ја бих некад мање гријешио да су постојали прави ауторитети за респект; тако уосталом каже и Мат - вриједило би још једном живјети да су неке ствари можда текле мало другачије, да. Ипак, живот је такав. Ух, осјећам као да ће за сат или два почети падати тешка, монотона киша.
Дошао сам до кола и постао подозрив и опрезан - да, сигурно се питате зашто, а ја знам одговор, ех да, већ дуго, убитачно дуго, знам читав тај одговор напамет! Понекад чудно рачунам, и објашњење може изгледати страно, као неко сујевјерје или нерационални страх можда - једноставно, некад давно, прије више од десет година, знао сам и учио због тога сам себе на опрезност и повећану пажњу, знао сам да ћу увијек бити тај који приређује изненађења, изненађује и постиже ефекат изненађења - ипак, још тада био сам свјестан да, једноставно, по статистичкој или некој другој сили, или једноставно игром случаја, или због мале, готово непримијетне неопрезности, да ћу бити једном надмудрен и изненађен, надигран, поражен, и можда чак убијен, на дужности, у сред ноћи, овдје у сектору, и у цијелој дубини његовог безнађа - то се наравно никад није десило, али ипак, свјестан сам и знам да је тај тренутак не испред, већ вјероватно одавно иза мене, и да чекам такву извијесност као неку закасњелу поштанску пошиљку која је дуго лутала, и коначно долази до мене као експресно препоручена пошиљка; не, не бојим се - једноставно сам свјестан могуће такве околности, и зато сам опрезан, преопрезан. Сва сила глупана из Кантринајта то не може схватити ни за три своја биједна живота, и зато волим причати с Матом - стар је и искусан, и био је у играма живота и смрти, ако схватате шта хоћу да кажем...
Оставио сам Кантринајт иза себе и својих правих обавеза и задатка - не носим ипак ни каладонт на дужност, зар не? Памет у главу и бићеш вечерашњи побједник скаута, дјечко! Ноћ је дуга, јако дуга.
Направио сам неколико кругова, и свратио код Кинеза на вечеру. Да, Кинез добро кува, и његове порције су добре и обилне.
Људи раде добре и нормалне ствари, па ипак, не можете ни замислити колико понекад размишљају о криминалном злу и кршењу закона! Злочин, криминал, повреда реда и мира - то је као магија, саспект не зна, он не размишља, није свјестан, не схвата и не прихвата ниједну премису, ниједан разлог или танку, макар танану мисао шта ће бити након, одмах послије, готово одмах у идућем тренутку након извршења злокобног дјела - а након почињеног дјела, хлади се брже од ледене санте, и његова свијест окреће сто пута своју утробу и не зна, више не зна и никад, приликом хапшења, на суду, у затвору, након изласка, никад, апсолутно никад више, он неће знати зашто је починио дјело и девијантно поступио - за такве анализе недовољан је и Ниче и било ко други, јер криминал је једна огромна и мутна загонетка за све обичне, ординарне појмове. Ја то знам, и зато сам ревносан и увијек држим праву страну - неки би то назвали професионална деформација или прирођена слабост, или тако некако.
А Шајла, шта сада ради Шајла? Јадни човјек вјероватно већ премишља све своје утиске, наравно! Ако схватате шта у ствари хоћу да кажем...