ДУБОКО СМО ДИРНУТИ

Спустише сандук. Милан се обрете над раком која је зјапила у људе. Из ископане земље вириле су готово сагњиле цеванице, управо раздрешени чворови костију. Лобања је била крампом располућена при копању или вађењу, тако да је гледала само једном очном дупљом. У вилицама није имала ничег сем земље, лишћа и песка.
Милан је држао врх брадице палцем и кажипрстом. Крај његових ногу црнело се парче даске. Аћим оком потражи шешир, затим марамицом обриса зној са чела. Аћим је гледао у земљу а шешир је лежао заглављен између гроба и ограде. Љубица се пободе уз Аћима. Аћим настави:
— Смрт је данас отела једног од највећих наших бораца, стваралаца и мислилаца. Од данас ћемо се сами борити за велике идеале човечанства.
Небо се гибало над крововима. И чинило се да ће сваког часа пасти и све сатерати у раку. Неке птице чучале су на огради и гледале гунгулу. Мировале су, као да немају крила. Аћим је марамицом пипао чело и са страхом гледао у сандук; очекивао је да се преврне и да пукне брука. Сима донесе поклопац и стави га на сандук.
Гробови су били поређани као лешеви. Стари Раша гледао је изнад рака и видео крстове. Било их је толико да их није могао избројати. Сви су били различити, неки гвоздени и црни, а неки од најобичнијег дрвета, неки мали и зарасли у траву, а неки сасвим избочени. Мрштила су се с њих имена, датуми и године, рђа је наједала слова, маховина је освајала прекрштене палице.
Љубица је шапутала Никифору како поклопац треба дићи да би мртваца свет могао последњи пут видети. Никифор се жестио на њене речи, говорећи како поклопац мора тако остати, јер се већ осећа воњ. Она му се сакри под скут капута и рече да је Фотије био већи песник од њега. Никифор рече:
— Историја ће дати свакоме своје.
Сима додаде да се већ зна ко је највећи, али да том разговору није сад место. Љубица показа Фотијеву књижицу и слику. Сима заигра прстима по прслуку.
Пет или шест корака улево од сандука ницала је ограда с чипкама бодљикаве жице, у ствари најобичнији плот, само мало офарбан. С оне стране ограде почињало је неко друго гробље: било је чудно: пространо као и ово православно, српско, по рубовима зарасло у траву и коров; из самих глава ницали су стубови од мермера.
Милан је у рукама држао блок са цртежима. Негде су се видели венци а негде није било ни мрамора, него најобичнији папирни венци или они од задоцнелог јесењег цвећа и горобиља. Цветови су висили, с крунама окренутим надоле, латице су се с њих саме откидале и падале.
Аћим је гледао птице. Нису се плашиле гомиле ни жагорења, нити пак изненадних женских јаука. Птице су биле крупне, кафено-смеђег перја и троме. Читаво јато окамењено на огради. Помисли на Фотија, јер му је Љубица под нос подносила његову књижицу и слику. И на слици је био мали, уских рамена и снужден: чинило се да ће из његових очних дупљи, напуњених плавим видом и трепавицама, грунути сузе. Глава му је била спљоштених слепоочница и дуга, с једва видљивим изрезом уста и ноздрва. На лобањи је носио шешир испод кога су штрчали бели праменови.
Аћимовом шеширу примицало се дете. Аћим у себи опсова Фотија и, погледавши Никифора, преста да мисли о гробу и сандуку. Затим спази Симу како прилази Милану. Сима га запита:
— Желиш нешто да насликаш?
Младић се ухвати за брадицу, прижмири на оба ока и одговори тихо:
— Желим да насликам смрт.
— Онда мораш често бити на гробљу.
— Нема дана кад нисам овде — рече Милан.
— Правилно, друже, правилно — рече Сима.
Аћим их изгуби из вида. Птице су гледале с ограде. Аћим помисли на Фотија тек кад се велики инсект, неки тврдокрилац црвено-љубичастог оклопа на леђима, завуче под сандук. Аћим се препаде да се нешто не догоди, пожеле да види свој шешир и настави:
— Нас уметнике живот не штеди, а и људи се понашају према нама тирански, не знајући да смо њихова есенција. А наш покојник није могао да се одупре животу и подлегао му је пре времена.
— Ни ви, његови другови, нисте хтели да му помогнете! — повика Љубица. — Гледали сте како гладује и није вас се ништа тицало.
Аћим продужи.
— Није добио пензију зато што му ти, Аћиме, ниси хтео да потпишеш...
Изнад сандука дрхтао је хладни Аћимов глас:
— А за нас ствараоце, уметнике и мислиоце, не би требало да важе закони. Нама треба све дозволити, јер ми, јер само ми представљамо и државу и њену културу и њен народ, и њену дику и понос, и што је још најбитније, ми представљамо прапочетак света и његов завршетак. С нама је почела земља своје обртање и с нама ће га завршити. Али трагика света је у томе што нас обични људи не разумеју и прогоне. Седе у својим гњилим гнездима, уљуљкују се малограђанским маштањима, а ми, а ми мученици и јадници, мислимо о судбини човечанства и најобичнијих трава, мислимо о љубави птичјих јата и судбинама љубичица. И што је најчудније, мислимо о судбинама баш тих људи који нас прогоне.
