Силовит удар на универзитет
Мада у време окупације није било активности, многи професори нашли су се на удару нове власти
Ацовићева вила била је она у којој је своју резиденцију, правећи касније раскошни и пространи дворац, имао и бивши председник Србије и Југославије - велика српска несрећа - Слободан Милошевић.
Не знам шта је било са породицом Ацовић, где власници виле данас живе и кога имају од порода. Једном сам чула да су побегли за Швајцарску и да су се тамо трајно настанили.
Тако је, дакле, после рата, Дедиње постало један други, по становништву, сасвим измењени кварт београдски. То је све оно што сам и о чему сам желела да сведочим...
"Црвени ураган" 1944, 1945, и још неколико следећих година, захватио је и десетковао својим "великим чишћењем" и "коначним решавањем српског питања" (изрази Титови и Кардељеви, формулисани на Вису пре преласка Дрине и уласка у Србију) све "еснафе" и све професије: адвокате и правнике, привреднике и "бизнисмене", новинаре и издаваче, глумце и књижевнике, а нарочито је силовит би удар на Београдски унивезитет и његове кадрове који су, у хијерахији просветне организације за време окупације, имали било какву, па и ону најбезначајнију, функцију.
Познато је да Универзитет за време окупације није радио. Радиле су само неке уметнчке школе, посебно музичке. Професори су повремено долазили на факултете, а примали су или су остали и без тога, неке безначајне принадлежнсоти, тек да се преживи.

Затирање народа
Срби и Србија годинама су били жртве. Из солидарности са словенском браћом, увек су, кроз историју, морали некога да "шлепују" и у том "шлепању" сваки пут су "извукли деби крај". Тако је, на пример, било и пре, и за време, а нарочито после Првог светског рата. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, створена је и формирана на штету Србије - што ће сви следећи догађаји - до дана данашњег показати.
Време је било да се Србија окрене себи и својим унутрашњим проблемима и препороду, а да, притом, у окупацији, којој ће, у констелацији општег рата и крвопролића, доћи крај - сачува себе и народ од биолошког истребљења (за једног убијеног немачког војника стрељано је по стотину српских глава, а за рањеног по педесет глава - што је - буквално - водило затирању народа.
Помоћник министра просвете и вера у Министарству Недићеве владе, Владимир Велмар Јанковић, књижевник, умна и широко образована личност, био је иницијатор и организатор израде документа, дугорочног и трајног "путоказа" - куда Србија треба да иде, и шта да чини у свом препороду и обнови - који је рађен под радним насловом Српски цивилни план. У току 1942. године при Министарству је формиран Саветодавни одбор који су, махом, чиниле најумније српске главе са Универзитета у Београду. Приступило се озбиљном и темељном раду. Сваки факултет, за своје обалсти, добио је задатак да изврши детаљну анализу стања, а онда да одреди смернице и предложи решења за унапређење те области.
Предложен је и генерални оквир за израду докумената:
1. Полазне тачке за Државни просветни план у оквиру Српског цивилног друштва.
2. Путеви српског самосналажења уз Српски цивилни план
3. Предрадње за Српски цивилни план
3. Реферати професора за Српски цивилни план.

Посебни одбори
Саветодавни одбор при Министарству на изради Плана чинили су:
1. Велибор Јонић, министар просвете и вера. 2. Владимир Велмар Јанковић, помоћник министра просвете и вера. 3. Проф. д Никола Поповић, ректор Универзитета. 4. Радослав Грујић, декан теолошког факултета. 5. Проф. др Бранко Поповић, декан Техничкго факултета. 6. Проф. др Михајило Градојевић, декан Пољопривредног факултета. 7. Проф др Никола Радојичић, професор Универзитета. 8. Инг. Милосав Васиљевић, професор Универзитета. 9. Проф. др Душан Ј. Поповић, професор Универзитета. 10 Проф. др Веселин Чајкановић, декан Филозофског факултета.
Уз Саветодавни одбор који је направио синтезу за све обалсти наука које су се изучавале на Универзитету, именовани су и многи посебни одбори.