Мајка редовно носила храну
Наређење о напуштању куће у Крупањској улици било је кратко
Мајка је и даље била упорна: одлазила је са храном и доњим вешом, али је увек враћала оно што је односила. Остало је неуручено.
Онда се наша мајка Олга здала да тражи по Београду. У то време је Београд и његове апсане био пун затвореника. Све је безброј пута обишла, али се враћала неурученог пакета и других ствари. Ишла је и у центар ОЗНЕ (угао Змај Јовине и Симине) и у Главњачу, и у Ђушину, и на безброј места где је чула да има разних заточеника, који су од нових власти ухапшени по различитим оптужбама.

Ствари под мишку
Ни мајка, ни ми,његове ћерке (ја сам баш била завршила велику матуру) нисмо губиле наду да се отац једног дана појави на нашим вратима, али смо ту наду изгубиле оног дана када су се на вратима наше виле у Крупањској опет појавила два официра у пратњи војника.
Позвали су моју мајку и, претећи, строгим гласом, јој наредили:
"Госпођо, у току дана морате да напустите са породицом ову вилу. Од ствари можете да понесете тек толико колико може да стане у један превоз. Нема повратка и нема још нове и нове вожње. И више никада ни ви ни ваша деца немате право да долазите на Дедиње и пролазите овом улицом. Овде више нема шта да тражите".
Бризгајући у незауставњиви плач, а у плачу смо се придружиле и ми, њене три ћерке - мајка је рекла грцаво: "Али, зашто? Па ово је наша кућа..."
Више нема препирке и убеђивања, рекао је један од официра и додао: "Знате ли ви ко је ваш муж? Он је издајник, сарадник окупатора и народни непријатељ!
Мајка је тог дана, с напором, пронашла неки мали, климави камиончић - приватног превозника коме нове власти - а ни Немцима у окупацији није био потребан -нису реквирирале ово мало, климаво возило. Натоварили смо на њега своје личне ствари, одећу,обућу, мало постељине, не сећам се да ли је могао стати и који кревет, и отишли у Милоша Великог 77, где и данас станујемо...
Са силом није било никакве расправе. У њиховим рукама је сада била власт и могли су да раде шта су хтели са нама.
Брзо смо чули да се у нашу вилу у Крупањској (онда 16. нумера, а сада 20. нумера) уселио лични Титов ађутант. Дуго нисмо знали ко је то, а тамо више, годинама, нисмо смели да одлазимо. Тај Титов ађутант је био Личанин, врло поверљива и одана личност. Моја мајка је једног дана преко пријатељице сазнала да се нови станар наше виле на Дедињу зове - Милан Жежељ. После, у новинама смо прочитали да је проглашен за народног хероја. То је у "Политици" и "Борби" писало 12. јануара 1945. године.
Ено и данас генерала Жежеља чија породица живи у нашој вили. Нисмо смели да тражимо да нам је врате. Како шут с рогатим да се бори? Генерал је умро, али је остао његов пород. Купио је, чујемо, наводно за две хиљаде дојч-марака.

Без вести о оцу
...Да је наш отац, Чедомир, жив, да негде робија, у тој нади смо живели све до 20. марта 1945. године. Пре тога су нам неке комшије јавиле да су га, наводно, видели и - препознали - како кулучи код Светозарева, Ћуприје и Параћина, али то су биле смо варке.
После те приче, један наш рођак, адвокат Ђорђе Ивковић, одлучио је да се лично ангажује у трагању за нашим оцем. И он се распитивао, обилазио нове власти, распитивао се код народне милиције (тако се жандармерија прозвала). Једног дана је написао писмо ОЗНИ (Одељење заштите народа за град Београд) где је тражио да му се одговорио о судбини инжењера Чедомира Јанчића.