Грешни професор Велибор Јонић
Чланови Народног позоришта редовоно добијали новац
Своју оптужницу народни тужилац је образложио сасвим уверљиво, понавља репортер.
Оптужена Живана-Жанка Стокић била је чланица Народног позоришта за све време рата, где је као и остали чланови Народног позоришта, примала редовно своје месечне принадлежности. У таквој ситуацији она је могла мирне савести да сачека крај окупације. Њена ситуација била је утолико лакша што су окупационе власти и њени домаћи помагачи одмах с репертоара скинуле све националне комаде у којима је она имала главне улоге.
Али, уместо да буде срећна што у време најцрњег ропства нашег народа неће морати да глуми, напротив, оптужена је ушла у новостворена позоришта"Весељаци" и "Централа за хумор." Помоћу ових позоришта створених од окупатора, вођи Немачке хтели су да својом пропагандом духовно поробе и морално разоружају наш народ. А да би се наш народ потпуно покорио и окануо буне и привикао на окупаторску паролу "рад, ред и мир" и тако добио илузију слободе, потребно је било да се за тај издајнички посао ангажују људи од вредности, од неког ауторитета, а не само по злу познати Љотићеви агенти.
Зато је Немцима било потребно да ангажују за своје приредбе на Београдском радију Жанку Стокић, познату нашу комичарку и првакињу Народног позоришта. Није било довољно да игра само за Београд, у "Весељацима" и "Централи хумора"да протутњи кроз целу Србију и унесе "нови српски дух". Жанка Стокић се није овоме противила. Она је хтела да бере за себе аплаузе и новац и за време окупације на Немачком београдском радију. Она није водила рачуна да својим радом помаже немачку пропаганду, она се смејала и насмејавала друге када је наша Народноослободилачка војска водила најкрвавије борбе с тим истим окупатором и његовим слугама..."

Признање
После речи народног тужиоца, јавља извештач из суда, саслушана је оптужена Живана-Жанка Стокић. У својој одбрани пред судом оптужена признаје да је за време окупације добровољно ступила у новостворена позоришта "Весељаци" и "Централа за хумор", јер је, каже, била болесна, па јој је новац био потребан за лечење. У Београдску радио-станицу морала је да ступи, јер је то од ње тражио главни немачки радиоаранжер, културбундовац Нусер..."
Репортер овако записује дијалог између тужиоца и оптужене, али није сигурно да је разговор пренет веродостојно:
- Да ли сте били свесни да помажете Немце? - пита оптужену судија др Милан Прелић.
- Нисам била свесна - кратко одговара оптужена.
- Знате ли да су Вујковић и други пуштали радио да заглуше јауке оних који су у ћелијама и затворима мучени, али да се на радију и тада чуо ваш глас?
- Није ми познато.
- Колико пута вам се десило да због жалости за обешеним и стрељаним нисте могли да одиграте своју улогу?
На ово питање оптужена није могла да одговори.
За време саслушања пред судом оптужена је плакала. Некада када се она смејала, смејала се и публика која је слушала. Овога пута Жанка је плакала, а публика се смејала њеним сузама.
После саслушања оптужене, народни тужилац је дао завршну реч. Своје излагање које је често било прекидано одобравањем присутних, народни тужилац завршио је речима:
- Улогу коју је за рачун Немаца под окупацијом одиграо међу књижевницима Велмар Јанковић, међу новинарима Станислав Краков, на Универзитету Велибор Јонић, одиграла је међу позоришним уметницима Жанка Стокић.
Пошто је претрес завршен, суд се повукао на већање. После дужег већања суд је, у име српског народа, изрекао и саопштио пресуду којом је Живка-Жанка Стокић оглашена кривом и кажњена по члану 4. Одлуке Председништва АСНОС-а са осам година губитка српске националне части.
Суд је утврдио да су наводи народног тужиоца доказани и признањем оптужене и осталим доказним материјалом..."
На крају извештаја каже се и ово:
"Овом пресудом некада популарна глумица Жанка Стокић губи право учешћа у јавном животу. Својим радом за време окупације она је то и заслужила."
Све је, дакле, чињено у име народа, за његову срећу и добро; и никада се више није употребљавао придев народни него тих првих послератних година: народни тужилац, народни судија, народна правда, народна ОЗНА, народно добро, народни непријатељ...

Скривање
Позната је трагична судбина глумице Жанке Стокић у годинама које су дошле. Боловала је од шећерне болести и морала је свакодневно да употребљава лекове који су били врло скупи, али је то није могло амнестирати од за њену професију, тешке осуде.
Београд је, дакле, ослобођен 20. октобра 1944. године, али је "лов на људ", "квислинге", сараднике окупатора, такозване "велико чишћење" (Кардељев израз) трајало годинама.
Репресивни Недићев апарат, чувари реда, поретка и мира у Београду, према неким сазнањима, чинило је око три хиљаде жандарма, писара, дактилографа, чиновника и агената. Они су се пред ослободиоцима разбежали - неки су кренули у бекство на Запад са Немцима - међутим највећи број је остао у Београду и повукао се у његово подземље, скривајући се по његовим "мишјим рупама".