Било је то време масовног цинкарења комшија
Никада се неће сазнати колико је међусобних оптужби грађана Београда стигло у ОЗНУ, Државну комисију...
Друга пријава д.остављена ОЗНИ, коју пише исти Риста Н. Пејаковић, односи се на поручника Јовановића, архитекту и асистента на Универзитету у Београду:
"Јовановић је био свим нама у Оснабрику добро познат у соби бараке број 8. Пишем "познатој соби и Јовановићу", јер је у њој сво време рата на зиду висила велика слика Адолфа Хитлера. Ту се Јовановић поставио и слику нико није смео да дирне. Он је био верни немачки слуга и симпатизер немачке силе, а посебно је помагао логорском старешини генералу Деспоту Дамјановићу. На сваком кораку и свуда је изражавао веру у немачку победу у рату. Јовановић је припадао групи Абвер. О овоме данас може да посведочи пуковник Никола Де Марки, који станује у Улици Милоша Великога, у броју 27, на првом спрату.
Ево једног детаља из логора о Јовановићу:
Када су другови из главног дела логора давали представу "Коста Шљука" за логор "Д" и када су сви становници логора морали да буду у својим баракама, Јовановић је на представу дошао да би шпијунирао другове из логора "Д" и о томе обавештавамо Немце.
Задржан на улазу у салу од Мике Ристића, старешине уметничке групе пуковника Де Маркиа, с напоменом да је то представа само за другове из логора "Д" и да је приступ за друге забрањен, Јовановић је Ристићу одговорио да за њега та забрана не важи. Њима је пришао и немачки официр који је дошао да присуствује представи и објаснио Мики Ристићу да је Јовановић човек АБВЕРА и њему се свуда морају отворити врата.
Потпоручник Јовановић се из заробљеништва вратио са групом "љотићевца". Данас је Јовановић у редовима НОВ. Често га виђам како се у униформи шепури по београдским улицама..."
У својој дојави на "надлежно место" Ристо Пејаковић поставља питање: "Сматрам да ови људи какви су Јовановић и Ивановић минирају НОЈ у чије се редове, прерушени, увлаче дојучерашњи непријатељи и народни издајници. Моли се ОЗНА да ове камелеоне узме на преслишавање".
Међутим, у Досијеу 1658/45. нема трагова да ли је, и како "надлежна власт" поступила по пријави и предлогу Ристе Пејаковића да се ова лица "узму на преслишање и даље гоњење".
Никада се неће сазнати колико је међусобних оптужби грађана Београда стигло у ОЗНУ, Државну комисију и Земаљску комисију у току првих година после ослобођења. Усмених, које су записнички забележене, али и оних које су грађани својим рукодруком написали. О томе, чини се, није вођена евиденција, али по њиховој архивској количини - стигло је на десетине хиљада "цинкарења".

Долази домаћица
Из ове обимне грађе, наводимо само још неколико "бисера":
"Непозвана, приступа у канцеларију ове Комисије Наста Јогарчевић, родом из Малог Мокрог Луга, по занимању домаћица, рођена 1896. године, удата, са троје деце, настањена и сада у Малом Мокром Лугу, Улица краља Александра 25.
Именована предаје Комисији једно писмо писано Дари Јанковић, која је сада настањена у Београду, Улица вршачка број 20, које је писао за време окупације немачки војник по имену Карло. Уз писмо су приложена и три негатива на којима се види Дара у загрљају са својим љубавником Карлом и још неким женскима које су по свој прилици наше народности. По предаји писма и негатива, Наташа изјављује:

Украдена писма
"Писма са негативима украла сам од Даре Јанковић пре два до три месеца. Било ми је омогућено да то учиним, јер је она од Ускрса ове године настањена у истој авлији где и ја станујем - код мога стрица. Када је дошла код мога стрица да станује, изјавила је да је избеглица и да је родом из Влашке. Још од првог дана била је сумњива, јер је виђана често у друштву Немаца и возила се на немачком бициклу по Београду. У току дана по неколико пута силазила је у варош, а увече се враћала немачким бициклом у свој стан.
Пише: Мр Љубомир Тешић