Улога професора Бартоша и Недељковића
Они су ауторе Плана о опоравку земље прогласили злочинцима
Већ првих дана ослобођења, 1944. године до Српског културног плана дошла је ОЗНА, Земаљска комисија за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача, а затим је стигла до руку чланова Државне комисије за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача на чијем су челу биле две "коумунистичке главосече" (како су добила у јавности назив) - проф. др Милан Бартош (секретар Комисије) и проф. др Душан Недељковић (председник Комисије). Они су одмах ауторе Плана прогласили - злочинцима, издајницима, колаборационистима и народним непријатељима, а рукопис је добио генерално само једну оцену: фашизација српског народа.
Нека читалац оцени на основу цитираног текста о каквој се "фашизацији српског народа" ради. Тако је по Београду почела незапамћена хајка на професоре Универзитета. У "лов на људе" кренула је ОЗНА и други репресивни апарат који је стајао на располагању новом режиму.
Похапшени су одмах изведени пред Војни суд и по кратком поступку осуђени на смрт, док су други суђени на основу Уредбе о одузимању српске националне части; конфискована им имовина; одузимана сва грађанска права и слати на присилни рад ( дуге робијашке казне).
Одлазак на Запад
Један број аутора Плана, професора Универзитета, успео је да побегне "црвеном урагану" на Запад и покуша тамо да тражи, код савезника (америчка, енглеска, француска и совјетска окупациона зона подељене немачке територије) спас и уточиште од разјарених и нахушканих Титових џелата.
Они који нису похватани, успели су да се сакрију у подземљу Београда, преруше и заметну траг својим гоничима - ОЗНИ. Зато поново пише Државна комисија ОЗНИ за Београд следећи акт:
"За извиђања Државне комисије и стављање на расположење Суду части на Универзитету кривични материјал, неопходно је и хитно извршити претрес у становима наставника Универзитета и њихових родитеља који су са Немцима побегли или се крију по Београду, а били су носиоци издајничке политике у Србији. У овим становима ће се наћи по свој прилици личне архиве тих наставника - злочинаца. Ове би архиве уопште биле драгоцене. Ове претресе би требало поверити нарочито окретним, способним и "финим" друговима у ОЗНИ.
Имена и адресе тих високих злочинаца су:
Милош Младеновић, Правни факултет, бивши уредник "Новог Времена", Страхињића Бана 82,
Ђуро Залад, асистент на Правном факултету, станује у Цинцар-Јанковој 4,
Иван Свирчев, Технички факултет, Варнавска 27
Симеон Керечки, Технички факултет, Добрачина 20/ИИИ (напомена: извршити детаљан претрес и код његових родитеља),
Гојко Влајинац, технички факултет, Кнегиње Персиде 63 (ту је са станом његов отац Милан)
Ђорђе Марјановић, асистент на Техничком факултету, Алексе Ненадовића 26
Никола Крајински, Правни факултет, Влајковићева 13,
Вјекослав Жардецки, побегао и налази се у Грацу, где ради као професор тамошњег Универзитета; у Београду радио на Филозофском, а стан је имао у улици Варшавској 36,
Бранко Малеш, Филозофски факултет, Војводе Миленка 15
Милован Ђ. Поповић, асистент на Филозофском факултету, био управник Завода за преваспитавање српске омладине у Смед. Паланци, сада у бекству ван границе, у Београду му се не зна адреса становања,
Никола Радојичић, професор Универзитета, Тетовска 57,
Димитрије Најдановић, професор Богословског факултета, Незнаног јунака 1.
Ђоко Слијепчевић, професор Богословског факултета, Захумска 29, сада у бекству ван границе,
Никола Битенбиндер, професор, Технички факултет, Тополска 9, и Радосав Меденица (адреса и факултет непознати),
Секретар САНУ
Све их похапсити и довести да их саслушају иследници Државне комисије. Смрт фашизму - Слобода народу!" У потпису: "Председник комисије - Душан Недељковић".
Из Државне комисије са Обилићевог венца ОЗНИ за град Београд стиже још једно писмо-налог на"даљи поступак". Писмо потписују "шеф отсека за злочине по логорима, Урош М. Бјелић" и "секретар Државне комисије др Иван Гргић" (проф. др Милан Бартош је отишао на нову функцију - постао је секретар Српске академије наукаи уметности).