У смрт без доказа и кривице
Долазак ослободилаца био је помешан двојаким осећањем, радост због одласка окупатора и стрепња од љутње долазећих
Јер нема ништа тајно што неће бити јавно, ни скривено што се неће дознати и на видело изаћи (Јеванђеље по Луки, 8,17)
У јесен 1944. године, са "риком" топова, који су се примицали са југа, у Београду је, међу становништвом, владало двојако осећање: страх од долазећег комунистичког режима, али и масовна еуфорија што, најзад, стиже ослобођење од наци-фашистичког окупатора.
Страх су увећавале избеглице из Љига, Ваљева, Чачка, Крагујевца, Краљева и других места Србије; бежали су пред партизанском војском која је стрељала без милости и суђења свакога за кога се посумњало да је било како био у колаборацији са Немцима, Љотићем, Недићем или Михаиловићем.
Сведочења која су кружила српском предстоницом била су све стравичнија и ужаснија: егзекуције се врше без доказивања кривице; најтеже казне изричу преки војни судови којима је била довољна само сумња и "цинкарошка достава".
Ове егзекуције нису биле случајне, непредвиђени инциденти или спонтани израз беса и безумља појединаца у партизанским редовима него резултат планова скованих у врху Партије и њене војске. Најпре је требало извршити "илустрацију метком" међу Србима у Србији.
И бравар Тито и несвршени учитељ Кардељ посебно су живели у страху да ће грађанско друштво Србије, нарочито београдска елита пружити снажан отпор у увођењу послератног комунистичког режима у Југославији.
У овоме су остала бројна сведочанства. Најпре наводимо казивања Милована Ђиласа, који је припадао самом врху Комунистичке партије Југославије. Мемоари су објављени на енглеском под насловом "Вартиме"; на страни 419 пише:
"Још пре нашег уласка у Београд ми смо били установили критеријуме по којима ће следбеници Недића и Љотића бити убијени на лицу места. Ово је већ било објављено, иако се већина следбеника Недића и Љотића повлачила са Немцима. Засигурно, међу убијенима било је и оних које би и најгори и, најнеправеднији суд био поштедео.
Али ратови, и нарочито револуције и контрареволуције се воде по догматским и идеолошким критеријумима - критеријуми који у току истребљења постају страст и пракса, навика и врлина; особа је крива не неизоставно зато што је нешто учинила, него просто зато што је нечему припадала.
Бес и мржња били су важни састојци у таквим одлукама, али не одлучујући. Таквим људима судски поступак изгледао је бесмислен осим у призорним случајевима везаним са вођама: суд не би могао донети стотине, хиљаде смртних пресуда..."
Још пре тајног лета авионом са Виса за Совјетску Русију (18. септембар 1944. године), Тито је свом најужем вођству говорио о "масовном чишћењу" посебно по преласку Дрине његових јединица и уласку у Србију.
Савезници су се веома љутили на Тита што је мимо њиховог знања, кришом, ишао у Москву на консултације са Совјетима. Када је за то сазнао командант за Блиски исток, генерал Хенри Метленд Вилсон, хитно је позвао бригадира Фрицроја Маклина - који се тада већ налазио у Србији са јединицама Коче Поповића - да дође у Казерту (Италија), у генералов главни стан, и поднесе извештај о Титовим плановима.
Бригадир Маклин је извршио наређење и поднео "рапорт" 22. септембра 1944. године. У интерпретацији Александра Крика ("Фруст 1944. године, 1410-12"), овако гласи бригадиров извештај генералу Вилсону:
"... Маклин је такође рекао да је, кратко време пре напуштања Титовог главног стана због свог скорашњег пута у Србију, у току једне друштвене вечери, Тито надуго описао своје погледе на будућност Југославије и Балкана.
Према Маклину, Тито је рекао да, док се он надао и још увек се заиста нада да ће у Југославији бити уведена нека врста удружења федералних држава као владе Југославије, он се све више плаши да то неће бити изводљиво - бар не непосредно после ослобођења и да ће вероватно бити потребно за првих неколико година владати Југославијом са гвозденом руком и "чистити" земљу од оних непожељних елемената који ће отићи у подземље после тријумфа партизанске ствари..."
Према томе, "масовно убијање на месту" била је последица "чишћења" земље о којем је говорио Тито по уласку преко Дрине у Србију.