Прво Сима и Никифор спазише Ананија. У том тренутку су нешто говорили. Гестикулисали су рукама, дизали обрве, бечили се и мрштили. Ананије је ишао.
Са Симиног мршавог лица није силазио страх. Никифорови упали образи одавали су вечиту потиштеност. Љубица је ишла к њима. Мале и округле усне биле су јој завезане у грч. Пре но што стиже до Симе и Никифора, неко јој препречи пут и ње нестаде. Стари Раша јој приђе и каза да се слаже да је Фотије највећи српски песник, иако није читао његове необјављене рукописе.
Она му рече нешто строго. И Никифор је изгуби из вида.
Облаци су сличили на згужвану кучину. На Ананијеву шаку паде кап кише. Он је био омален, нешто већи од Аћима и озбиљног лица. На себи је имао похабан мантил и шешир. Ишао је ни брзо ни споро, већ сакато. У очима је имао нешто црно и непојмљиво, у погледу немир и узрујаност. Био је збуњен и сед око слепоочница. Из његових џепова вириле су неке хартије, већ обршћене и умашћене. Никифор је знао да су то поеме и драме у стиховима.
Љубица је разговарала са старим Рашом. Он ју је тапшао по рамену. Љубица га је гледала одоздо. Он јој рече да ће размислити. Она изјави да ће се потрудити да пронађе најкривљег.
Тада Ананије приђе Сими и Никифору. Био је блеђи но обично. Гомила је слушала Аћима. Он је подизао руку, каткад и обе, и претио кажипрстом. Множину људи и жена, и то обично старијих, забрињавале су његове речи. Тихо су шапутали и увређено махали главом. Ананије је стајао крај Никифора. Стари Раша слушао је Аћима.
— Зашто си малопре бежао? — рече Љубица.
— Нисам бежао — одговори Ананије.
— Ја сам те видела — рече Љубица.
— Да те није ко увредио? — запита Сима.
— Ја ипак нисам бежао — рече Ананије.
— Па шта си онда радио? — запита Љубица.
— Нисам... бежао...
— А зашто си напустио поворку?
— Био сам заборавио наочаре и свеску с песмама.
Земља се осипала са гомиле и сипила у раку. Ананије је био мало погнут и озбиљан. Никифор и Сима разговарали су о времену. И други су стално загледали облаке над Земуном. Од Земуна је увек долазила киша. Љубица је била љута и мале очи немоћно су јој севале. Сима рече Никифору да ће их киша затећи на гробљу ако не пожуре са сахраном. Још једна кап паде на Ананијеву шаку. Врат му је стезала крагна од каучука. Љубица му рече:
— Срам те било! Вечито си му се издавао за пријатеља и доносио песме да ти их поправља, а данас побеже са сахране.
— Нисам побегао. Био сам заборавио свеску са стиховима.
— А зар данас можеш о томе да мислиш?
— Хоћу да опишем онај тренутак кад га будемо спуштали у земљу. Све моје песме су мрачне.
— И смрт свога пријатеља за то користиш? — рече Љубица.
— Исто би он то радио да сам ја умро — рече Ананије и мала сен стида осу се његовим образима.
Стари Раша виде како Љубица обигра ковчег. Аћим је говорио:
— У нашим рањеним срцима вечито ће светлети његов трагични лик...
Око ковчега било је много света, стотинак жена и нешто више мушкараца. Неки су били у униформама а неки у обичним оделима или у црнини. Фотограф изби иза угла и обигра гомилу. Стари Раша, Никифор и Ананије заузеше позу. Фотограф се упути сандуку. Био је то неки младић с береом на глави. Кад управи камеру према раци, Аћим направи на лицу грч, намршти се и одмаче хартије с говором. Нико ни речи не проговори док апарат не шкљоцну: лица су била мирна и нарочито насмешена за сликање; сваки је желео да остане с изразом који је највише волео пред својим огледалом.
Сијасет руку било је наднето изнад раке која се црнела као сумрак. Ананије потрча према фотографу. Аћим је читао са хартије:
— На земљи ће завладати благодет и свеопшта срећа тек кад песници и уметници уопште буду имали права да чине шта хоће. Јер ми господаримо светом, иако нас прогоне ситне душе, закони и државе. И када наше песме једнога дана освоје свет, настаће свеопшта срећа, мир и братство међу људима свих раса, крви и боја. И све ће тада постати поезија. И будући нараштаји сетиће се с тугом и болом нашег времена, нашег покојника, чија је судбина узидана у будући и велелепни храм уметности...
Неко из гомиле повика:
— То време никада неће доћи. Слободно се не надајте!
— Хоће, доћи ће то време и то ускоро! — повика Сима.
Један троми тврдокрилац завуче се под сандук.
Ипак се нешто догоди.
Један троми тврдокрилац.
Затим два.
Два трома тврдокрилца.