Судбине људи са Дедиња
О људима из елитног краја и њиховим кућама дуго се после Другог светског рата говорило шапатом
До Стојадиновића вилу је имао Јован Јанковић и његова породица. Не знам шта је било са њима. После рата су нестали са Дедиња - као да су у земљу пропали. Касније сам сазнала да је чика Јован умро у старости негде у граду, у неком другом, сиротињском кварту. Једном, давно, далеко од Дедиња, срела сам се са Јовановом ћерком. Мало смо застале и причале о судбинама вила на Дедињу, али још више о судбинама људи. То је било у оно време када се о томе није смело јавно и отворено говорити. О томе се само, у четири ока, поверљиво, шапутало.
Даље се налази вила Душана Лазића. Он је са мојим оцем за време окупације по Дедињу, Топчидеру и Сењаку сакупљао добровољне прилоге од народа и предавао их Црвеном крсту да се било чим и било ко прискочи у помоћ сиротом и унесрећеном српском народу, нарочито хиљадама избеглица које су побегле од усташа и спас тражиле у Београду.

Професор без куће
... Колико се сећам, и стари и млади Лазићеви - помрли су. Као да их је каква куга у новом времену покосила. Умро је и онај син Душана Лазића који је једно време био асистент на факултету. Та њихова вила је сада резиденција израелске амбасаде.
Иза Лазићеве виле била је велика вила, али никада нисам сазнала ко у њој живи и ко су јој власници. Колико се сећам, и њу су запосели високи Титови официри.
На почетку Ужичке своју вилу је имао Тома Живановић. Он је био професор Правног факултета. До њега је била родбина Николе Спасића. У вили је живела његова сестра. Никола, трговац, био је много богат и по Београду је иза себе оставио бројне легате, многе некретнине. Никола Спасић је умро у старости...
Преко пута Спасићевих вилу су имали Милосављевићи, адвокатска породица. Лепа и велика вила.Ја сам се дружила са њихвом ћерком док сам ишла у гимназију. За време бомбардовања, у априлу 1941. године, Милосављевићи су побегли у цркву, да у њој траже спас, али, на несрећу, на цркву је пала бомба и сви су погинули - и отац, и мати, и две ћерке.
Биле су наниже још две виле. Онда долази вила која је претворена у Музеј афричке уметности. Преко пута су такође биле две виле и два пространа плаца. Виле су припадале браћи Ћуковићима. Они су били књижари, а тај плац су заузели (купили) браћа Карић и ту саградили своје породичне резиденције, најлепше, како народ прича, на Дедињу у наше време.
И угледни и успешни књижари Ћуковићи су се затрли. Не знам дали су помрли природном смрћу или је и њих, како се шапутало, "прогутао мрак" ОЗНЕ и комунизма. Са укидањем приватне трговине, нестали су и књижари "браћа Ћуковићи. Знам да су два брата укупно имала пет ћерки - један три, други две.
Иза њих је била енглеска резиденција, раскошна и богата, у којој су становали бројни енглески амбасадори. А мало подаље, иза Енглеза, била је вила Троиш. Не знам шта је било са тим власником ове виле. Припадала је неком Чеху. Изгубио му се траг одмах после рата, оних година масовног стрељања.
Затим се ту налази резиденцијална зграда председника српске владе. Кроз њу су прошли многи званчници и политичари који су одлучивали о општој судбини народа...
...Сећам се да се газда виле, Чех, презивао Баукал, а његов први комшија становао је у вили која је припадала краљевом лекару, др Моачанину. Он је имао два сина и једну ћерку. Били смо сродна или иста генерација. Ћерка је била школска другарица моеј старије естре Вере, док сам ја са млађим сином била, такође, школска другарица. И они су давно напустили Дедиње и побегли за Америку. Доктор је брзо умро, или је од комуниста стрељан, не сећам се, јер су нас са Дедиња протерали у Улицу Милоша Великог. У вили лекара који је био стални "медикус" спрских краљева касније су такође становале поверљиве титове главешине. На углу Румунске и Лацковићеве супрузи Титовој саградили су вилу која јој се није допадала.

Отишли за Америку
Ове улице, попречне, и Толстојеву, мање знам. Тамо сам као девојчица и девојка, а касније и као одрасла и удата жена, ређе залазила. И ту је, у низовима, било лепих и раскошних вила које су све заузели Титови високи сарадници и официри. Знам да је власник виле Јовановића био трговац дечјом одећом и обућом, а иза њега, према Топчидерској звезди, вилу је имао извесни Мијовић који је имао пет ћерки. И Шулековићи су на овом простору имали вилу и отишли за Америку. Отишли још пред Други светски рат, јер су наслутили да долази ратна олуја, да ће се Европа претворити у крвави обрачун који је започињао Адолф Хитлер. Коме је Шулековић вилу продао, не знам и каква је судбина била новог власника, такође, не знам.