Лажне оптужбе
Потресно сведочанство академика Медаковића
На иницијативу и уз залагање и организацију Владимира Велмара Јанковића, заменика министра просвете, Велибора Јонића, године 1942. писан је при Министарству и Универзитету План српског препорода. Због овог Плана велики број аутора текстова проглашени су за колаборационисте и ратне злочинце. О томе данас академик Медаковић каже:
"Читао сам текстове тих планова о српском препороду. Ама баш никакве везе то нема са фашизацијом српског народа и издајом. Била формирана комисија од десет људи, од знања и угледа, да пише ове планове. Комисију је водио проф. др Никола Поповић, ректор Универзитета, врло угледна личност, у науци од великог знања и ауторитета. Зна се да је идејни творац овог списа био Владимир Велмар Јанковић.
У комисији био и проф. др Никола Грујић, па проф. др Бранко Поповић, затим велики научник и зналац српске етнографске прошлости Веселин Чајкановић. Њихов задатак је био да направе један други програм Београдског универзитета. Програм националног усмерења. Они су радили, али програм у целини није био довршен, па ни званично одобрен и примењен. Али су његови творци проглашени за ратне злочинце који су, наводно, радили на "фашизацији српског народа", што нема благе везе..."

Лов на људе
Из своје биографије везане за то време академик Дејан Медаковић наводи и овај детаљ:
"Ја сам још једини живи сведок Музеја Кнеза Павла. Сви су већ помрли. Тако сам као асистент постављен да радим у овој установи 1. марта 1942. године и добро се сећам тог потресног "лова на људе" по Београду и Србији, али не бих желео сада да отварам те ране. О томе детаљно говорим у Ефемерису, у трећој књизи; трагичном времену за српски народ, о судбинама и атмосфери првих година после ослобођења.

Трагична времена
У сећању ми је, понављам, трајно остало стрељање 1995 жандарма, писара, дактилографа и другог особља органа који су чували јавни ред и мир за време владе Милана Недића. Људе су на превару похватали и без суђења и било каквог образложења, ноћу, пострељали и покопали у заједничке гробнице за које се, поуздано, никада није сазнало...Понављам да је петорица бекством успела да преживе, а двојица су ми о своме бекству и масовној егзекуцији причала. Када је Београд ослобађан, али и пре тога, велики број Недићевог репресивног апарата прикључио се партизанским јединицама, на главе ставили "титовке" са петокракама, али их то није спасло насилне смрти.
Сви су проглашени за "народне непријатеље", "издајнике" и "ратне злочинце" и нестали су у "великом чишћењу". Они су, пред само ослобођење, у Београду, формирали антифашистички комитет и ухватили везу са Првом армијом. Било је то пет дана пред улазак партизана и Руса у Београд, али им то није помогло", каже на крају академик Медаковић, један од незаобилазних и кључних личности тог, по српски народ, трагичног времена.
Кроз акцију "Заштита омладине" из Београда крене за Краљево једна група младих. Та акција се звала још и "Национална служба". Парола је била ова: Нека млади људи раде, нека се склоне од Немаца, да узалуд не гину или да их Немци не одводе на присилни рад у Немачку...

Један за сто
... Ја не улазим у политичке квалификације овог подухвата. Само се сећам као дечак да су омладинци били сврстани у радне јединице. Радну јединицу из Београда за Краљево одвео је инжењер Зоран Марковић. И он је, као и његов брат сликар, био миљеник наше куће. Одлазећи из Београда, поверио се моме оцу и мојој мајци. Као и Милорад, и Зоран је био изузетно пажљив и лепо васпитан младић. Рекао је моме оцу шта раде код Краљева и како крије и чува омладину да не страда од Немаца у време када је стрељано сто Срба за једног убијеног њиховог војника.
Ова омладинска радна бригада толико је урадила код Краљева на регулацији водотокова, да су један канал, из поштовања, назвали Зоранов канал. Не знам да ли и данас носи то име.
Међутим, чим су партизани ослободили Краљево 1944.године, одмах су, у првим акцијама, ухапсили инжењера Зорана Марковића, и без суђењаи пресуде, стрељали га, уз квалификацију: ратни злочинац, издајник инародни непријатељ.