Прва жртва
Никада родитељи нису сазнали где је гроб Зорана Марковића
Узалуд су грађани Краљева ишли и сведочили да Зоран Марковић није издајник и непријатељ народа; да није био ни у каквим војним формацијама. Да је правио са омладином канале и дренирао неукротиви Ибар и западну Мораву, али су они који су стрељали по кратком поступку и без суђења били - неумољиви и заслепљени мржњом и бесом...
... Никада родитељи нису сазнали за гроб свог сина Зорана. Можда су га егзекутори бацили у Мораву, која те јесени, иако веома надошла, први пут није поплавила многе делове Краљева, како се то ранијих година често дешавало.
Тако су, дакле, у оним "ураганским временима црвене силе" пале невине многе српске главе.
Димитрије Станојевић се, узгред, присећа још једног догађаја који је везан за она времена када је људе "гутала помрчина:
"Ради се о случају мајора краљевске војске Худине, који је био и наш род по линији мога оца. Био је мајор правник по образовању, али професионални војник по животном опредељењу. Када је генерал Милан Недић формирао своју власт по налогу немачког окупатора, онда је позвао и мајора Худина на сарадњу. Позиву се одазвао и радио као судија у војном суду, у жандармерији. Судио је жандармерији за дисциплинске и друге прекршаје. Дакле, решавао је кривична дела у жандармерији која су била везана за службу чувара реда и мира.

Судбина мајора
Уверен да је оно што је он радио у окупираном Београду не може да буде подвргнуто никаквој законској санкцији новог,комунистичког режима, мајор Худина није хтео да бежи са Немцима. Остао је мирно, чисте савести, да чека ослободиоце.
Међутим, његова надања и очекивања била су сасвим супротна. Већ 21. октобра 1944. године на Чубуру, у кућу, мајора Худине, стигла су два партизана и један партизански комесар. Он је, зачуђен, питао зашто га хапсе када се,ни по каквом делу, не осећа кривим, а они су му лаконски одговорили: Зато што си издајник, сарадник окупатора и народни непријатељ.
И мајор Худина је стрељан. Без суђења. Без доказане кривице.
Никада се ни за његов гроб није сазнало. Узалуд су најближи из фамилије трагали за њим, да се по хришћанском обреду сахрани. Причале су се свакојаке приче тих првих година после рата. Егзекутори, најчешће ОЗНА, протурали их у народ: те одведени у Русију да обнављају земљу коју су Немци разорили; те у Југославији граде и обнављају путеве и пруге. Фамилије живеле у нади како ће се насилно одведу. Комунисти су заувек затрли свештенички позив у чувеној крајишкој породици Новаковића; из генерације у генерацију служење цркви, Богу и народу у овој породици траје још од 1836. године.Преносило се с колена на колено, из генерације у генерацију, да би га комунисти, у помрчини, колчевима и маљевима,из потаје, кроз смрт попа Никодија Новаковића, старине, заувек затрли на најсвирепији начин.

Смрт од својих
Новаковићи су се из Биочића (Далмација) преселили у петровачко Врточе (Кула); ту им умре отац.Остане петорица браће. Из Врточа се преселе у Дринић. Када им Турци посекоше пријатеље Латиновиће (само један побегне од османског ножа). Новаковићи пређу на њихово кућиште у Колунић. Из њихове породице се непрестано "регрутују" честити и народу и цркви одани свештеници. Године 1890. из Колунића су се преселили у Петровац.
Попа Никодија Новаковића 1941. године ухвате усташе. Успео је да се спаси од клања.Побегао је за Србију. У Београду је покушао да нађе спас. Становао је у Београдској улици, у једном неусловном собичку, бавио се ситним пословима и успео, у оскудици и глади, да дочека ослобођење.
Не часећи ни часа, поп Никодије Новаковић вратио се у родни крај, у своју бившу парохију, својим парохијанима. Био је уверен да је то његова света дужност. И да су за цркву и вернике дошла нова, боља времена. Да се слободно врати коренима православља и вере коју је вековима неговао.

Проф. др Драгољуб Никић каже:
- Али, свештеник Никодије још није био свестан каква су за њега и његову службу зла времена са комунистичким поретком дошла. У оскудици и немаштини, поп је кренуо по селим апетровачке парохије: светио је водице, крштавао децу, држао опела на сахранама, освећивао крсне славе... У климавим и шкрипавим таљигама, са своја два мршава коњчића, свештеника је по парохији возао Мијаило Никић. Нове власти су Никодија гледале - попреко! Реакција, назадњаштво, антикомунизам, гунђали су задрти и комунизмом опијени властодршци у малој средини. И то им је брзо пошло за руком.
Баш када се са службе враћао из села Суваје, убице га дочекују у помрчини, у Гају, и колчевима и маљевима, на свиреп начин, усмрте, док је Мијаило, иако рањен, успео да побегне. Добро се знало ко су били виновници злочина, али их нове власти никада нису позивале на суд, јер је злочин извршен управо у комплету са новим властима. И Никодијев брат Душан такође је био вештеник. Радио је у колунићкој парохији.