Немци се уселили у кућу 1941. године
Београдом је 1944. кружила прича о великој одмазди
Породица се уселила 1937. године.Вила је, уз пратеће објекте, имала четири велике стамбене јединице, које су биле опремљене ручним, изрезбареним намештајем. У тој вили смо становали све до октобра 1944. године.

Соба за Немце
Одмах, по окупацији, у Крупањску 16 дошла су два немачка официра. Тражили су да им се, као подстанарима, испразни један простор. У њега се уселио окупаторски официр,по чину пуковник, а по занимању апотекар. Радио је у некој њиховој установи са медикаментима. Био је према нама врло коректан. Пошто је студирала у Швајцарској, моја мајка Олга је одлично говорила немачки и француски.
Понекада је разговарала са апотекаром Немцем. Он јој је, сећам се, једном рекао: Госпођо, и ја имам три ћерке као и ви. Веома сам их се ужелео. Једва чекам да се рат заврши па да се вратим у Немачку својој породици. Наш подстанар се изгубио пред ослобођење. Отишао је са њиховом војском.
Инг. Чедомир Јанчић, мој отац,за време окупације Београда нигде није имао стално запослење. Био је у управном одбору у Паланци, али ја се не сећам какве је хонораре, и да ли их је и добијао, примао за своје стручне услуге.Живели смо од старих залиха и продаје вредних ствари... Инг.Чедомира су позвали да дође у Смедеревску паланку. Одлазио је тамо по позиву...
Сећам се и очевих скупљања добровољних прилога. Пошто је Београд био пун избеглица и другог ојађеног народа који је ту тражио спас и преживљавање до краја рата - мој отац је са групом других људи ишао по Сењаку и другим квартовима и сакупљао прилоге у новцу, одећи,обући и храни и то је односио и предавао српском Црвеном крсту да се дели невољницима. Нико не зна како је тешко и страшно било живети у Београду за време окупације...
У октобру 1944. године ослободиоци - партизани и црвеноармејци - приближавали су се Београду који је сав врио од народа, домаћег и придошлог, од Немаца, четника и љотићеваца. Настала је паника. Неки угледни грађани, јавне личности у политичком, просветном, привредном и културном животу који су се експонирали за време окупације,масовно су бежали главом без обзира. У Београду је стално струјала прича о великој партизанској одмазди за колаборацију.
Сећам се да су у нашу кућу долазили очеви пријатељи и наговарали га да бежи заједно са породицом или сам. Говорили су да ослободиоци немају милости. Људе лишавају живота без суда и суђења. Али се мој отац таквим наговорима одупирао. Говорио је: Зашто да бежим када нисам ништа ником скривио. Никакав злочин или било какво зло за време окупације нисам учинио...
...И, на велику жалост, није побегао! Остао је, чисте савести и отвореног срца придружујући се општој народној еуфорији, да дочека ослободиоце. Дедиње је јужно предграђе Београда. партизани су у те градске квартове стигли већ 19. октобра 1944. године.Истог дана, после подне, три војна лица - два обична војника и један официр са ознакама на рукавима - дошли су нашој кући и потражили мога оца. Рекли су: Друже, пођи са нама на кратки разговор. Одмах се враћаш.
Кратак разговор
И отац је, ћутке, пошао. Збиља се вратио врло брзо -после два сата. Причао је нашој мајци, уз присуство нас, девојчица: Разговарали у Хuu кварту о обичним стварима. Изгледа да ће моћи са њима да се сарађује. Нове власти нису тако лоше... Више се не сећам шта је још говорио...
Међутим, нису била прошла ни три дана када су опет дошла тројица (било је то 23.октобра 1944.) и наредила оцу да пође са њима. Држали су некакве спискове у рукама и у Крупањској и осталим вилама на Дедињу пажљиво су на фасадама загледали бројеве, одмеравали и процењивали објекте. Тако се, бар, чинило.
Отац се није посебно облачио и узбуђивао. Или се узбуђивао, а да то ми нисмо примећивале. Биле смо, такорећи, деца, девојчурци...
Од тада се моме оцу, инжењеру Чедомиру Јанчићу, губи сваки траг. Сећам се да су га одвели у Хuu кварт где је већ 19. -ог био на саслушању. Ова полицијска испостава имала је и своју апсану, мањи затвор, иако је зградица (ено је, у близини Железничке болнице, и данас стоји).
Већ сутрадан је мајка кренула у трагање за оцем. Збиља је пар дана (не сећам се да ли три или два) ноћивао у полицијској испостави. Мајка му је тамо односила храну. То је веома близу, у нашем предграђу. После тога и одавде је ишчезао. Мајка је питала: Где је инжењер Јанчић? Нико јој ништа није хтео да каже. Сви су слегали раменима.