Прекопавање Лисичијег потока
Тражећи гроб Бранка Чоловића супруга је копала раке...
Тако, у породици Новаковића свештенички позив нису успели да прекину ни Турци, ни Аустријанци, али су га, кољем и маљевима, заувек 1946. године прекинули комунисти.
И прича и сведочење Београђанке Наде Миленковић је типична за време о коме говори овај спис. Госпођа Нада се најпре јави писмом. У њему: кратак сиже догађаја који жели да нам предочи.Станује у Милоша Великог 70. Телефоном нам рече: "То је дуга, предуга прича. Дођите да је чујете", казала је.
Причу смо почели са адвокатима. У "црвеном урагану" главу су изгубили многи године 1944. и 1945.
"За њиховим судбинама је трагао и др Вучић, адвокат, млађи човек, мој зет", казала је госпођаМиленковић. "Наш рођак, такође адвокат, Бранко Чоловић, стрељан је. Његова супруга је ишла у Лисичији поток да тражи супруга. Копала је гробове, заједничке раке, али га није могла наћи. Причало се да су ту масовно стрељали и људе у гомилама закопавали. Бранкова супруга хтела је свога мужа, кога је, прогутала помрчина, да сахрани по хришћански...Њено трагање је текло овако;?: једног дана се договори са младићем из шире породице да у цик зоре крену у Лисичји поток. То је онај део испод Белог двора, огроман простор. Носили су један ашов и мотику. Ишли су кришом и опрезно. Било је то врло опасно. ОЗНА је мотрила на све и свакога. И стрељања и гробови држани су у строгој тајности...

Стрељани на брзину
Стрељани су на брзину били закопавани у заједничке раке: плитке гробнице, прекривене земљом коју су кише спирале. Они су тог дана, у цик зоре, трагали, трагали по Лисичијем потоку, али су се вратили без онога пшто су тражили. Знам да су, на поменуту локацију, ишли и многи други да траже кости најближих у фамилијама, међутим, колико се сећам, враћали су се празних руку. Много година касније чула сам и ову причу: када су се копали темељи за нове грађевине, радници су наилазили на хрпе лобања и костију. Своја открића су наводно званично пријављивали Удби и СУП-у, али су им говорили да о томе ћуте, да причу о зајендичким гробницама и костима не шире... И то је све...
"Нама су нове власти све конфисковале. Чак и имање у Малој Крсни. Узели су све. Однели су и тапије, изводе из земљишних књига. Намера је била јасна: да се униште сви трагови о нашемвласништву. Оно се никако више није враћало. Уништена документација.како да докажеш да је то твоје када не постоје папири?
И мој муж је био адвокат, сада покојни, Лазар Миленковић. Адвокатска породица. Лазарев ујак био је адвокат Драгић Јоксимовић, управо онај адвокат који је на суду 1946. године бранио Дражу Михаиловића. И он је суђени осуђен. Завршио је на робији, у Сремској Митровици.
Дакле, мој муж, док је био жив, дуго је тражио "правду", али је правда за било шта, посебно за "народне непријатеље", била недостижна.
А сада вам предочавам причу свога оца,инжењера Чедомира Јанчића. Мом оцу су ставили на терет да је био члан Управног одбора фабрике вагона из Смедеревске Паланке. Тада се та фабрика звала "Јасеница".
То је једини очев грех. Радио је као стручњак и повремено су га звали и тамо је по позиву одлазио...
... Мој деда - наставља исповест Нада Миленковић - отац моје мајке, имао је велико имање. Завештао га је пред смрт Медицинском факултету у Београду. Мојој мајци је њен отац дао велики мираз. Таст је зету завештао сто хиљада ондашњих динара у злату. значајна сума. Отац није желео да то потроши расипнички. Бацио се на посао. Бавио се бизнисом.
Пре свега, вредан
Животни пут мог оца био је овај: после Првог светског рата из Врања је стигао у Београд. Потиче из сиромашне породице, али је лично био сналажљив и вредан. Тачно на време је завршио Машински факултет. Онда се 1922. године оженио мојом мајком, Олгом Велимировић. Њени потичу из Лозовика, од Смедерева. И отац и сви његови преци бавили су се медицином (и прадеда, и деда, и отац). Обично су студирали у Немачкој и Швајцарској. И сви су редом у Смедереву били -физикуси. Били су прилично имућни..."
Нада Миленковић наставља причу:
"Дакле, мој деда, отац моје мајке, др Никола Велимировић, за удају је ћерки дао мираз у поменутој цифри. Мој отац, инг. Чедомир није хтео да узалуд проћерда овај капитал, па је куповао разне акције и улагао у некретнине. Његова супруга, наша мајка,Олга, брзо је изорила пород -три ћерке: Вера (удата Ракић), најстарија, па ја, средња, удата Миленковић и најмлађа Љиљана (удата Бачак).
Бројна породица. То је мога оца и подстакло да гради вилу на Дедињу. И тада је овај крај био врло ексклузиван. Градња виле почела је 1936. а завршена је за годину дана.