Уколико падну у руке Озни...
Државна комисија напомиње ОЗНИ да се и један и други "народни непријатељ" сада крију у подземљу Београда
У ОЗНУ за Београд стигле су од грађана почетком 1945. године и ове две пријаве. Једна је анонимна, непотписана, а другу шаље "друг Нинослав Оцокољић, наш човек и активни сарадник". У пропратном акту државна комисија напомиње ОЗНИ да се и један и други "народни непријатељ" сада крију у подземљу Београда. Уколико падну у руке ОЗНЕ, молите се да иста лица саслуша и наш иследни орган поред тога што ће то урадити и орган ОЗНЕ..."
У достави против Боре Дачина непотписано лице пише:

У затвору Гестапоа
"Бора Дачин је опасан непријатељ и ратни злочинац. Он је био посредник рентијера из Београда, а за време рата агент у Вирштафтсбироу Нојхаузена у Београду. Године 1943. био је затворен у Гестапоу у Београду због малверзација учињених у својству немачког агента. Из разговора у затвору које сам имао са њим, дознао сам да је велики пријатељ и сарадник тадашњих чиновника Специјалне полиције Управе града Београда.
Познавао је готово све иследнике и агенте, као и тумаче, при Гестапоу у Београду. Неки од њих долазили су да га посете у затвору у улици Краља Александра, где сам и ја био ухапшен и лежао у истом затвору. Дачина жена је имала посебне бенефиције да му доноси храну и цигарете и у време када је то за остале затворенике било забрањено. Уколико се Бора Дачин сам не појави пред ОЗНОМ као ратни злочинац, треба га пронаћи и ухапсити, јер за друге у сведочењу може да да многе драгоцене податке ко је са ким, и како, колаборирао са окупатором.
Према обавештењима која сам о Бори добио, али и према његовим сопственим исказима, изгледа да је био један од људи за везу између Београда и Драже односно његове организације у шуми..."
У потписаној пријави против Богдана Банковића Оцокољић јавља ОЗНИ: "...Пре рата био је чиновник Министарства унутрашњих послова (одељење за државну заштиту). У томе својству до 1939. у Бечу полицијски делегат, а после припојења Аустрије Немачкој, био је са службом у Берлину. Тамо долази у везу са нацистима и постаје агент Гестапо-а. Године 1939, по доласку у Београд, постаје шеф полиције Управе града Београда, а онда, опет, чиновник Министарства унутрашњих послова. Од 1941. године у непрестаном је контакту са полицијским делегатом немачког посланства у Београду - Хелм-ом као и другим агентима Гестапоа. Већ тада било је нама општепознато да је Банковић немачки агент...

Човек за везу
...По уласку Немаца у Београд, ставља се одмах у службу Немцима и игра једну од најважнијих функција у Министарству унутрашњих послова Милана Недића. Био је човек за вези између Немаца и Недића. Формално се водио као чиновник у Председништву издајничке владе, а у ствари је шпијунирао и своја сазнања достављао Гестапоу.
Конкретно, крајем 1942. године, при једном сусрету на улици пребацио ми је што му нисам одговорио на поздрав и са претњом у гласу ставио ми је до знања да је мој син један од комунистичких вођа у Србији. Неколико дана после тога био сам ухапшен и затворен под оптужбом да сам помагао комунисте и НОП. Верујем да је то урађено по захтеву Богдана Банковића, јер, при саслушању у Управи града Београда прочитан ми је акт-оптужба, која је управи била упућена од стране Министарства унутрашњих послова..."
У фасцикли 2118/45. и 2119/45 нема никаквих трагова о исходу ове две пријаве - о судбинама Боре Дачина и Богдана Банковића.
ОЗНА је првих дана по ослобођењу Београда расписала потерницу и за Немцем Робертом Вегом, инжењером, директором Радио Београда А - 2, за време окупације.
У одбрану овог Немца устали су неки Београђани, као на пример, Владислав Марковић и Радмило Крстић, који је, иначе, био лични шофер инг. Веге. Владислав Марковић пише два истоветна писма (руком) - једно Државној комисији, друго ОЗНИ:
"Ја сам Роберта Вегу упознао за време окупације, у јуну 1941. године када се једног дана појавио у Милоша Великог број 16 где је раније била смештена Радио- станица. Пришао је мени и на чистом српском језику се представио да је дошао да преузме Радио- станицу, те да је он и основао у Београду Прву радио- станицу. Од тог времена па све до краја окупације од стране Немаца - Вега је био директор-цивилни Радио Београда и као такав обављао је послове Радио- станице.
Увек кад год се неко од намештеника Срба јавио њему за било какву помоћ, Вега га је пажљиво саслушао и увек испуњавао молбе. Добро се сећам да је он лично интервенисао и да се често свађао са ратним командантом Станице Рајнтгеном, посебно по питању српске музике и српског програма. Такође тврдим да је Веге много пута интервенисао и код полиције и код окупационе власти када је неко од намештеника из колектива био притваран и хапшен зато што је, на пример, ухваћен да слуша савезничке радио- станице.