Превара ОЗНЕ
Превара преко радија и штампе. Стрељања без суда и осуде
Припадници ОЗНЕ су се здали у потеру за њима, али без неког посебног успеха.
Онда се прибегло оваквој варци. Непознато је коме се приписује ова обмана. Званично су (преко радија и штампе) позвани сви чувари јавног реда и мира који су као "професионалци" радили за време Милана Недића да, у новом поретку, наставе исте професионалне послове - чување јавног реда и мира у Београду. Позив је упућен свима да се јаве у своје полицијске квартове (било их је у то време дванаест). Одзив је био неочекивано велики : у првом "турнусу" на своја бивша радна места дошло је 2.000 жандарма, писара, дактилографа, чиновника, спремачица - свима онима који су радили у Недићевом апарату изашли су из "подземља". Чак су многи у своје полицијске квартове дошли у жандармској униформи и са оружјем.
Сви су поверовали у искрене намере новог комунистичког режима чија је власт успостављена у Београду (и Србији). Одмах су пали у клопку ОЗНЕ која је у народ протурила чувену крилатицу: ОЗНА СВЕ ДОЗНА.
Без обзира
Тада је ухапшено преко две хиљаде особа које су служиле као репресивни апарат и Недићу. Сви су сабрани, без одбира и селекције, у велику касарну Гарде на Дедињу, поскидани (остали само у доњем вешу) повезани и пострељани.
17. У накнадном сећању о овим масовним погубљењима академик Дејан Медаковић (забележено у његовом кабинету у САН-у 7. априла 2003. године) каже:
"Стрељано је, сећам се, тачно 1995. особа. Петорица су успела да побегну, а двојица бегунаца су долазила код мене у Музеј Кнеза Павла, где сам од 1. марта 1942. године радио као кустос да ми причају о стрељањима. Стрељања су вршена без суђења и осуде, само по списку који је на брзину направљен међу онима који су пали у клопку...
Затим академик Медаковић додаје:
"Када више није имала политичку функцију, мени је касније причала Митра Митровић како је проф. др Душан Недељковић састављао спискове људи, Београђана, разних професија и занимања, за стрељања по кратком поступку; јер су, наводно, били у колаборацији са окупатором. На тој листи били су професори, доктори: Никола Радојичић, Радослав Грујић, Никола Поповић, Бранко Поповић, Душан Ј. Поповић и многи других. Ја се тренутно сећам ових имена, све угледне личности и професори Универзитета. Митра Митровић је погледала списак и тврдила је да је нека од ових имена прецртала и тражила да се не стрељају. Ја не знам колико је то било тачно, а причу сам чуо врло давно. Од тада је прошло више од пола века. Ово исказујем са резервом. Део ових професора још је био жив. Ја сам у марту 1942. године био постављен у Музеју као асистент и ту сам и крај рата дочекао..."
О професору доктору Душану Недељковићу, академик Медаковић каже:
"Он је био носилац Споменице и био је проректор Универзитета после рата. Имао је функцију председника Државне комисије за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових домаћих слуга. Ја сам у својим књигама мемоара Ефемерис описао ту атмосферу и то време. Неке од личности који су стрељани и чија имена је 27. новембра 1944. године објавила "Политика" ја сам лично познавао. Међу њима је било и име др Петра Зеца. Био је изузетно честит, поштен и хуман човек . Избегао је из Хрватске од усташког ножа. Радио је у Београду у Комесаријату за избеглице и бавио се питањем Црвеног крста. Помагао је људима колико је могао у оно ратно несрећно време. Слао пакете у заробљеништво. Помагао избегличку децу из Хрватске и Босне.

Ретки дипломци
Остало је нејасно зашто је проф. др Душан Ј. Поповић, одличан професор и научник, бавио се националном историјом, посебно Србима у Војводини и њиховом прошлошћу, проглашен за ратног злочинца. Сећам се да је за време окупације одржао на Коларцу или на неком другом месту предавање о Великој српској сеоби и зато је био гоњен и шиканиран од комунистичког режима и Државне комисије и посебно њеног председника проф. др Душана Недељковића. Проф. др Никола Радојичић је на Коларцу држао предавања о Душановом законику. Све је то узето за зло - сарадња са окупатором - што нема никакве везе..."
На питање о раду Универзитета за време окупације, академик Медаковић каже:
"За време окупације Универзитет није радио. Сећам се да је у то време само један једини студент дипломирао код проф. др Николе Радојичића. За време рата радиле су само музичке школе, а остали факултети нису радили. Професори су понекада долазили на Универзитет, па су после распоређивани на неке дужности - тек да добију који динар и да преживе. У окупацији се живело врло тешко. Дакле, код проф. др Николе Радојичића дипломирао је, сећам се, Јова Ковачевић. Радојичић је са почетком рата протеран из Љубљане па је уточиште нашао у Београду. Постављен је на Универзитету за професора..."