Примерно казнити
Пажљиво испитивање писама подршке Недићу која је ОЗНА запленила
У пропратном писму које Државна комисија шаље ОЗНИ за град Београд стоји и ова напомена: "Сматрајући да ће вши органи то најбрже и најсигурније извршити, молимо да налоге и упутства за свако лице пажљиво испитате: да ли су се вратили кућама у земљи и када, какав је био њихов став према Недићу, какав према окупатору, а какав према комунизму и НОП-у. Ако у конкретном случају нађете и најмања огрешења појединаца, да за та огрешења буду примерно кажњени.

Та лица су:
Срећко Чекеревац, из села Пресеци, општина Мочијоска срез Ариље. Он у своме писму које је упутио Недићу и Аћимовићу денунцира окупаторској полицији Војимира Чекеревца као комунисту, противника Недићеве владе. Наводно је Војимир ноћу уништавао паљењем имања својих сусељана. На ово денуцијанско писмо Аћимовић је одговорио да је одмах преузео потребне мере да изађе у сусрет жељи Срећка Чекеревца и примерено казни комунисте.
Ратко Ђурђевић, учитељ из села Трућевац код Деспотовца: он се јавно ставља на расположење за ОБНОВУ Србије и исказује у свом писму из логора у Немачкој пуну приврженост издајничкој Недићевој влади.
Цветин Ристојевић, мајор бивше југословенске војске, родом из Лознице: у писму се ставља на расположење Недићу и моли га да га "извади из логора и постави на "старо место".

"Одговарајући кораци"
Др Божидар Вујић, пре рата шеф политичке полиције у Новом Саду 1943. године у писму које је упутио Аћимовићу изржава пуну подршку Недићу и ставља се на расположење "као стари опробани кадар у борби против комунизма".
Међу архивским документима, које Аћимовић није, бежећи, понео са собом или уништио, налазе се (оригинална писма) компромитујући материјали и следећих бивших ратних заробљеника, па Државна комисија ставља у задатак органима ОЗНЕ да "предузме одговарајуће кораке и за ове народне непријатеље ("а добро се знало какви су то били "одговарајући кораци"):
Чедомир Ђокић, син Петра и Смиље, из села Зајача код Лознице: Недићу је из логора писао крајем 1942. године читав проглас у коме позива немачке и Недићеве власти да се обрачунају са "разбојничким бандама", како назива партизане и НОЈ.
Душан Ђорђевић, из села Сипића, у свом писму пише Недићу да је на његовој страни, па моли да о томе посведочи и Бошко Бећаревић. Из логора су Недићу написали заједничко писмо Радован Полић и Душан Атанацковић, у којем дају пуну подршку Недићу у "спашавању српског народа од немачког истребљења" и стављају се на расположење Србији у "борби за опстанак српског народа."

Хвалили Недића
Василије Никиновић, из општине Рошци, такође се у своме писму ставља на расположење Недићевој власти, а да је "моје опредељење искрено и тачно, власт се може обавестити од Николе Љубића у општини Рошци." Милан Петровић, бивши чиновник банске управе Ниш, у свом писму велича Недића и такође се ставља на расположење његовој власти када се врати из логора.

Из логора у затвор
Радомир Мијајиловић, артиљеријски капетан бивше југословенске војске, родом из Србије, жена му се зове Јованка, хвали Недића и жели да "ступи у његове редове за спас Отачаства."
Боривоје Кунцуј, капетан бивше југословенске војске у жандрмерији, родом из Доњег Милановца: ставља се на расположење Недићу. Његова је породица за време окупације живела у горњем Милановцу, па га ОЗНА мора и тамо тражити и хапсити, уколико се, наравно, вратио у земљу...
Милош Милић, резервни мајор бивше југословенске војске, родом из Јелинске Стене код Ужичке Пожеге, има жену Госпаву и синове и ћерку. Он у своме писму Аћимовићу глорификује Недићеву владу. У овој глорификацији "иде до полтронства."
Светислав Пантовић, резервни поручник из села Висока, срез Ариље, има оца Радојка и брата Перу; он у своме писму из немачког логора упућеног Аћимовићу изражава "пуне симпатије према Недићу и његовој влади."