Тито на коњу ушао у Београд
Колико је људи страдало после завршетка рата без суђења?
Грол је рекао да комунисти у Београду и широм Србије сурово ликвидирају своје противнике; да се људи који су били са Дражом Михаиловићем или га било као помагали, стално по кратком поступку суде и убијају; да се приватно власништво и предузећа одузимају без оправдања; да су он и други српски либерали у влади немоћни да то спрече, јер се и њима прети ликвидацијом; да се доносе драстични закони и да су гаранције за правична суђења без значаја...
Патерсон у поменутом извештају додаје:
"Догађаји који ће следити у мају 1945. доказали су да су гаранције за правична суђења не само без значаја, него да су масакри десетина хиљада људи вршени без икаквог судског поступка и суђења када су Други светски и грађански рат у Југославији већ били завршени.

Био је то терор
Тако је, дакле, Ричард К. Патерсон у Вашингтону обавештавао своје претпостављене о "терору и злочину комунистичког режима у Београду и Србији и коначној ликвидацији и решавању српске реакције да је заувек нестане у подземљу и да јој се затре сваки траг."
А Јосип Броз Тито је у Београд одмах после прогона окупатора, у октобру, 1944. године, ушао на коњу, окружен својим најближим сарадницима. Тај улазак је забележило и око фото-камере. Та фотографија је значајно сведочанство једног трагичног времена.
Тито је на коњу у Београд ушао ритуално и тријумфално - као победник и личност са харизмом коју је стекао у рату.
Тај патетични улазак маршала у југословенску и српску престоницу неко је, много година доцније, с разлогом, назвао ЈАХАЧЕМ АПОКАЛИПСЕ.
Лов на грађане Београда почео је одмах, са уласком партизана. Са списковима у руци или без њих "комесарске тројке" су већ 19. октобра 1944. године кренуле у акције по Дедињу, градском кварту који је први ослобођен.
Специјална испостава Одељења заштите народа (ОЗНА), била је смештена на углу Змај Јовине и Симине број 21. Та зграда је имала три спрата. Саграђена је 1927. године. Инвеститор је била Управа града Београда, а служила је до рата за техничке потребе градске администрације. Здање је врло пространо и темељно грађено. За време бомбардовања 1941. године, део зграде из Симине, главни улаз за теретни транспорт, био је оштећен једном разорном бомбом. Зграда је санирана у целини (са доградњом још једног, четвртог спрата) током 1946. године.
Дакле, у њу је била смештене ОЗНА, полицијско одељење Првог корпуса, док је Војни или Преки суд радио у Улици Француској број 5, а Државна комисија за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових домаћих помагача била је смештена на Обилићевом венцу, у згради ПРИЈЕЗДЕ.
Првих дана, недеља и месеци зграда ОЗНЕ нарочито је била опседана масама посетилаца. Једни су у њу долазили добровољно, у свако доба дана и ноћи, отворено или прикривено, док су други, са лисицама на рукама и под стражама, привођени силом. Ови први су махом били дошуници или цинкароши, а други ухапшеници на основу анонимних или јавних пријава као колаборационисти и сарадници окупатора.
У Београду је од 9. до 12. новембра 1944. године одржана Скупштина антифашистичког већа народног ослобођења Србије (САНОС). Пуна три дана је одјекивала сала Коларчевог универзитета у Београду од громких поклича делегата који су дошли из целе Србије. Клицало се Титу ("Живеоо..." и Партији: "Живела...", како је забележио стенограф).
Седницом је председавао др Благоје Нешковић (председник Главног народноослободилачког одбора Србије), док је секретарске послове обављао Петар Стамболић.
Овако гласи службена (стенографска) белешка о свечаној седници:
"Тачно у 14,10 часова на Скупштину стиже маршал Југославије Јосип Броз Тито у пратњи команданта Београда генерал-лајтанта Љубодрага Ђурића, начелника Врховног штаба НОВ и ПОЈ, генерал-лајтанта Арсе Јовановића, председника Главног народно-ослободилачког одбора Србије др Благоја Нешковића, генерал-лајтанта Александра Ранковића и пуковника Митра Бакића, шефа Кабинета. - Дворана се пролама од овација, поклика и тапшања..."

Хвала браћи
Када је на подијуму председништво заузело место, Тито се обратио делегатима једном кратком беседом у којој се захвалио Србији и српском народу што је кренуо за њим и Партијом у устанак и Народноослободилачку војску. Почео је са :"Другови и другарице, браћо и сестре". Ово "Браћо и сестре" тада је изговорио први и једини пут и, колико се зна - никада више! Неко му је вероватно скренуо пажњу да је то и четнички поздрав.
Већина делегата тада је први пут Тита видела и чула "уживо". Како се сећа тог времена делегат из Земуна, Борислав Јовановић, у својим успоменама? "Били смо мало изненађени и зачуђени, али и разочарани: Тито је био не само слаб говорник, него није добро познавао ни наш језик. Говорио је тешко, са крљањем језика, као да је био странац, а не наш човек..."