ИГРА КРАЈА И ИНСЕКАТА

— Бојим се — шапну Никифор.
— А чега се бојиш? — запита Аћим.
— Овога ђавола у сандуку. Што већ не устаје?
— И ја се то исто питам.
Они се раздвојише. Између њих препречи се Ананије. Држао је свеску и хтео да се насмеши. Чекао је. Аћим забринуто погледа Никифора. Између њих појави се Љубица са сликарима. Овај у сандуку најобичнији је лакрдијаш, помисли Аћим. Сликари су носили слике. Сви су били брадати, само ниједан није имао лепшу брадицу од Милана, који се мрштио на звук звона. Овај у сандуку је најобичнији богаљ, који ће нас данас обрукати, помисли Никифор. Неки сликари су завиривали Љубици у лице па онда гледали у слике. Други су искоса гледали у Милана и Кокана. Неки нису гледали нигде. Милану приђе Бранко и даде му писмо. Бранко је био мали и упалих образа.
Трећи пут Ананијеву шаку окваси кап кише. Он приђе Милану и рече му да му се од свих сликара највише свиђа, јер је чудан и мрачан. Милан му не одговори. Ананије га запита да ли би хтео да га слика. Милан му одговори да је најобичнији сакати инсект. Ананије снисходљиво изјави да га више не признаје за уметника и да је најчуднији и најмрачнији Кокан. Ни Кокан ништа не рече. Кап кише окваси сандук. На земљи је стајао Сима и говорио:
— Ја и он смо једини који са својом поезијом могу ван граница ове земље, једини који су велики и непролазни. Сви остали нису нам ни до колена. Били смо нераздвојни другови, мада свет за њега није знао колико за мене. И чини ми се да је мени данас најтеже.
Стари Раша био је љут, то му се видело на лицу: све више се примицао земљи и сандуку јер је хтео да смени Симу. Ананије је ишао за њим. Љубица је нешто уверавала Милана, који јој се смешио у брадицу. Опет се одврзе разговор.
— Да случајно није извршио самоубиство?
— А зашто би то учинио баш на врхунцу славе?
— Велики песници обично тако завршавају.
Облаци су се јатили и умиривали за кишу, и неки људи, гледајући у њих, одоше с гробља пре но што се стари Раша попе на земљу.
Петар се појави са житом на послужавнику. Жито је било зашећерено и Ананије се облизивао. Петар је сличио на Симу, иако није био поднапит. Он је ишао од групе до групе и нудио жито. Сима је за то време гледао преда се и лагано се клатио ногама. Неки рекоше да има флашу с ракијом.
Пре но што прогута други залогај, Ананије стави кашику у џеп и изгуби се. Петар погледа око себе не би ли спазио у некога кашику. Ананије је ишао фотографу.
Петар гласно потражи кашику. Чим чу да се помиње кашика, Фотије задрхта и охлади се.
— Где је кашика? — рече Петар.
— Не знам — одговори Аћим. — Зар да на данашњи дан расправљамо о кашици?
— Кашика је украдена, молим лепо — рече Никифор. — И то значи да се међу нама налази неки лупеж. Неки стари лупеж, који живи од крађа.
— То мора бити неки стари лопов, заиста.
Петар је ишао с послужавником. Људи су гледали у жито и Петрове руке.
— Овамо ту панаију.
— Шта, зар да обесимо лопова? Због кашике?
Ананије дотрча Аћиму и рече му да се осврне. Аћим и Никифор видеше неколико милиционера.
Ишли су лагано, иза свог командира. Носили су венац на коме је писало:
Народном књижевнику — Народна милиција.
Сима гласно саопшти да долази милиција. Фотија обли хладан зној. Милиционери су били различитог узраста и изгледа. Само је један од њих био мали. Фотије их се увек бојао, поготову данас. Они уђоше у гробље и упутише се сандуку. Фотије чу како неко рече да ће се обрачунати са старим лоповом, и осети страх. Настави мисао: Дознаће да сам ја лопов и да сам је ја узео и извешће ме пред суд, и сети се. То је било пре десетак година, управо онда кад је о свом трошку издао збирчицу стихова. Ишао је улицом, сећао се кроз бунило. Небо је било мутно тог поподнева. Ударио је Нушићевом улицом и срео Ананија. Ананије је имао на себи похабан црн мантил. Ушли су у радњу да купе лампу и браву.
Баш у тренутку кад је Ананије вадио новац из џепова, трговац се савио под тезгу. Ананије је зграбио кашику и ставио је у џеп. Купио је браву и рекао да је исувише скупа. Трговац га је гледао.
Кад су изашли на улицу, Фотије га је запитао зашто је украо кашику. Кашика је била никлована. Ананије је одговорио да не зна зашто ју је узео. Кашика би била брзо заборављена да Ананије није свуда пронео вест како ју је Фотије украо. Фотије се испрва бранио, затим је признао да је лопов. Али главно је почело кад је Ананије раширио глас да је Фотије највећи клептоман у Београду и да је трговац из Нушићеве улице сазнао ко је лопов. Фотије се бојао сваке сенке, чак и свог хода. И преко дана закључавао је врата своје јазбине. А кад је чуо да је трговац потплатио нарочите људе који ће тражити лопова, поткачио је врата диреком, скинуо с њих цедуљицу с именом и занимањем. Искакао је кроз прозор, обично у сумрак, до пекаре и крчме. Тако је његов страх трајао годинама. Кад је ишао улицама, чинило му се да га неко прати. Бежао је понекад чак до периферије. Јутрос у мртвачници учинило му се да га је неки човек с брчићима нарочито загледао. То је било пре но што је онај дечак плачући побегао од девојчице. Човек је пришао на прстима и лагано подигао покров. Фотије је стиснуо вилице и зажмурио. Човек је спустио покров и удаљио се. Затим је дуго загледао остала лица. Био се решио да бежи из мртвачнице, а затим и из Београда.
