Одлазак у Беч на студије
Боље у Беч него на принудни рад
Томе злочинцу треба стати на пут и извести је на СУД, неумитни народни суд! Где ће своје грехе окајати, па зато апелујемо да се без одлагања ухапси и изведе пред народни суд! То јест, да јавно покаже своје дело на видело, иначе спрам нашег народа био би учињен прави злочин, ако се прећутно пређе преко ових грозних дела која је она починила у току три и по године наспрам поробљеног Српског народа!"
Не зна се где је, и како, ухапшена Душанка Јачевић коју тако жестоко оптужују жене из АФЖ-а Старог града. Пала је у руке ОЗНЕ. Доведена је у Београд и саслушана пред Комисијом 6. марта 1945. године. У записнику стоји да је приспела у просторије Комисије по позиву.
Ево њених генералија: "Душанка Јачевић, студент медицине, позната по личној карти Команде града Београда П. Бр. 67668 од 2. марта 1945. рођена у Београду, 13. марта 1923. године од оца Драгољуба и мајке Живане, рођене Јовановић, вере православне, упитана о потребном, изјави:
"Матурирала сам 1941. године. Родитељи су ми били у тешким материјалним приликама, те сам морала да се запослим, како би нам се месечни приходи повећали. Пошто ми је отац радио у Министарству финансија, он је учинио преко својих познаника, те сам се тамо запослила као надничар за 1.800 динара месечно. На рад су ме одредили у Одељењу државних дугова и државних их кредита. Шеф ми је бико Драгиша Цветковић као непосредни старешина, а шеф целог одељења био је Цветко Лазаревић, начелник.

Чула од оца
У мојој канцеларији су самном радили: Госпођа Петровић, Бранка Крга и Наталија Вујевић. Поред њих, самном су радили и Стеван Вештица и Божа Богдановић. Њих двојицу су једног дана одвели у полицију, чини ми се Вештицу из стана, а Богдановића из канцеларије. Причало се да су ухапшени као симпатизери покрета НОП. Ја сам о њиховом политичком ставу чула од оца, а са њима нисам разговарала, јер су од мене били знатно старији.
На служби у Министарству финансија остала сам око шест месеци. Оставку сам дала јер ми се чиновничка служба није свиђала. Почела сам са трговином на тај начин што сам по селима односила наше ствари, за добијени новац куповала намирнице, један део остављала за себе, а други део продавала по пијацама Београђанским. Објаве ми је издавао кварт док сам била запослена у Министарству, а касније сам објаве добијала од Железничког комесаријата, од Страгарца, који је те објаве издавао свим оним који су му се обратили.
На пут сам ишла обично у Шабац и околину, Ваљево и околину, Пожаревац и околину. На пут сам одлазила сама. Намирнице су ми Немци неколико опута одузимали, али ми је намирнице одузимала и наша полиција.
Када је са објавама ишло тешко и када су намирнице све више почели да одузимају, ја сам са овим послом престала..."
У другом делу свога исказа Душанка Јачевић каже:
"Октобра 1943. године била сам одлучила да одем у Беч ради студирања. У то време се увелико по Београду причало о мобилизацији девојака за немачки фронт. О раду по немачким болницама. Ја сам се овога уплашила и мислила сам да је боље да одем у Беч. Јавила сам се у Берзу рада као што су то чинили и остали и у Марибору сам се од радничког транспорта одвојила и наредним брзим возом отишла у Беч.
У Бечу сам се јавила Клари Коцијан коју ми је препоручила Мирослава Смејкал. Клара ми је стан нашла и тако сам покушала да се упишем на факултет у Бечу, али су ме одбили.

Страх од полиције
Једно време у Бечу нисам ништа радила, издржавала сам се од уштеђевине и намирница које сам понела из Србије. Једном сам из Беча долазила у Београд. Ректор Бечког универзитета дао ми је дозволу за пут, јер су ми била потребна још нека документа која су се налазила у Београду.
У Београду нисам смела дуго да останем, јер сам се бојала да ме полиција не пријави Немцима, ови, као саботера, не ухапсе. У Беч сам се вратила на исти начин као што сам први пут и отишла: јавила сам се у Берзу и са радничким транспортом дошла до Марибора и ту изашла из воза и другим возом отишла за Беч. После Божића 1944. године из Беча сам отишла у Грац и тамо сам некако успела да се упишем на тамошњи медицински факултет. Почела сам да учим језик и читала сам стручне ствари, а предавања сам пратила уколико сам језик могла разумети.