Забаве Гестапоа у малом стану
Како су без грађанских права остале госпође Љиљана и Десанка
У Булевару Црвене армије 17 станује породица убијеног Раше Арсенијевића, бившег четника ВОЈВОДЕ ОД РТЊА и агента злогласног Гестапо-а.Претпотављамо да су злочини убијеног Раше Арсенијевића познати Државној комисији због којих је и платио главом, те се на њему нећемо заржавати", пишу комшије његове породице у Булевару" већ сматрамо за дужност да прикажемо његову породицу: жену Десанку и кћер Љиљану."
За време окупације стан "домаћице" Десанке био је збориште за дочек и забаву гестаповаца. Просторије у којима су становали биле су и сувише мале за ове сврхе те је силом Гестапо-а наређено да се из стана исели покојни Светислав Јовановић и да се његов стан уступи породици Арсенијевић. Но, убијени Раша није дочекао да се усели у овај стан, пошто је у међувремену ликвидиран, али Десанка је помоћу Гестапо-а ипак успела да пређе у стан поч. Јовановића, што значи да је однос са Гестапо-ом одржаван после убиства њеног мужа.
Десанка Арсенијевић, после убиства свога мужа, уживала је милост Гестаповаца, примала их у своју кућу, а уживала и новчану потпору, јер се добро зна да је Гестапо помагао само оне који су му били одани и који су га помагали у злочиначком раду.
Колико је Арсенијевићка била присталица и обожавалац највећег злотвора човечанства, Хитлера, доказ је што је и после ослобођења задржавала у спаваћој соби његову слику.

У вртлогу
Кћи "узорне" породице Арсенијевић, Љиљана, није могла да дозволи да остане у позадини већ је постала љубавница гестаповаца. Целом нашем народу било је јасно да су Немци, а нарочито гестаповци, могли да се забављају само са женама које су им одане. А колика је част била ове јадне Српкиње нека послуже сузе које је Љиљана пролила приликом растанка и одласка својих љубавника..."
Четрнаест поменутих грађана из Булевара Црвене армије даље пишу и ово у својој пријави:
"За све овакве "заслуге" народу и Десанка и Љиљана брисане су из бирачких спискова.
Али, у последње време, примењују се извесне ствари, у вези са овом породицом, које нам никако нису јасне:
1) Арсенијевићка па и њене две кћери од ослобођења па до данас не раде ништа а лепо и раскошно живе. Ово нам даје повода да верујемо да Арсенијевићка живи од веће суме новца коју јој је муж оставио а коју је напљачкао од народа. Стан Арсенијевићке луксузно је опремљен намештајем који је отет од Јевреја. О томе нема спора. То сви знају.
2) Код Арсенијевићке врло често навраћају униформисана лица па и официри НОЈ, а пре неки дан су јој војним камионом доставили и дрва. Како ми нисмо у могућности да сазнамо имена ових лица молимо ОЗНУ да о овоме саслуша саму Арсенијевићку.
3) Арсенијевићка се сада хвали по комшилуку да јо нико ништа не може, пошто на положајима у новој власти има пријатеље свога мужа.
4) Арсенијевићка се даље хвали по комшилуку да јој нико ништа не може и због тога што је заслужна за НОБ, јер је дала свога пасторка у партизане.
Познато је, међутим, да је њен пасторак, грозећи се и стидећи рада свога оца и маћехе, побегао од куће и приступио партизанима решен да сам казни свога оца и маћеху. Али ову своју жељу и намеру није могао да спроведе у дело, јер је погинуо од непријатеља...
...Становници зграде 17 не могу равнодушно да посматрају овакво држање и чињенице услуга овој породици и сматрају за дужност да све ово доставе надлежним властима, а ми смо убеђени да је Арсенијевићка, после убиства мужа па све до ослобођења сарађивала са Гестапо-ом, на основу чега треба да буде оглашена за ратног кривца..."

Дошли из Зајечара
По овој пријави је одмах поступила ОЗНА. У записнику стоји да је саслушана 12. фебруара 1946. године, а генералије су ове: "Позвана Десанка Арсенијевић, домаћица из Београда, рођена 1904. године у Јагодини, од оца Здравка Петковића и мајке Живане рођене Николић, настањена у Београду, Булевар Црвене армије број 17."
Она је на саслушању дала овај исказ:
"Док је био жив мој покојни муж Радомир Арсенијевић, зубни лекар, наша породица се преселила из Зајечара у Београд и настанила се у истој згради где и данас станујем са две ћерке у две собе и једној кухињи на првом спрату. То је било у априлу 1943. године. У истој кући, у стану где и сада станујем, тада је становао Светислав Јовановић, пензионер.