Милиционери опколише сандук и спустише венац. Чуо им је кораке. Осећао је како се под њиховим чизмама угиба и крави земља. Помисли: То мене траже. Послао их онај трговац. Подићи ће поклопац и видеће да сам жив. Провешће ме кроз Београд, преко Теразија, и осудити на робију. И тамо ћу умрети као пас. Удавиће ме робијаши. Свуда ће се знати да сам лопов.
— Лопова на вешала! — повика Сима.
Петар је носио жито испред себе. Стари Раша је говорио како је за револуцију још рано, али да она мора доћи. Аћим и Никифор су се гледали. Ананије и Сима спремали су се да спусте сандук у земљу. Подизали су крајеве ужета, при чему се поклопац сандука, који још није био закован, померао. Журили су, Ананије више.
Стари Раша завршавао је свој муцави говор како су били нераздвојни пријатељи и да ће бити први који ће приложити новац за споменик. Љубица је облетала око милиционера који су расправљали о кашици. Очи су јој се сијале: тек тада се видело колико су гњиле и увеле.
Сликари су уверавали милиционере да лопова не треба обесити због обичне кашике. Командир милиције рече да ће на лицу места обесити лопова, макар то био и познат човек.
Фотије помисли кроз страх: Ја сам лопов ја сам највећи лопов свих времена — јесам ли живео поштено јесам ли нисам — ја сам лопов а Ананије је дигао кашику али се мени броји он је вечито крао ситнице јер није смео ништа крупније — он је крао људима из џепова табакере шибице марамице — јесам ли ја квржица или Фотије — ја сам најобичнија рана ја сам најобичнији црв — да ли сам икад постојао као човек као људско биће — глава ми тоне у воду и то под њом није јастук но бара и болест и крв — ко ово живи са мном у сандуку ко је ово у мени и поред мене и пода мном — чије су то руке у мојим чији је то вид и мрак у мојим очима — ја сам украо кашику ја сам украо све што су други украли — Ананије не бој се милиције мене ће обесити неће тебе јер мени се пишу грехови свих вас.
Ананије је био блед. Фотије чу командира милиције који нареди да се претресу сви присутни. Ананију су дрхтали прсти на конопцу; окретао се око себе: ограда је била висока и на њој су чучале птице као чудни цветови; на капији стајала су два милиционера.
Фотије стаде да се тресе. Ананијево лице се искриви, као да хоћу да се заплаче или кине. Ухватиће ме, ухватиће ме, помисли. Фотије напипа дршку ножа испод кожуха. Она је била знојава и топла као крв, као кашика. Стезао ју је читав тренутак не знајући шта држи, обичну кост или нож који му раздире утробу, из које шикља крв и смрад. Осети како му прсти заиграше на оштрици. То га опомену. Чинило му се да та оштрица расте а онда да ураста, њом прободен и крвав. Нож му је лежао у недрима.
Ананије је гледао сликаре који су дизали руке пред милиционерима. Није смео да испусти конопац, јер је осећао да ће изгубити равнотежу и скљокати се преко сандука у раку. Фотије схвати да и револвер има у недрима. Видео је целу скупину у огромној шупљини његове цеви. Скупина се смањивала, људске главе виселе су по рубовима шупљине, из цеви је сукљала ватра, која му је палила утробу. Он стеже оштрицу, с муком се преврну на бок и, са сумаглицом пред очима, помокри се.
Ананије цимну конопац. Сандук се мало помери. Фотије је мирно лежао. Венац паде на земљу, поклопац се помери. Фотије се није ничега плашио.
Љубица поче да кричи и моли да га види последњи пут. Фотија није узнемиривао њен глас. Она обигра гомилу и приђе сандуку.
Стари Раша није силазио са земље. Фотографи су чекали да ухвате Фотијев лик. Аћим и Никифор стајали су крај сандука. Ананије није гледао никамо, чекао је.
Лишће је лагано падало с дрвећа: лепршало је над звуцима звона и слетало по гробовима. Милиционери су пипали сликаре, који су одговарали да нису лопови и пропалице ако су уметници.
Пре но што се пљусак засиве поврх крстова, Љубица клекну на земљу и подиже поклопац. Сличила је на стоногу. Фотографи су чекали. Милиционер је ишао према Ананију, који је у облацима видео огромну никловану кашику. Птице су све гледале. Тврдокрилци су милели преко земље. И као да су се уплашили од кише, завлачили су се под сандук немилице; Фотије није хтео ни да мрдне ногом коју су му грепкали. Аћим и Никифор стајали су један према другом, очи у очи. Љубица није кричала. Нико није говорио нити се кретао. Сви су гледали изнад Фотија.
Фотије је био мртав. Лежао је мало искренут на бок. Глава му је била мала, гола и знојава. Био је умокрен.
Милан се презриво смешио и мислио да је потребно видети хиљаду смрти да би се насликала једна, свеопшта, најцрња и једина.
Фотије је једним оком невино гледао у даску. Онако згрчен и мали, са шакама којима није могао сакрити цело лице, сличио је на инсекта.